Жарко Видовић: О чему се ради у „Горском вијенцу“

У „Горском вијенцу“ је, као и у „Лучи Микрокозма“, пробуђена не само завјетна свијест Срба, него с њом и свијест о Злу

Петар II Петровић Његош (Извор: ppnjegos.org)

(…) Уобичајено је схватање да је то спјев о „истрази потурица“. Међутим, спјев о таквој, тобожњој „истрази“ (искорјењивању) није Горски вијенац, него епска пјесма коју обично узимају као модел (или чак прву варијанту) Горског вијенца, пјесма Српско Бадње вече, трећа пјесма у Његошевом Огледалу српском, са 306 десетерачких стихова. Сам Његош ставља догађај опјеван у тој пјесми у годину 1702. („око 1702.“). Пјесму је сачинио владика Петар I, Његошев стриц, Свети Петар Цетињски. У пјесми се, међутим, не описује никаква „истрага“, него се описује један мали, локални и то епско-племенски (а не завјетно-национални) сукоб с Турцима послије њиховог насиља над Црквом и владико Данилом. У пјесми Српско Бадње вече нема ни помена о Игуману Стефану који ће коначно изрећи национални смисао историје и завјет у Горском вијенцу. Уосталом, те тзв. истраге потурица није никад ни било: мали локални сукоб који су изазвали сами Турци заробљавањем владике Данила (о томе и у поменутој епској пјесми Српско Бадње вече и у ГВ, 84-89 и 541-545, кад Владика Данило и његов брат Кнез Раде подсјећају на то заробљавање)… то се не може сматрати „истрагом потурица“!

Па о чему се онда ради у Горском вијенцу ако не о „истрази потурица“?

Свако велико дјело има у себи пишчеву (пјесникову) тежњу да се одреди према неком великом, судбоносном догађају којим је била (или којим би била) одређена историја или измијењен њен ток. Тај велики догађај, назовимо га повјесним, тј. историогеним догађајем (који рађа историју, неку заједницу рађа или препорађа), назива се уз то и „моделом“ великог књижевног дјела. Тако је, рекло смо, модел за Илијаду Тројански рат, а модел за Лучу Микрокозма је Литургија (поновно стварање или препорађање свијета, овај пут да се избјегне и превлада и онај Гријех из којег је у свијету настало Зло; дакле, стварање у којем се човјек сада поистовјећује с Христом, уздижући се у лик архангела, „облачећи се“ у Христа). Модел за Горски вијенац није никаква истрага потурица, него повјесно одлучујући и препорађајући САБОР ХРИСТИЈАНСКЕ ГОСПОДЕ, духовне и свјетовне (племенске) уз присуство народа који се на томе Сабору појављује као Коло (тј. Хорос, хор, а данас се то у Црној Гори, заборављајући поријекло и значење те ријечи, каже „оро“, па чак и имитирају у колу летење птице орла!).

Хор о којем овдје говоримо свакако је античког поријекла, као у грчким трагедијама: то је било обредно коло око жртвеника или олтара; народ који, обилазећи око олтара, описује ситуацију или невољу у коју је запао, те износи молбу или жељу да га божанство спаси; а хору-колу народа одговара свештеник на олтару; он приноси жртву којом се божанство умилостиљује, а онда преноси и одлуку самог божанства народу. Из тог мистеријског хора равзвио се онда у антици трагедијски хор-коло. А у христијанској литургији се тај трагедијски хор преображава у Богородичин хор-коло, а то значи: народ својим (богородичиним) бестрашћем (покајањем и чишћењем од страсти) учествује у Литургији, уздизању човјека у поистовјећење с Литургом који је сад син Човјеков, тј. Богородичин, син бестрашћа, само Богочовјек Христос, а не као у античким мистеријама, посредник између Бога и народа. У Његошевом Горском вијенцу Коло-хор је настало из литургијског богородичиног кола (види Вуков Српски рјечник).

Модел Горског вијенца је, дакле, христијански САБОР. Први такав сабор у Јеванђељу је Сабор на Педесетницу (Духове) кад је послије Васкрсења и Вазнесења (одласка) Христа основана Црква Силаском Светог Духа на Сабор апостола (христијанске господе) и на Хор (Коло) вјерног народа окупљеног око Богородице; сви су они тада представљали Богородичино Коло (хор): Дјела апостолска, 2, 1-47, Педесетница. То је дан настанка Цркве као завјетне заједнице, заједнице Новог, Христовог завјета; та иста Педесетница је („Тројичин дне“) и дан Сабора у Горском вијенцу.

Значајно је да Горски вијенац почиње „Скупштином уочи Тројичина дне на Ловћену“, тј Сабором. Дакле, у Горском вијенцу се конституисање и обнова народне завјетне заједнице дешава у исти дан кад и у Библији, у Новом Завјету. Па и сада, у Горском вијенцу има вјерника којима је потребно чудо да би вјеровали; или да опипају Христа као Тома „невјерни“; али има и оних који вјерују мада је „Небо нада мном затворено“. Над обичним народом вјерника мора да се отвори Небо, па да виде знамења, као Обрад (ГБ, 171-180)! а прави Христов вјерник вјерује и кад не види, јер вјерује „срцем“, тј. види у себи! (вјерник као егзистеницја вјере).

Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)

Но, модел христијанског сабора на Педесетницу, у Дјелима апостолским, је најопштији модел за све саборе, почев од Никејског, Првог васељенског сабора Цркве (Силаска Светог Духа на Први васељенски сабор), г. 325, завр. цара Константина (којем се исто тако указао огњени крст на Небу као Србима у Вишњићевој пјесми Почетак буне против дахија и у Горском вијенцу племенским главарима, ГБ, 171-180). Тих сабора је, као што се зна, било седам. Они чине, да тако кажемо, „костур“ православне духовности („срце и мозак“ је Литургија). Али та византијска (тј. римска-ромејска православна) историја не улази непосредно у националну историју и свијест Грка (као грчка историја истовјетна с грчком нацијом), него значи општу предисторију (или чак надисторију) свих православних народа, па можда и свих хришћана (укључив ту и кршћане). Први сабор који се јавља као конституисање нацијенације као завјетне заједнице! — дешава се г. 1221, на Спасовдан (дан Вазнесења Христовог), у Жичи. То је Жички саобр, Жички силазак Свете Тројице на Србе, на сабор христијанске („ришћанске“, црквене и мирске) господе са народом. То је Сабор Светог Саве. Пророк тога Сабора — а пророк је онај на чија уста говори Свети Дух — је сам Свети Сава. На Жичком сабору, у Колу (Хору) народа, пред „ришћанском господом“ Свети Сава на Литургији у Жичи, пред Богородичиним хором (колом) изриче Жичку бјеседу којом први пут изриче ЗАВЈЕТ, основа српске заједнице као завјетне заједнице: Светосавски завјет.

Најкраћа и најсажетија формула Косовског завјета у Новом вијеку је Посвета, уводно певање од 200 стихова у Лучи Микрокозма.

Други такав сабор „ришћанске господе“ (како каже народна пјесма) је сабор на којем је донијет Душанов законик (заправо два сабора: у Скопљу г. 1349. и у Серезу г. 1354). А трећи (Трећи) је Косовска вечера, Тајна вечера српске завјетне заједнице.

Такви сабори се онда, под окупаторским турским властима и посадама, током више од четири стотине година држе око манастира, као локални (племенски) сабори којима само Црква може да даје завјетни (национални) смисао и садржај. Тако се и сабор оцртан у Горском вијенцу одржава око Цетињског манастира и око светиња у сфери манастира (као црквина на Ловћену).

Ти сабори представљају највишу историјску свечаност, светковину („светковање“, ГВ, 93, каже Вук Мићуновић): обнова, преображај и појава завјетне заједнице; као појава спасења, велике радости због обнове (рајске) заједнице прекинуте Гријехом! У Горском вијенцу је Гријех приказан (већ у Лучи Микрокозма) као пад Срба који нису одољели искушењу Сатане; појава Сатане је у Горском вијенцу „демонски месија“ који пружа „посластице лажне вјере“, па ће се тако браћа — као у Старом завјету Каин и Авељ или браћа Црнојевићи, у Колу (ТВ, 691-713) — показати међусобно: јер дејство ђавола је, наиме, у лукавству којим се разбија заједница (разбија је и баба-вјештица, ГВ, 2045-2217), а онда се насиље, тиранија и убиства, чак имеђу браћом, дешавају као дјела људи помрачене свијести (јер су дејством Сатане изгубили умно чувство). Владика Данило стално говори о томе Гријеху који је настао лукавством Сатане. Исто тако и Свети Сава на Жичком сабору кад је говорио о триклетој јереси (а то нису „богумили“, него латинска јерес!). Сабори су, дакле, светковање заједнице (појаве или обнове и преображаја заједнице); а што се при томе јављају и тамни тонови Зла, на то смо припремљени већ литургијском поемом Луча Микрокозма: нема просвјетљења и уздизања у Небеско царство а да се при томе не јави и свијест о Злу, о Гријеху, о Лукавом, о лажној вјери, о опасности разбијања завјетне заједнице.

На сабору Горског вијенца се води расправа са потурицама, са вјером „демонског месије“, да би се јасно показала не само разлика између монотеизма христијанског (које значи уздизање у Небеско царство) и монотеизма исламског (којем то уздање није потребно!), него и разлика између вјере као егзистенцијалне (унутрашње Луче), вјере Владике Данила и Игумана Стефана (вјеровања „срцем“), с једне стране, и вјере која, с друге стране, тражи спољашње доказе, чуда, присуство Бога Христа у свијету! Као што је на првом, библијском (Јеванђеоском) сабору било апостола какви су били Тома и други који су увијек тражили „опипљиве доказе“ Христовог Васкресења, тако и у Горском вијенцу јунаци и главари вјерују на начин Томе: такав им је и завјет! снагу те вјере они желе да и докажу мачем и оружјем; они „зебу од много мишљења“ (Вук Мићуновић ГВ, 519). Такав је, коначно, и Вук Мандушић, на самом завршетку Горског вијенца: Његош је тачно уочио карактер вјере јунака (епских људи и њиховог епског оптимизма), али и њихову склоност да подлегну „домаћем демонском месији“, Шћепану Малом, као што ће се то и догодити! (Игуман Теодосије назива Шћепана демоном: „Криј се од нас, проклети демоне! Бог ти мајку убио опаку!“ ШМ, III, 192-228).

Прво издање Горског вијенца

На сабору Горског вијенца се, дакле, води спор и са вјером потурица, и међу самим хришћанима од којих су једни христијани „срцем“ (душом, Лучом, завјетом светосавским и Косовским, као Игуман и Владика), а други само понашањем, дјелом, јунаштвом, спремношћу да се одазову на позив „Крста часног и слободе златне“, схватајући тај позив као позив у оружану борбу!

Драмски сукоб у Горском вијенцу није сама битка око „истраге потурица“ — за тако нешто би била довољна епска пјесма гуслара слијепца!, — него унутрашњи сукоб у човјеку, дубока душевна дилема, рат „душе са тијелом“, „духова с небесима“ (злих духова у човјеку против завјета)… Ако бисмо заиста хтјели да на позорници прикажемо тај драмски сукоб (битни сукоб Горског вијенца), онда бисмо драмски режијски прототип морали да потражимо прије у драматизацији неког судског спора (рецимо Побуна на броду Баунти), а не неку битку; јер сама битка тражи или епску пјесму (једна крајност, без позорнице, само читање), или неки филмски спектакл(раскошан, масован, друга крајност, у којој нема драме, него слика људи као слика неке природне катастрофе, без икаквог могућег мјеста за личност!)

О „истрази потурица“ се у Горском вијенцу може говорити са исто тако мало основа (дакле, никако) као што би се у Доментијановом или Теодосијевом приказу Жичког сабора или Немањиног сабора могло (дакле, никако) говорити о „истрази богумила“! У Горском вијенцу се о самој „истрази потурица“ говори само онда кад ријеч, коначно, добијају јунаци и епско схватање: Момче које описује како је бој с ријечким Турцима почео кад су они објесили два српска момчета на Ободу (ГВ, 2687-2706); Ђаче које чита писмо-извјештај о боју с Турцима у Црмници (ГВ, 2707-2724) и, најзад, Вук Мандушић (исто тако дјетињаст) кад говори о боју и жали свој џефердар, па га онда најзад Владика тјеши и даје му свој џефердар; тиме се и завршава Горски вијенац, а отвара се тим завршетком нов проблем, тежи од проблема потурица: проблем чисто спољашње вјере јунака који зато не разумију ни завјет и који ће зато подлећи лукавствима „демона“ Шћепана Малог!

Горски вијенац је изнад теме „истрага потурица“ и изнад сваке епске пјесме (па и оне Српско Бадње вече); тако је и Његош изнад гуслара, колико је и вјера Игумана и Владике изнад вјере Вука Мандушића, јунака (јуноше, јуног, младог и лудог као јунац!). „Истрага потурица“ се јавља изван драме Горског вијенца; као упад и појава неког ко долази споља у драму и подсјећа на спољашњу, вандрамску реалност, као извештај, вијести, подсјећање на еп који је језичка реалност изван драме-трагедије завјета. Тој појави има исто тако мало мјеста као и гуслама, које се у Горском вијенцу јављају два пута; оба пута да се покаже да оне нису довољне завјету: кад Вук Љешевоступац „не умије“ да са гуслама учествује у драми (ГВ, 1733-1755), јер је драми примјереније коло-хор!) или кад се гусле у драми јаве као наздравица, слављење празника Христових, па и то с молитвом да Бог гуслару „то не прими за грехоту“ (како се моли богу Игуман Стефан узимајући гусле, ГВ, 2450). Гусле су дакле, у Горском вијенцу нешто изван; као еп изван трагедије-драме-литургије-сабора; као Коло око цркве али изван цркве! онако како су се оне изван млетачке културе (ГВ, 1615-1621), али не као нешто недовољно и приземно према Литургији и завјету, него као нешто страно и неприкладно према венецијанској опери и музици! (Не знамо да ли је заиста трагедија настала, како Ниче каже, из духа музике; али да је еп везан уз тон гусала — то је несумњиво.)

Кад би Горски вијенац био епско дјело (у сфери Мандушићевог дјетињастог јуначког схватања), као приказ тобожње „истраге потурица“, он данас не би више био актуелан. Али Горски вијенац је икона сабора којим се конституише заједница, као преображај нације, завјетне заједнице: данас можда заједнице изградње храма Светог Саве; или заједнице шест стотина година Косовске битке, или заједнице као празника поновне појаве свијести Косовског завјета. Србија и српски народ су данас опет на истуреном полжају европског фронта према фундаменталистичкој појави револуције, овај пут зелене револуције којом она пријети не само Израелу, него већ и Европи на њеном тлу, на Косову! Та пријетња двјема завјетним заједницама (јеврејској и српској) има и данас свјетски значај, јер је фанатизам данашњих фундаменталиста, спреман да пријети читавом свијету, далеко опаснији: он располаже могућношћу новог оружја и спреман је да велика разарања плати, ако треба, и сопственом фанатичном смрћу! далеко је опаснији од (варварских, али здравих!) Турака на Косову г. 1389. и године 1689. (у Бечком рату 1683-1699). Јер турска исламизација се задовољавала влашћу над хришћанском рајом и уживањем привилегија, а није тежила геноциду (како то лијепо истиче Филип Вишњић, у пјесми Почетак буне против дахија), док је данашња фундаменталистичка агресија болесни фанатизам, рационализован метафизиком (исто тако болесном, „у кризи“), охрабрен геноцидом у Другом свјетском рату и, посебно овдје на Балкану, систематским скривањем геноцидних злочина и жеља (дакле, и идеолошком заштитом!). Зато тај фанатизам може, под заштитом разних фобија, да се припрема за геноцид, истинску „истрагу“ завјетне зајденице Срба.

У Горском вијенцу је, као и у Лучи Микрокозма, пробуђена не само завјетна свијест Срба, него с њом и свијест о Злу! „Истрагом“ се и данас пријети, али не потурицмаа, него завјетној заједници, „Новом Израиљу“ (како је Немања назвао Србе, свој народ, на Сабору у Расу, г. 1196).

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ, (стр. 80-89),Филип Вишњић, Београд, 1989.

Опрема: Стање ствари

(Сродство по избору)

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s