Драгана Трифковић: Косово као централна тема српско-руских односа

Спољна политика Русије и унутрашња политика Србије долазе у конфликт, а конфузија се огледа у чињеници да Русија брани интересе Србије, али истовремено даје подршку српским властима које раде против интереса земље

Конференција „Евроазијско пространство, добросуседство, партнерство, дијалог културе и цивилизације“

У Брјанску је почетком марта одржана друга Међународна конференција: „Евроазијско пространство, добросуседство, партнерство, дијалог културе и цивилизације“. Конференцију је организовала Влада Брјанске области и Академија за националну безбедност при председнику Руске Федерације.

На конференцији су поред руских стручњака из те области учествовали и страни делегати из Србије, Италије, Молдавије и Француске. Професор Зоран Милошевић и Драгана Трифковић су на конференцији говорили о проблемима образовања у Србији односно проблему политичког решавања питања Косова и Метохије. У наставку текста је излагање Драгане Трифковић на тему: „Косово као централна тема српско-руских односа“. Излагање је изазвало доста пажње код руских колега, а биће штампано и у зборнику радова са ове конференције.

Драгана Трифковић: Косово као централна тема српско-руских односа

У Београду је 23. фебруара ове године обележена 180. годишњица успостављања дипломатских односа Србије и Русије. Тим поводом у посети Србији је боравио министар иностраних послова Руске Федерације, господин Сергеј Лавров. Дипломатски односи Србије и Русије су успостављени 23. фебруара 1838. године, када је кнез Милош Обреновић примио првог руског конзула Герасима Вашченка. Кнежевини Србији је Хатишерифом из 1830. године призната аутономија, али је она и даље била саставни део Османског царства. То време је било преломно за Србију, када се она ослобађала од вишевековног турског ропства. Руска Империја је помагала и дипломатски и војно српском народу, а велики број руских добровољаца се борио у Српско-турском рату. Инспирисан овим догађајима, славни Чајковски је компоновао Српско-руски марш. Ипак, то је само један мали сегмент наших чврстих вишевековних односа, који се памте још од раног средњег века. У светлу обележавања 180. годишњице дипломатских односа, ових дана смо се присећали догађаја који су оставили печат на заједничку историју. Поменућу то да се утемељивач Српске православне цркве Свети Сава замонашио у руском манастиру Свети Пантелејмон на Светој гори, крајем 12. века и да је баба по мајци цара Ивана Васиљевича IV била Српкиња Ана Јакшић Глинска. Наши односи имали су и своје тешке периоде, нарочито после Првог и Другог светског рата. Након Октобарске револуције и слома Руске империје, Србија односно Југославија, постала je дом бројној руској емиграцији, која је културно и образовно обогатила нашу земљу. Краљ Александар Карађорђевић је несебично прихватио преко 40 000 Руса, који су у Југославији уживали велика права. Краљевина Југославија је међу последњим европским земљама признала Совјетски Савез тек 1940. године. после вишегодишњег прекида дипломатских односа. После Другог светског рата нестала је краљевина Југославија, променом државног уређења. Ипак то није поправило односе Југославије и СССР јер је дошло до раскола између Тита и Стаљина 1948. године, што је довело до поновног прекида дипломатских односа. О историји српско-руских односа и повезаности наша два народа могло би да се исприча много тога, али како наша конференција није посвећена историји, већ садашњим дешавањима, не бих желела да скрећем са теме. Када говоримо о савременим односима Србије и Русије, треба пре свега да имамо на уму чињеницу да је распадом СССР и Југославије завршена једна фаза односа, а да повратком српског народа Србији и повратком руског народа Русији, имамо могућност да се зближимо на темељу историјских веза. С обзиром на то да сам на претходним конференцијама у Брјанску већ говорила о војној, политичкој и економској сарадњи Србије и Русије, сада бих се фокусирала на једну конкретну тему, која за Србију у има велики значај, посебно у овом тренутку. Када говоримо о Косову и Метохији, морамо да почнемо од тога да је српски национални идентитет заснован на Косовском миту. Косовски бој за Србе је исто што и Куликово поље за Русе, битка која већ вековима сведочи подвигу једног народа. Због тога, Косово за Србе није само 15% територије и рудно најбогатије подручје Србије, већ духовно и културно средиште, олтар српског народа. Нажалост, сваким даном се Косово налази све даље од Србије, на чему предано раде Западне силе већ две деценије. Након распада СССР, САД и НАТО су кренуле у експанзију, како би додатно увећале своје присуство, пре свега у југо-источној Европи. Иако су западни званичници обећали Горбачову да се НАТО неће ширити на исток, као и многим другим случајевима, они се нису држали договора. САД и НАТО су желеле да стационирају своју војску на Косову, које има стратешку позицију на Балкану. Због тога су почеле да подстрекују Албанце против Срба и да радикализују ситуацију на Косову. САД су склопиле савезништво са такозваном ОВК , коју су претходно скинуле са листе терористичких организација, а затим су терористе из ОВК прогласили борцима за слободу. У крајње непогодним међународним околностима за Србију, која тада није имала ни једног савезника, западне силе постављају ултиматум. Од Србије захтевају да потпише договор са Албанцима, који подразумева повлачење државе Србије са територије Косова и Метохије и стационирање НАТО трупа, као и организовање референдума о статусу јужне српске покрајине након три године. Руководство Србије одбија да потпише понуђени документ који је по свом садржају превазилазио захтеве нацистичке Немачке 1941. године. Након тога НАТО започиње бомбардовање Србије, које је трајало 78 дана и резултирало Кумановским споразумом. Из овог документа произашла је Резолуција 1244 СБ УН која је и дан данас на снази, и којом је јасно дефинисано да је Косово саставни део Србије. Међутим, како за западне силе не поштују Међународно право, оне већ годинама покушавају да правно-формално одвоје територију Косова од Србије. Иако су се међународне околности данас доста промениле, то није омело Запад да настави противправно отуђивање дела српске територије, већ је додатно убрзало њихове тежње.

Излагање Драгане Трифковић на конференцији

У време када је НАТО извршио агресију на Србију, са јасним циљем постављања страних војних база на територији покрајине, геополитичка слика света је изгледала другачије него данас. Тада смо имали једну најјачу светску силу САД, која је са својом партнерима из Европе спроводила стратегију ширења утицаја, користећи НАТО као средство. Русија је тада била у лошој ситуацији, и принуђена да се бави бројним унутрашњим проблемима. И поред тога, сећамо се да је Руска војска, на изненађење Запада, заузела аеродром Слатина у Приштини, пребацујући своје мировне снаге из Босне и Херцеговине на Косово и Метохију. За Србе на Косову и Метохији је присуство руских снага, иако малобројних, било веома значајно. Нажалост, 2003. године је председник РФ Владимир Путин донео одлуку о повлачењу Руских мировних снага са простора бивше Југославије и тада је српски народ у покрајини остао под наводном заштитом међународних, односно западних снага. Након тога 2004. године, Срби су доживели погром, планирану акцију још једног таласа етничког чишћења, спроведену у присуству западних сила које су мирно посматрале дивљање албанских екстремиста.

По мом мишљењу Русија се повукла са простора Балкана због немогућности да има значајан утицај у том тренутку, али и због потребе реформисања, консолидовања и јачања, што јој је касније омогућило да се врати на светску сцену као велика сила. Спремност да помогне Србији након повлачења мировних снага, Русија је показала 2007. године, када је због дипломатске иницијативе коју је покренуо г. Војислав Коштуница, спречила усвајање Ахтисаријевог плана у УН. Од тог времена, нисмо имали ни једну озбиљну међународну иницијативу државног руководства, усмерену на очување интегритета Србије. Напротив, руководство ДС-а на челу са Борисом Тадићем је под притиском Запада изместила решавање питања Косова и Метохије из УН у Брисел, и тиме Србији нанела велику штету. Овиме је Србија онемогућена да преко савезника Русије и Кине, стопира отуђивање Косова и Метохије у УН. Након тог поступка је одустајање Србије од заштите сопствених интереса постало израженије, да би од 2012. године и доласка СНС на власт добило додатне импулсе. Уместо испуњавања обећања да ће поништити договоре које је ДС потписала са нелегалним приштинским властима, СНС је наставила убрзану политику предаје. Потписивањем Бриселског договора са Приштином, постављањем границе између Косова и Метохије и Централне Србије, гашењем институција државе Србије на територији јужне покрајине и коначно давањем легитимитета нелегалним косовским институцијама кроз такозвану „Српску листу“, власт је обесмислила сваку могућност да води друштвени дијалог, јер је све те потезе повукла без договора са народом, већ по договору са Западом на крајње нетранспарентан начин. Српска листа, коју је формирала владајућа Српска напредна странка и која учествује у раду нелегалних приштинских институција, је састављена од потпуно маргиналних личности које немају никаквог ауторитета у српској заједници на Косову и Метохији, због тога што права елита није желела да учествује у политици која води ка предаји Косова. Застрашујућа је чињеница да је „Српска листа“ подржала избор Рамуша Харадинаја за премијера такозваног независног Косова, иако је он ратни командант ОВК терористичке организације, одговоран за најгоре злочине над Србима, укључујући и трговину људским органима. Међутим, без обзира на то што је српско руководство у Бриселу потписало низ договора са косовским Албанцима, са којима српска јавност није чак ни упозната до дана данашњег, ти договори су у супротности са важећим Уставом Републике Србије, као и са важећом Резолуцијом 1244 Уједињених Нација. Због тога, потписани договори са Приштином имају необавезујући карактер.

Уместо да руководство Србије искористи садашња светска дешавања, која нам више него икада иду на руку, председник Србије Александар Вучић интегрише српску заједницу у такозвани косовски систем и најављује промену Устава, како би се по његовим речима, решио косовског терета. САД преко подршке процесу евроинтеграција желе да се Србија добровољно одрекне Косова потписивањем свеобухватног мировног договора са Приштином, у замену за улазак у ЕУ. С друге стране , европске интеграције обавезују Србију да усклади своју спољну и безбедносну политику са ЕУ, што подразумева раскидање Уговора о слободној трговини са Русијом, затварање Српско-руског хуманитарног центра и увођење санкција Русији. То је за Запад идеалан начин да уцене Србију раскидањем веза са Русијом. На недавно одржаној конференцији Атлантског савета предочена је „нова америчка стратегија за Балкан“, из које се такође види да САД намеравају да појачају своје присуство на Балкану. Кључне ствари које САД намеравају да предузму су: убрзавање европских интеграција преосталих земаља Балкана и појачавање војног присуства, пре свега у бази Бондстил. У извештају се такође предлаже „историјско помирење САД и Србије“ и то једино под условом да се Србија значајно дистанцира од Русије. Наравно историјско помирење с америчке тачке гледишта не подразумева враћање окупираних територија и плаћање огромне материјалне штете начињене у агресији на Србију. Историјско помирење подразумева мирење Србије са наметнутом улогом вечитог губитника који се диви сопственом тиранину и то онда када је најслабији.

Иако албанска страна није испунила ништа од онога што је договорено у Бриселу, одбијајући чак и формирање НВО ЗСО, руководство Србије наставља да спроводи кораке који резултирају стварањем још једне албанске државе на Балкану. Уместо да Србија тражи поштовање Резолуције 1244 и повратак 200 000 прогнаних Срба, председник Србије покреће унутрашњи дијалог којим жели да фаворизује већ унапред донета решења и да подели одговорност за досадашње противуставне потезе, са целим друштвом. Александар Вучић је од свих учесника у унутрашњем дијалогу фаворизовао предлог професора уставног права Кутлешића, који је говорио о реалној унији Србије и Косова. У свом предлогу он је изнео план Волфганга Ишингера за Косово из 2007. године, који подразумева модел за коегзистирање са независним Косовом. Такав план заснован је на моделу две Немачке. Због тога је потпуно јасно да унутрашњи дијалог треба да послужи као покриће за потписивање свеобухватног мировног споразума са Приштином, то јест предају Косова и имплементацију оних решења које запад већ годинама покушава да спроведе.

Српски народ је више него захвалан Русији, која брани српске интересе на светској сцени, често много боље и много више него државно руководство Србије. Ми налазимо у једној парадоксалној ситуацији да Русија износи чињенице о томе да је ЕУ сама одговорна за пораст сепаратизма, због тога што је подржала отцепљење Косова од Србије, а да српске власти о томе ћуте не желећи да кваре односе са званичницима из Брисела.

С друге стране, Русија даје подршку званичним властима Србије, што код народа изазива одређену конфузију због тога што Русија заиста штити права и интересе Србије у вези са Косовом и Метохијом на међународној сцени а насупрот томе, српско руководство иде на уступке албанској страни, кршећи српске законе. Ту спољна политика Русије и унутрашња политика Србије долазе у конфликт, а конфузија се огледа у чињеници да Русија брани интересе Србије, али истовремено даје подршку српским властима које раде против интереса земље. Власт у Србији стално уверава своје грађане како никада неће признати Косово као независну државу, међутим ту морамо да разликујемо суштину: од њих се не очекује да саопште јавности да је Косово независна држава и да је Србија као такву признаје. Тако јасно изражено признање од њих нико није захтевао. Ствар је у томе да они политиком коју спроводе реализују косовску независност, без јасног дефинисања и саопштавања јавности да то чине. Косовска независност зависи искључиво од пристанка Србије, и без пристанка српске стране она се не може реализовати, што значи да је сва одговорност на руководству државе. У српској јавности се поставља питање шта ће Русија урадити уколико Александар Вучић потпише свеобухватни мировни споразум и фактички се одрекне Косова, чиме би Србија дугорочно изгубила могућност да поврати контролу над својом територијом. Овиме би Русија била доведена у ситуацију да одлучи да ли ће одбацити Међународно право и Резолуцију 1244 и дозволити Косову да добије столицу у УН. Званичници из ЕУ саветују руководство Србије како би требало да Србија замоли Русију да не кочи пријем Косова у УН. Русија никако не би требала да одустане од међународног права, чак и у случају да се руководство Србије одлучи на најгори могући сценарио, а то је потписивање свеобухватног мировног договора са Приштином.

Патриотска јавност у Србији, у последње време често изражава незадовољство због тога што Русија није активнија на Балкану и што се не укључује у проблем решавања косовског питања. Међутим познато је да се Русија не намеће у међународним односима и да не жели да се меша у унутрашња питања других држава. С друге стране Косово припада Србији, а не Русији па је нелогично да га Русија брани више од Србије. Дешавало ми се да од руских званичника чујем следећу констатацију: „Руси не могу да буду већи Срби од Срба“. Ипак Руси треба да буду Руси и да не одступају од својих принципа, посебно не због тога што је и Русија до сада превише уложила у одбрану српског Косова, те би таква одлука била поражавајућа и за саму Русију. С друге стране, оно што највише забрињава, таквим потезом би Русија изгубила на популарности у Србији код обичног народа, који је заправо и носилац про-руских осећања. Због тога је позиција Русије јако компликована у вези са односом према косовоском проблему. Узимајући у обзир наше историјске, културне и религиозне везе, и то да је Русија историјски заштитник Србије, такав потез би дубоко пореметио наше односе. Чак и у периодима када није било дипломатских односа између наших земаља, због идеологије, односно неслагања политичког руководства, то није утицало на односе наших народа и на симпатије једних према другима.

Коментаришући такозвану косовску независности, председник Путин је изјавио: „Запад је пустио духа из боце признавањем независности Косова. Све процене и закључци Међународног суда правде не тичу се само случаја Косова, већ и питања применљивости међународног права на проглашење независности од стране једне државе, у принципу. У том смислу то је „отворена Пандорина кутија“. Кршење међународног права сада изазива последице у самој ЕУ. Косово је противправно прогласило независност, без икаквог референдума, а западне силе су то подржале. Такозвану независност Косова није подржало само пет земаља ЕУ, али се на њих врши притисак да то учине. Данас имамо ситуацију да су многобројни сепаратистички покрети широм Европе ојачали. Имамо ситуацију са Каталонијом у Шпанији. Замислите апсурд бриселског политичара који износи следеће тврдње: „Шпанија треба да призна Косово, ако жели да сачува Каталонију.“ Ово није виц то је заиста изјавио Фредерик Веслау. Запад се заиста дубоко упетљао у сопствену мрежу. С друге стране, Русија је данас постала препознатљива као земља која се бори за повратак међународних односа у оквире међународног права. Она је постала и много више од тога, земља која се бори за истину и правду, и као таква је препозната широм света, без обзира на званичан став многих држава. За Србију која у Русији види традиционалног савезника, је то велика шанса коју не би смела никако да пропусти.

И друге међународне околности такође иду на руку српским позицијама. Неке земље су преиспитале свој став и одлучиле да повуку признање Косова. С друге стране, Албанци на Косову нису добили ништа, и схватили су да су њихове наде угашене. Уместо процвата који им је обећан, Косово тоне у криминал и корупцију, а људи немају никакву перспективу. Албанци са Косова размишљају само о томе како да оду са Косова и потраже срећу на неком бољем месту. У друштву влада велико разочарење, о ком је чак недавно писао и „Њујорк тајмс“.

Пре доласка у посету Србији поводом поменутог јубилеја дипломатских односа Србије и Русије, министар Лавров је у изјави за медије упозорио: „Стављањем Србије пред избор „или са Русијом или са Западом“ Европска унија чини исту грешку која је довела до украјинске кризе када се друштво поделило“. И САД и ЕУ заиста инсистирају на томе да Србија мора да се одлучи или ЕУ или Русија, и да не може да седи на две столице. Запад има механизме којима врло лако може да дестабилизује Балкан, и увек и наступа с тих позиција претњом. Западни медији у Србији су пренели напротив, како господин Лавров прети Србији украјинским сценариом, иако се он врло јасно изразио и јасно је да Русија никога не уцењује. Ипак, моје лично мишљење је да нама много више прети црногорски сценарио, у ком је власт без икакве сагласности народа прекинула везе са Русијом и сврстала се у анти-руски фронт. За Србију је то потенцијална опасност која може много да је кошта.

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку, налогу на Твитеру и/или Linkedin мрежи.

Advertisements


Категорије:Судбина као политика

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. Ми Срби се непрестано понашамо као кукавни очајници који нису способни да дефинишу циљ у коме желе да иде њихова будућност, који немају храбрости да се изборе са онима у својим редовима који угрожавају национални интерес и, на крају, немају довољно мудрости да се уједине око националног циља.
    Шта смо, ми Срби, учинили да зауставимо политику издаје и урушавања интегритета и суверенитета државе Србије? Ништа, баш ништа. Кукњава и игнорисање проблема се не рачунају.
    Знају Руси јако добро какву политику Вучић спроводи али ми морамо да схватимо да Руси у Србији немају алтернативу за АВ, који бар званично не иступа против Русије, односно да су алтернатива сподобе попут Јанковића, човека који је производ запада и који би уз заклетву изговорио и одступање политике, какве такве, неутралности према Русији.Слична прича је и са Јеремићем, који је озбиљнији као политичар. Патриотских и проруских снага нема у значајном обиму. Двери су показале да имају лошу политичку перцепцију и да праве катастрофалне политичке процене ( да нису учестовали на локалним изборима били би морални победници и сигурно би повећали број следбеника, овако …) .
    Са друге стране да ли смо се запитали колико се Србија уклапа у неку слику глобалне политике и интереса Руса? Немојте заборавити да кроз политику зближавања са Турском, поршком Сирији, Ирану, Руси чине блок супротан Израелу и Саудијској Арабији и да се мигрантска политика подржава у складу са тим интересима.
    Све у свему док се Срби не освесте и сами не крену у решавање својих проблема нико нам не може помоћи. Не љутимо се на друге. Не очекујмо помоћ. Покренимо се.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s