Решење које би се могло сматрати повољним по српску страну уопште није на столу: бира се само између лоших, а са главним циљем да се Вучићу за капитулацију обезбеди муниција за пропагандно амортизовање штете

Бошко Мијатовић (Фото: Медија центар)

У последњих неколико недеља очигледно је да се, услед захтева Европске уније, приближава „коначно“ решење српско-албанског спора. Председник Вучић обећава да ће свој предлог обзнанити крајем априла, а пажњу јавности заинтересоване за ово питање последњих дана привлачи прича о подели Косова и Метохије између двеју страна. Нејасно је ко ју је покренуо, да ли лондонски Економист или неки пропагандиста, али је сигурно да то није учинио нико озбиљан.

У Србији се, како се могло очекивати, одмах распламсала дискусија ЗА и ПРОТИВ овог решења, као да је то заиста озбиљна опција, као да је предмет велике дипломатске борбе између српских и албанских власти. А није. Против идеје поделе одмах су се изјаснили Американци, Тачи, Мета (председник Албаније) и други фактори.

Основна ствар је да Албанци имају јаке карте у рукама и да не постоји ниједан разлог који би их навео да деле територију Косова са Србима:

• имају пуну подршку САД и других западних сила,
• контролишу цело Косово, после укидања српских институција од стране Србије,
• функционишу у међународном саобраћају готово као независна држава, после учлањавања у ММФ, Светску банку, Међународни олимпијски комитет итд уз сагласност Србије и
• можда најважније, Србија је талац косовских управљача, јер јој је потребан договор са њима да би се задовољио услов ЕУ за придруживање Србије о решеним свим спорним питањима са суседима; а они ће дати позитивно мишљење само уколико буду веома задовољни.

Значи, решење које би се могло сматрати повољним по српску страну уопште није на столу: бира се само између лоших, а са главним циљем да се Вучићу за капитулацију обезбеди колико-толико муниције за пропагандно амортизовање штете.

Верујем да ће „историјски договор“ бити постигнут на следећим основама, а полазећи од горе поменуте јаке позиције Албанаца:

Србија ће потписати „свеобухватан правно обавезујући споразум“ (како тражи ЕУ) којим ће дати пуну независност Косову, укључујући и чланство у Уједињеним нацијама. Једино се неће поменути признање независности, да би се Вучићу олакшала медијска одбрана овог споразума: моћи ће да каже да Србија НИЈЕ признала Косово. Албанцима ова нијанса није битна, јер ће убрзо бити заборављена. Ако је тренутно сматрају битном са симболичког становишта, западне силе ће их уверити да је ипак неважна. Потом ће све земље признати Косово и прича ће бити завршена.

Албанци ће, као свој прилог историјском договору, одобрити оно што су већ давно прихватили: заједницу српских општина. До сада је нису оперативно дали да би имали шта да наводно „жртвују“ када дође тренутак. Овим ће омогућити Вучићу да се хвали како је изборио високу аутономију за Србе и тиме их заштитио од албанске мајоризације и евентуалних зулума. Причаће како ће српска деца на Косову сада моћи мирно да спавају и сличне пропагандне флоскуле.

Та заједница српских општина свакако неће донети широку аутономију српским општинама: у косовском систему општине имају мала права, тако да ЗСО неће имати надлежности које се сматрају државним атрибутима (полиција, судство, порези итд), већ ће бити углавном номинална, без важнијих надлежности. Својевремено је албански став био да ЗСО не треба да има ни скупштину, ни неки извршни орган, већ да буде практично место размене мишљења и искустава између представника општина. Не сумњам да је сада у току цењкање двеју делегација о карактеру ЗСО, а на минималној основи.

И тако, Србија ће се дефинитивно одрећи свих права на Косово, а добиће само неважну заједницу српских општина, без икаквих озбиљних надлежности.

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 27. 2. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Вучић, Бошко Мијатовић, КиМ