Пет година како је у Бриселу потписан споразум по коме се Приштина обавезала на формирање Заједнице српских општина, али то ни до данас није испунила, док је у исто време Србија низ својих институција препустила Приштини

Тадашњи премијер Србије Ивица Дачић са тадашњом високом представницом ЕУ Кетрин Ештон на парафирању Бриселског споразума, 19. април 2013.

Кад год наши медији објаве да се српски представници припремају за одлазак у Брисел на преговоре са делегатима самопроглашене косовске републике обузме ме предосећање да ће се вратити необављена посла, тачније, да неће успети да се споразумеју о важним питањима по односе између Србије и њене отете аутономне покрајине, а да се и не помиње положај преосталог српског живља на Косову. Нажалост, да је у оваквим приликама лако бити видовит уверим се после сваког састанка. Враћају се наши преговарачи празних шака и са новим шамарима, али и са много обећања која Приштина и не помишља да оствари, па је јасно како су ишли у Брисел да им „види пут капут“ а и да се пред телевизијским камерама рукују и изљубе са Федериком Могерини, после чега схвате да се налазе тамо где су били и пре овог састанка – да Заједнице српских општина нема ни на видику, а што је, опет, повод за заказивање новог сусрета.

У априлу ће се напунити пет година како је у Бриселу потписан споразум по коме се Приштина обавезала на формирање Заједнице српских општина, али то ни до данас није испунила, док је у исто време Србија, поштујући своје обавезе, низ својих институција препустила Приштини.

Том приликом нашу делегацију предводио је Ивица Дачић. Од њега смо недавно чули како он никада не би потписао тај споразум да по њему није било предвиђено оснивање Заједнице српских општина, а и да је данас много љут што приштинска страна и не помишља да се придржава споразума, док Европска унија ништа не чини да је примора да поштује потписано.

Отварајући душу пред новинарима, потпредседник Владе и министар спољних послова поверио им је и како он непрекидно упозорава Александра Вучића да део међународне заједнице све време лаже нашу земљу и да уопште и нема намеру да тражи компромис („којим нико неће добити све ни изгубити све”, како надахнуто у свакој прилици говори Мали Алек), а када им се он помене одговоре да је све завршено 2008, када је проглашена република. Дачић, ипак, скреће пажњу међународној заједници како је наивно њено очекивање да ће Србија признати Косово зато што показује спремност на сарадњу.

Неколико дана касније могли смо да прочитамо и гневну изјаву Александра Вучића, дату новинарима у Прокупљу приликом још једног отварања неке фабрике. Мали Алек се баш наљутио на међународну заједницу, па јој довикује: „О ЗСО се прича на сваком састанку. Ја им не верујем ништа. Пет година ме лажу. Пет година тражим, и сада кажем: Лажете ме! Не само Албанци.Њима нисам превише ни веровао, већ вама из Међународне заједнице! Они су ваше мезимче, ви сте им направили независну државу, ви, САД и многе европске земље! Како не можете да наговорите ваше мезимче да испуни што је потписало, а ви сте гарант тога!”

И док тако Вучић грми против NN из међународне заједнице (поткачивши, успут и САД и европске земље, а не прозивајући никога поименично), остаје нејасно да ли у ту заједницу спадају и они редовни и повремени посетиоци Београда који долазе у Србију да управо њега тапшу по рамену и да се диве његовој мудрој мирољубивој политици која је кључ стабилности у региону? Или, да ли се у тој међународној заједници нешто пита и Мути Меркел, која такође изузетно цени и хвали Малог Алека, па се чудим зашто се он њој не пожали на NN злочесте појединце? Мора да би вредело.

Но, без обзира на све досадашње петогодишње шамаре и лажи, Александар Вучић, не одустаје од своје, безброј пута доказане, кооперативности (која се некако по правилу увек заврши на штету Србије). Управо читамо како се опет спремио да одлети у Брисел на састанак са Тачијем и са њим нађе компромисно решење. Које, истина, ни мезимче Тачија ни његове диригенте из САД и ЕУ ни најмање не занима.

Categories: Судбина као политика

Tags: Александар Вучић, Бриселски споразум, Војислав М. Станојчић, КиМ, Хашим Тачи