Слободан Антонић: Муке с Тајкуном

Нашу јавност су у вези са књигом „Ја тајкун“ занимала питања: који су политичари узели део од Мишковићевог откупа или како се Тома Николић, док је био у опозицији, кришом састајао с Мишковићем. Много би корисније било да можемо да прочитамо стручни коментар идеје власника Делте како би се могло привредно обновити српско село

Слободан Антонић

Мирослав Мишковић објавио је аутобиографију Ја, тајкун (2018). То је књига коју ваља прочитати. Онај ко је Мишковићу био „писац из сенке“ (ghostwriter, литературный негр) – иначе уобичајен поступак у оваквим подухватима, урадио је добар посао.

Књига је занимљива и брзо се чита. А и искуство најуспешнијег пословног човека у данашњој Србији свакако је поучно са становишта пословне, па и извесне животне мудрости.

Мени је, међутим, читање ове књиге стварало амбивалентна осећања. Од раније ми је већ било знано да је хапшење Мишковића била демонстрација једне политичке моћи. Веровао сам и да је, гледано с чисто правне стране, оптужница танка: већ је пала оптужба за „злоупотребу службеног положаја“, а вероватно ће исто бити и са „пореском утајом“.

Тај наjбогатији Србин, очигледно, био је жртва политичке самовоље и амбиције. Међутим, притом, иако имамо жртву, немамо саосећање у јавности. Зашто?

„Када је 12. децембра 2012. Мишковић ухапшен“, писао сам (овде), „никоме у Србији није било жао што ће Нову годину он да проведе са сином у затвору, у ћелији без грејања“ (наслов у једном таблоиду: „Најбогатији Србин риба WC!“). Једноставно, „наши капиталисти нису се понашали добро према свом народу“, било је моје објашњење. „Зато их народ не воли“.

Привођење Мирослава Мишковића, 12. децембар 2012. (Фото: Ројтерс)

Питао сам се и: „Колико је Мишковић плаћао своје касирке у Максију? Да ли им је икада дао новогодишњу или божићну награду? Да ли им је икада дао неки поклон за децу? Где је школа или болница, где сиротиште или народна кухиња, изграђени од оних 932 милиона евра што их је Мишковић добио само продајом Максија? Нема их“ (исто).

Но читајући Мишковићеву аутобиографију, међутим, увидео сам да је власник Делте ипак почео да се бави и задужбинарством. У години када је ухапшен направио је у Београду „Сунце – центар за дневни боравак деце са инвалидитетом“ (коштао је 3 милиона евра), а 2016. године у Крагујевцу и „Искру – центар за спорт и рехабилитацију особа са инвалидитетом“ (стр. 147; 199-200). Одлично, то је пример за наше богаташе који свакако треба похвалити!, морам сада да додам.

Такође, из ове књиге може се видети да је Мишковић поносан што никада своје партнере није преварио; што је плате исплаћивао на време; што је кредите уредно враћао; што је порез редовно плаћао; што је избегавао да послује с нашим властима (због нужности давања мита); што је профит реинвестирао, уместо да га троши на луксуз; што је устајао у 6.00, а легао у 22.00 итд. (стр. 8, 122-123, 232-233). Ако је све ово тачно, а делује да јесте, онда је Мишковић другачији од већине наших тајкуна. Није ни чудо да је толико дуго на врху.

Међутим, проблем с богаташима – чак и када су „најпоштенији капиталисти“, и састоји се у томе што је, због самог карактера „бизниса“, код њих некако дошло до извесног витоперења у схватању добра и зла. Не нужно и увек, али у многим случајевима. Зато је, ваљда и речено: „Лакше је камили проћи кроз иглене уши, неголи богатоме ући у Царство Божје“ (Мат. 19:16-24).

Мишковић, тако, искрено верује да је довољно учинио што је платио порез на зараду – „1,8 милијарди евра у протеклих десет година“ (157, 160). Зато он мисли да је захтев за некаквим задужбинарствима заправо вишак, обол који се мора платити затуцаном народу (199). „Кад ћемо схватити“, пита се он, „да је сврха постојања предузетника да праве паре (Мишковићев курзив – С. А.) и да, када то раде добро, онда је то корист за цело друштво и сваког појединца у њему“ (199).

Међутим, сам Мишковић пример је како се могу „правити паре“ а да се може нанети озбиљна штета друштву. То несумњиво следи из његове аутобиографије, само што то он, опседнут својеврсним демоном „бизниса“, напросто није у стању да види.

Мишковић се, на пример, хвали да је као директор „Жупе“, осамдесетих, направио чудо. „Жупа је покривала 43% светске производње ксантата“ (средства за одвајање руде од јаловине; 31), поносан је он. Али тај „успех“ је, произлази из даљег штива, постигнут тако што је ксантат продаван знатно испод цене производње. Губитак је, наиме, покриван тако што су за добијене девизе увожена хемијска средства за широку потрошњу која су једноставно препакивана и продавана домаћем купцу – по двоструко вишој цени (32).

Тачно је, дакле, да је Жупа „направила паре“. Али су цех платили домаћи купци. Мишковић је просто искористио систем – непостојање слободног тржишта девиза у СФРЈ. Жупа јесте зарадила. Но, цена је била та да су домаћи потрошачи опљачкани.

Или други пример: како је Мишковић зарадио свој први милион? Он је, „почетком деведесетих“, како приповеда, од једне италијанске банке узео кредит од милион марака уз камату од 6% ГОДИШЊЕ; а онда је тај новац „репласирао у Србију са 15% МЕСЕЧНЕ камате“ (74).

Мишковић, дакако, јесте „направио паре“ на том послу. Али, цену његове успешне шпекулације платили су обични људи у Србији. Мишковић нам, наиме, не каже од кога је тачно добио тих невероватних 15% месечне камате. То мора да је била нека од оних пирамидалних „банака“ – ко други би му, иначе, дао толику камату? Мишковић је тако зарадио, али су мале штедише на крају ланца биле опљачкане. А њихове цркавице, у крајњем, прелиле су се у Мишковићеве џепове.

Мирослав Мишковић (Фото: Танјуг)

Весело је што се Мишковић у овој књизи изругује извесном Ћупријцу који му је, тих година, дошао с предлогом да од једне израелске банке узме кредит с каматом од 6% годишње, па да то да у Југоскандик с каматом од 15% месечно (89). „Наравно, сваком је јасна бесмисленост овог посла“, каже нам даље Мишковић – „српски `бизнис` деведесетих карактерисали су криминал, незнање, лакрдијаштво и похлепа“ (исто).

Али, Мишковић је овде заборавио шта је само пре 15 страница испричао. Није ли и он, заправо, баш кроз идентичну „комбинацију“ зарадио свој први милион? Но, када он прави паре то је добро. А када Ћупријац на исти такав начин хоће да шпекулишуе, онда је то „криминал, незнање, лакрдијаштво и похлепа“? O, sancta simplicitas!

И трећи пример: Мишковић се хвали да је на сибирском Бајкалском целулозном комбинату за шест година зарадио 25 милиона долара (85-86). Купио га је, у сред катастрофе руске привреде под Јељцином, јефтино, за 1,5 милион долара. Оближње кинеско тржиште гутало је целокупну производњу целулозе. И ко зна колико би све то трајало да се после шест година није појавио руски тајкун Дерипаска и поручио Мишковићу да „зарађује на природним ресурсима Русије“ (85). Мишковић му је комбинат одмах продао за – 10 милиона долара.

У овом случају, наравно, нису оштећени Срби већ Руси. Али свеједно, опет је „пословни успех“ заснован на пљачкању туђег акумулираног рада (оних који су изградили комбинат), пљачкању туђих ресурса (руских шума у Сибиру) и експлоатацији живог рада (колике ли су плате тих година, питам се, имали радници Комбината?).

Дакако, ову типично „бизнисменску“ заслепљеност и огрубелост – која сопствену корист изједначава са општим добром, читалац види и у приказивању општих дешавања у прошлости, тако и у „визији пословне будућности Србије“, коју нам износи Мишковић.

Мишковић, наиме, мисли да је кључна економска грешка Милошевића била то што, већ крајем осамдесетих, није спровео приватизацију, „потпуно и без остатка“ (49). „Милошевић је морао да спроведе приватизацију“, одлучан је Мишковић, „макар седео на раскрсници и давао фирме свакоме ко наиђе“ (49-50).

Свакоме ко наиђе? Дакле, није проблем деструктиван карактер приватизације током које је у Србији „посао изгубило 74% запослених у друштвеном сектору, а да при том није реч о порасту продуктивности већ о гашењу производних погона” (овде, стр. 69). И није проблем што је целокупна српска привреда продата за 3 милијарде евра (фактички – поклоњена!), при чему је готово сва српска индустрија уништена (само у Београду некада је радило 245.000 индустријских радника, а данас 14.000; овде).

Проблем је, по Мишковићу, то што се то није десило већ крајем осамдесетих и што то није било довољно брзо, „потпуно и без остатка“. Заиста?

А када је пак реч о економској будућности Србије, Мишковић је у овој књизи одлучно против реиндустријализације (65, 132-133, 217). „У српској јавности“, каже он, „стално се форсира производња, што је наслеђе из комунистичког времена“. „Производња је потребна“, допушта он, „али најважније и најтеже је продати робу“ (132-133). Зато би, по његовом мишљењу, „Србија требало да ствара што више менаџера – они ће нас спајати са Европом“ (65; поздрав од сега-мега и синги-динги универзитета).

Мишковић нам, надаље, своју пословну вештину препоручује као универзални рецепт за српске бизнисмене: „направи компанију, подигни јој вредност и продај је глобалном играчу. На томе је Делта направила паре“ (173). Овај савет је, опет, сасвим у складу са Мишковићевом визијом да ће „у блиској будућности свет почивати на четрдесетак мултинационалних корпорација“ (65). У таквом свету, наиме, како предвиђа Мишковић, „за двадесет година сви ћемо на надланици, испод коже, имати уграђен чип, неки свој код. И сви ћемо бити у једном светском пореском систему“ (232).

Управо у таквој будућности Србија треба да се некако снађе. Ево шта препоручује Мишковић: „Будућност производње у свету јесте у четрдесетак мултинационалних компанија; оне ће производити већину производа за широку потрошњу. Србија треба да буде део тог процеса, да мултинационалке овде отварају фабрике које ће производити за њих“ (217). Наравно, и „Србија треба да има своју стратегију развоја“, сматра Мишковић, која се, између осталог, састоји у томе да ваља „развијати мали бизнис, породичне фирме чији рад треба да се везује за мултинационалне компаније“ (217).

Мирослав Мишковић (Извор: Новости)

Читалац не може а да се не запита – зашто, онда, сам Мишковић, док је био власник Максија, није стао да развија управо тај, препоручени модел сарадње малог бизниса и велике компаније? Не, него је тај исти Мишковић своје мале партнере систематски гурао у даваоце бесплатних краткорочних кредита. У тренутку, наиме, када је Белгијанцима продао Макси, Мишковић је својим добављачима, како признаје и сам (135), дуговао 300 милиона евра!

Не три милиона. Не тридесет милиона. Већ триста милиона евра!

И шта сад? Како из угла ове „перцепцијске пристрасности“, ове „наивно-разобручене похлепе“, ове „једноставности без саморефлексије“, оценити нашег највећег капиталисту?

Но ипак, питам се, не би ли Мишковићу, без обзира на његову типичну неолибералну и аутоколонијалну „визију“ економске будућности Србије, требало можда дати шансу? Да ли би могао ту своју огромну енергију и искуство да ипак стави у службу Србије?

Наиме, има једна идеја код Мишковића која свакако може бити суштински важна за Србију – ревитализација наше пољопривреде.

Мишковић, наиме, своју књигу завршава изношењем пројекта по коме је могуће оживети српско село и подићи нашу производњу. Он нуди да Делта српским сељацима подели саднице, достави им технологију и подучи их, а онда и откупи све што произведу. Он лично гарантује „да ће сваки сељак који с нама направи уговор имати чист приход од 12.000 евра годишње по хектару“ (227). Држава би, по његовом предлогу, имала само да обезбеди кредит за почетну инвестицију, од „око 30.000-45.000 евра по хектару“ (225). А тај кредит би се, уколико је Мишковић у праву, могао вратити за десетак година.

Нисам агроекономиста, или агроинжењер, но не бих тек тако одбацио Мишковићев предлог. Нашу јавност су у вези са књигом „Ја тајкун“ занимала првенствено питања: који су политичари узели део од Мишковићевог откупа или како се Тома Николић, док је био у опозицији, кришом састајао с Мишковићем. Много би корисније, међутим, било да можемо да прочитамо и неки стручни коментар идеје власника Делте како би се могло привредно обновити српско село.

Тада би се и могла дати поузданија процена има ли ичега вредног у Мишковићевој философији бизниса. Одавно је већ примећено (видети у: Ј. А. Митрић, овде, 123) да, иако је западна (атлантитичка) цивилизација састављена из некада хришћанских народа, њоме, уместо мудре, праведне и самилосне Свете Тројице, управља паганско-демонски тријумвират.

Тај тријумвират чине:

  1. Плутон, бог подземног, тамног, случајног и незаслуженог богатства;
  2. Марс, бог рата, беспоштедне пљачке и сатирања освојених народа; и
  3. Меркур, бог лукаве трговине, маркетинга и лоповлука.

Човек се једноставно пита – може ли из света тог демонског тројства – похлепе, рата и преваре – ишта добро да проистекне? Или пак истинито збори Хајдегер када каже (овде, стр. 245) да „где постоји опасност, ту расте и оно спасоносно“?

Може ли, дакле, наш Тајкун у овом питању бити у праву?

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку, налогу на Твитеру и/или Linkedin мрежи.

Advertisements

9 thoughts on “Слободан Антонић: Муке с Тајкуном”

  1. Дрзнућу се да оценим овај професоров текст као најбољи од свих које је до сада писао за Стање ствари. Поздрав од синги-динги магистра 🙂 (видите да нисам магистрица, није све тако црно на приватним универзитетима, као што ни на тзв. државним не гаје само врле примерке.)Што се тиче предлога Мишковића, не бих се залетала. „Лична гаранција“ је оно што ме, на основу овде и другде прочитаног, кочи. Такође и то што нисам читала књигу па не знам да ли је написао о каквој се технологији производње (којом би подучавао наше „неуке“ сељаке) ради. Свакако подржавам идеју да село заживи.Ради добробити самих сељака, а непосредно и посредно свеукупне народне добробити ради.

    Свиђа ми се

  2. @Владанка: Слажем се потпуно са Вашом оценом: “ овај професоров текст као најбољи од свих које је до сада писао за Стање ствари“. Ипак, веома ме је забавио и овај његов пример пословне (и још више животне) Мишковићеве мудрости: “…И ко зна колико би све то трајало да се после шест година није појавио руски тајкун Дерипаска и поручио Мишковићу да „зарађује на природним ресурсима Русије“. Мишковић му је комбинат одмах продао за – 10 милиона долара. У овом случају, наравно, нису оштећени Срби већ Руси…“. То је био типичан пример “an offer you can’t refuse”. Мишковић је одлично знао чији је “caporegime” Дерипаска, а Дон Путинове понуде мали Мишко није смео ни да помисли да одбије. Добро је и прошао.
    Иначе, право је чудо (ако је истина) да је Мишковић и онолико колико наводи донирао за децу заосталу у развоју. Не знам шта му би? Задужбинарство је било актуелно у времену док су људи још заиста веровали у Бога и постојање душе. Уосталом, доста је само погледати шта је све у Србији од задужбинарства уништено (и остало) током “социјалистичке обнове и изградње“ у деценијама комунистичке владавине, па да те прође воља да се икаквим задужбинарством икада бавиш.

    Свиђа ми се

  3. @Јован Јовановић
    Moрам да Вам признам да је и мене забавила Ваше разумевања догађаја везаних за руско преузимање Бајкалског комбината. Сматрам да је оно произвољно и поједностављено тумачење тактичких и/или стратешких потеза. Но, то и није тема професоровог текста, а ни поента. Што се задужбина тиче, Бог зна. И да додам, моја оцена текста је субјективна, можда због тога што сам била упозната са проблематиком коју обрађују претходни текстови. Горњи текст је,с моје гледне тачке корак пре других. И због тога ми се толико допао.

    Свиђа ми се

  4. Fantastičan tekst gospodina Antonića. Nije to samo analiza Miškovićeve knjige i poslovnog upeha ovog tajkuna, već generalno srpskog kapitalizma. Neuobičajeno jeste, ali da krenem od zaključka ovog teksta, koji je identičan mom poimanju stvari. Ne postoji čovek u Srbiji koji je bogatstvo stekao na pošten i moralan način. Naravno, izuzetak su pojedinci koji su u inostranstvu naplatili svoj izuzetni talenat i umeće, a pre svega brojni sportisti. Uspesi kojima se Mišković hvali u svojoj knjizi i poslovna veština koju ističe (u primerima koje navodi Antonić) su u stvari klasično priznanje kriminala i najbolja potvrda da su njegove najveće vrednosti beskrupuloznost i odsustvo svakog morala. To što je radio kao direktor u Župi, tada društvenom preduzeću, je klasičan kriminal. Pljačkao je državu time što u inostranstvu prodaje robu ispod cene koštanja i pljačkao narod time što je uvezena hemijska sredstva prodavao po dvostruko višim cenama od realnih. Naravno, zaboravio je da kaže da je zbog bagatelnih cena Župinih proizvoda od kupaca lično dobijao provizije. Objašnjenje o prvom zarađenom milionu još više vređa zdrav razum. Sve i da je tačno da je početkom devedesetih uzeo kredit od milion DM od neke Italijanske banke sa kamatom od 6% godišnje i da ga je plasirao u Srbiji sa kamatom od 15% mesečno, ostaju ozbiljna pitanja koja traže odgovor. Kako je uopšte dobio toliki kredit? Čime je garantovao za njega kad tada nije imao para? Meni se čini da je pre reč o parama koje je izvukao iz Župe, opranim fiktivnim kreditom. Drugo pitanje je zelenašenje. 15% mesečne kamate je u svakoj zemlji i u svako vreme za zatvor a ne za hvalu. I da ne nabrajam dalje. Jasno je da, sem časnih izuzetaka, iza bogatstva u Srbiji ne stoji nikakva sposobnost već otimačina, pljačka i politika. Sa takvom elitom nema napretka, jer takvi ljudi ne razlikuju dobro od zla i nemaju nacionalnost. Samo bojim se da drugačije i ne može biti u sistemu koji vlada.

    Свиђа ми се

  5. Менѣ је у цѣлој причи најзанимљивији један детаљ, који говори о томе колико се наша свакодневица, саврѣмена наука, мистика и есхатологија међусобно све више узајамно прѣплићу и прожимају. Ствари које су колико јуче изгледале толико фантастичне да су они што су их озбиљно узимали у обзир и на њих указивали смѣста с подсмѣхом одбацивани као затуцани мрачњаци и „зилоти“ постају све очигледније и огољеније. Послѣдња, вѣковима најзагонетнија књига Светог Писма се полако сама од себе отвара, постајући кристално јасна и кад се чита буквално, без икаквог кључа и богословског образовања.

    На ту чињеницу прѣфињено циља и Антонић у завршници свог чланка и закључним питањем. Једино збуњује што умѣсто једином правилном одговору који се сам од себе намеће: НѢ МОЖЕ – он прѣтходно, уз ограду о својој нестручности по једном питању, прѣтпоставља могућност да Тајкун у нечему ипак може бити у праву.

    „За двадесет година сви ћемо на надланици, испод коже, имати уграђен чип, неки свој код. И сви ћемо бити у једном светском пореском систему“ – с усхићењем због двоје упућености и „изабраности“ телали Мишковић. Посебно плаши што се такве лажи о сопственој „изабраности“ већ десетлѣћима на високошколским установама усађују у главе будуће „елите“, тачније: класе будућих гонича робова; јер сви тѣ силни и свакојаки „менаџери“ и нѣсу ништа друго до робови обдарени од газда извѣсном лагодношћу и удобношћу.

    „И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, да им даду жиг на десној руци њиховој или на челу њиховом, Да нико не може ни купити ни продати, осѣм ко има жиг, име звѣри или број имена њезина“ – сабласно упозорава Јованово Откровење (Откр. 13: 16-17): http://sloven.org.rs/biblija/66013.html

    Смисао појма „дигитализација“ нѣје баш јасан просѣчном Србину, јер на српски језик он нѣје ни прѣведен. Постаје разумљивији ако употрѣбимо руски израз ЦИФРОВАНИЈЕ. Дигитализација и јесте ЖИГОСАЊЕ свега и свачега одређеним распоредом низова бројака, цифара. Прихватање бројчаног жига на својој кожи значи одрицање од Богом дарованог печата Слова, и прѣдставља послѣдњи слободни чин, сопствени избор сваке личности, послѣ којег она губи свако људско достојанство и свѣсно се срозава на разину бесловесне животиње, истоврѣмено губећи смисао свог постојања. Насупрот очекивању разних Тајкуна и тајкунчића, по Писму одмах након тога слѣди зацарење антихриста и „бљување обљутавеле соли“ (Откр. 3:16; Мт. 5: 13) – http://sloven.org.rs/srb/?page_id=1849

    Тј. опс(ц)ено је и помислити да слуге „демонског тројства“ могу за промѣну учинити ишта добро и корисно. Уколико човѣчанство нѣ очисти „губу из торине“ – губа ће га потпуно покрити. Могућности за половична рѣшења, какав-такав суживот су исцрпљена.

    Свиђа ми се

  6. Ja bi ga tako poštenog potsetio na transakcije sa kupovinom zemljišta – pravom gradjenja o Energoprojekta Visokogradnje u Bloku 12 na Novom Beogradu /Yu biznis centar /. U jesen 2006 godine naterao je Energoprojekt da mu proda zemljište u Bloku 12 na kome je po GUP- u trebalo da se izgradi hotel sa četri zvezde, garaža – parking i zabavni park. Ugovorom je obećao da će objekte graditi Energoprojekt ali je nakon izvršenog prenosa vlasništva nad zemljištem sve zaboravio pa cak i ugovorima preuzete obaveze. O njegovom poštenju najbolje govori – svedoči još uvek prazno ne izgradjeno gradjevinsko zemljište u Bloku 12, a na kome su se po GUP-u pre više od deset godina trebali izgraditi pominjani objekti.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s