Полемика З. Мартинова и В. Ђурића Мишине о филму „Концентрациони логор Земун“ и Недићу

Из листа „Данас“ преносимо полемику члана Главног одбора Савеза антифашиста Србије Златоја Мартинова и директора Музеја жртава геноцида Вељка Ђурића Мишине

Златоје Мартинов: Филм без улоге Недића

У четвртак, 8. фебруара, у Дому омладине приказан је 90-минутни дугометражни документарни филм Концентрациони логор Земун аутора др Вељка Ђурића Мишине.

Као основа послужила му је књига историчара др Милана Кољанина Немачки логор на Старом сајмишту из 1992. Ђурићев филм, нажалост, умногоме је заобишао кључне историјске чињенице садржане у Кољаниновој књизи која је као једна од ретких у нашој новијој историографији пружила читаоцу реалне процене броја жртава у овом логору и у одређеној мери се осврнула на улогу колаборационистичког апарата у помагању немачким нацистима за уништење Јевреја у Србији.

У филму, међутим, његов аутор свесно избегава да помене управо ту срамну улогу квислиншке владе Милана Недића у хапшењу и испоручивању Јевреја немачком окупатору. Нагласак је углавном на Гестапоу и немачкој фелдполицији, а потпуно се пренебрегава чињеница да је при квислиншкој Недићевој влади у оквиру злогласне Специјалне полиције којој је на челу био Божидар Бећаревић (која је хапсила Јевреје, комунисте и њихове симпатизере – родољубе, да би их након мучења испоручивала нацистима) – постојало и специјално „Јеврејско одељење“. А зна се чему је оно служило! Ниједне речи у филму ни о тзв. антимасонској и антијеврејској изложби у Београду (а слична организована у НДХ се у филму нарочито свесно апострофира!) која је трајала три месеца коју је као Недићев лични изасланик „свечано“ 22. октобра 1941. отворио др Лазар Прокић а „чинодејствовао“ је и познати антисемита Ђорђе Перић из Недићевог Министарства просвете. На тој изложби највећа пажња је поклоњена „злоделима“ Јевреја (Именица „Јевреји“ је и на плакатима за изложбу али и у Новом Времену, Српском Народу и другим српским листовима тога времена, обавезно писана малим почетним словом!). Исто тако у филму нема ни једне једине речи о антисемитским и прохитлеровским Недићевим говорима, а још мање о иступима Димитрије Љотића осведоченог српског фашисте.

За неупућеног гледаоца, за Холокауст у окупираној Србији колаборационистички српски апарат на челу са Недићем не сноси никакву кривицу јер је логор „био под јурисдикцијом Немаца“. То што је и тај апарат хапсио и испоручивао Јевреје нацистима и обезбеђивао исхрану за логор Старо сајмиште – за Ђурића нема никаквог значаја.

Друга важна ствар огледа се у Ђурићевом покушају (а то је стари покушај деснице и српских националиста још од почетка деведесетих) да се некако повеже логор у Јасеновцу и „страдање Срба и Јевреја“ са логором Старо сајмиште, јер су оба „били на територији НДХ“.

Златоје Мартинов (Фото: Медија центар)

Истина је да је град Земун, додуше тек октобра 1941. одлуком нацистичке владе Трећег рајха прикључен НДХ, па је тако и место на којем се налази Старо сајмиште формално било „део територије НДХ“. Иако ближи Београду него Земуну, нацисти су га назвали Јеврејски логор Земун (Јуденлагер Семлин). Истина је и да је немачка влада од Павелића тражила формално „одобрење“ да на том месту формира логор за Јевреје, да је то „одобрење“ наравно дато уз Павелићеву примедбу да НДХ нема ништа са тим логором, да управу и стражаре морају чинити искључиво Немци („а не Србијанци, како се не би повредио суверенитет НДХ“) и да бригу о исхрани логораша неће и не може сносити НДХ. Ту бригу преузела је квислиншка влада Милана Недића на „немачку молбу“. (Све саме „молбе“ газде и „одобрења“ слугу!). На само стотинак метара од Београда, на обали Саве, у Старо сајмиште, разумљиво, никада није крочила нога ниједног усташе. Та истина уопште није споменута у филму! НДХ није имала никаквих ингеренција над логором Старо сајмиште, то је ноторна истина, само изгледа „непозната“ Вељку Ђурићу Мишини. НДХ је (као и Недићева Србија уосталом) била злочиначка творевина и она је чинила велика зла јеврејском и српском народу као и свим југословенским родољубима, али, историјске истине ради, не смемо јој приписивати и оно за шта стварно није крива јер објективно није ни могла за то бити крива. Формално „враћен“ Независној Држави Хрватској маја 1944, логор Старо сајмиште је коначно затворен јула исте године).

Многе од тих чињеница, иако неке од њих садржане у Кољаниновој књизи, не налазе се у филму јер би се очито противиле ауторовој идеји да колективно сећање на Холокауст повеже са страдањем Срба у НДХ. Зато су прећутани улога и допринос Недићеве квислиншке владе Холокаусту у Старом сајмишту (где је страдало скоро 7.000 Јевреја) после чега су нацисти задовољно констатовали да је Србија прва земља у Европи која је „очишћена од Јевреја“.

Покушао сам да по завршеној пројекцији учтиво, академски обзирно и аргументовано укажем аутору на горе изнете чињенице као и на моје незадовољство основном поруком филма, али већ после минут-два био сам од стране Ђурића грубо прекинут речима: „Ви немате права да тако говорите, не дам вам да говорите, овде сам ја домаћин, ја диктирам правила, немамо више времена, завршавамо, хвала и довиђења свима.“ Тако је у програму најављени „разговор након пројекције“ нагло завршен, а публика се ћутке разишла.

Овај филм је показао да се и данас, нажалост, настављају интерпретације историје овог логора у матрицама српског национализма. Повезивање логора Старо сајмиште са Јасеновцем, и притом апсолутно искључивање кривице Недићеве владе за истребљење Јевреја у Србији, у функцији је покушаја формирања „српског колективног сећања“ на злочине над Србима у НДХ, а не на злочине које су нацистички окупатори са својим вазалима попут Недића и Љотића чинили у окупираној Србији. Тиме се и Холокауст инкорпорира у матрицу „српских страдања“ уместо да буде сећање на засебан, по свом безумљу јединствен магнум цримен, какав дотадашњи свет није познавао и који се више никада никоме и нигде не сме поновити.

Аутор је члан Главног одбора Савеза антифашиста Србије

(Данас, 13. 2. 2018)

Вељко Ђурић Мишина: Антифашиста који недовољно познаје историју

Поводом текста „Филм без улоге Недића“ Златоја Мартинова (Данас, 13. фебруар)

После завидног успеха са дугометражним документарним филмом „Пакао Независне Државе Хрватске“ (приказан је, поред осталог, на Другом програму Радио-телевизије Србије, Телевизији Републике Српске, Српској телевизији у Подгорици), Музеј жртава геноцида припремио је нови филм „Концентрациони логор Земун – Konzentrationslager Semlin“ и представио га јавности 8. фебруара 2018. у сали Американа Дома омладине Београда.

Вељко Ђурић Мишина (Фото: Фонет/УНС)

Од пројекције, за протекла три дана, о филму је написан похвалан текст „Филм о Сајмишту – међаш на путу ка одговорној јавној свести“, аутор је Милош Милојевић, док је узгред поменут у тексту Срђана Воларевића „Да ли ћемо ми Срби већ једном искорачити из Југославије“, оба се могу лако пронаћи на интернету. Воларевић је устврдио да „уз обиље веома прецизних података филм нам је предочио масу чињеница које су распршиле све недоумице, мутљавине и сумње, потекле углавном од оних Срба и Српкиња који у прсима негују мржњу према Србима а које је Драган Коларевић у једном свом рапорту ословио као антисрбе, а Александар Вучић тада забранио употребу те речи. Наиме, те мутљавине су оптуживале Србију (под немачком управом) и Србе да су убијали Јевреје, како у душегупки, тако и ватреним оружјем. Чак је и један веома уважен писац, више као корисник српског језика, у једном свом делу Србе ословио као оне који су припомагали уништавању Јевреја у душегупки. После овог филма, како је речено, такве гласине могу да оду низ Дунав“, био је изричит Воларевић!

Управа Дома омладине Београда уступила нам је салу за пројекцију уз одређене услове и то смо, као домаћини, испоштовали и нисмо на крају дозволили „завлачење за Голеш планину“. Управо је то намеравао извесни антифашиста Златоје Мартинов својим питањима двојици доктора историјских наука (мени и Милану Кољанину): Какве везе имају Сајмиште и Јасеновац, на пример? С обзиром на то да му није омогућено, он се „пожалио“ мојим омиљеним новинама текстом „Филм без улоге Недића“.

Нисам сигуран да је Мартинов читао Кољанинову књигу нити пажљиво слушао тон филма. Да сам у праву доказујем тврдњом да је у филму разјашњено какве су везе чланова Савета комесара и владе Милана Недића са судбином припадника јеврејске и ромске заједнице.

Мартиново недовољно познавање историје најбоље се види у тврдњи да равна Независну Државу Хрватску и немачку војно-окупациону територију Србија (што Мартинов назива Недићева Србија. Још је фалило да дода да су и Павелић и Недић исто!)

Мартинова боли помињање Независне Државе Хрватске када пита чему повезивање Старог сајмишта са Јасеновцем! Да је пажљиво читао Кољанинову књигу и слушао тон филма сазнао би, на пример, колико је заточеника са територије Независне Државе Хрватске, нарочито са Козаре, било у Сабиром логору Земун, колико њих је депортовано у Јасеновац ради убијања.

Заморно је коментарисати текст „Филм без улоге Недића“ јер га је писала особа која унапред има припремљене одговоре који се косе са историјском науком, а при том се крије под окриљен чланства у Главном одбору Савеза антифашиста Србије! Стога му препоручујем да Музеју жртава геноцида достави адресу на коју ћемо му послати неколико примерака филма ради пажљивог гледања и слушања! Потом да организује расправу о садржају у којој ће учествовати они који познају историју!

Аутор је директор Музеја жртава геноцида и аутор филма

(Данас, 14. 2. 2018)

Златоје Мартинов: Дисквалификације у недостатку аргумената

Реакција Вељка Ђурића Мишине („Антифашиста не зна историју“, 14. 2) на мој критички став о његовом филму „Концентрациони логор Земун“, била је очекивана, премда сам веровао да ће бити учтивија и без етикетирања.

Али у недостатку правих аргумената увек се потежу било увреде на рачун опонента, што белодано сведочи наслов његовог одговора, било употреба академских титула као тобожњег гаранта којим се недостајући аргументи могу надоместити, али и ниподаштавање опонента („Извесни антифашиста Златоје Мартинов“, ваљда се тиме хоће рећи да се тамо неки анонимус дрзнуо да упути питање односно изнесе свој став „двојици доктора историјских наука“). Мишина као да однекуд зна да његов опонент свесно неће у полемици употребити своју академску титулу магистра наука да њоме „брани“ своје тврдње, прво, јер се оне бране аргументима, а не титулама и друго, из обзира пристојности и лепог васпитања.

У недостатку аргумената, Мишина на самом почетку свог одговора дисквалификује све оне „Србе и Српкиње“ који имају другачији став о нашој новијој историји од њега, цитирајући ауторе десничарске провинијенције који такве називају „антисрбима“, односно којима је „у прсима мржња према Србима“, који су јелте „аутошовинисти“ (омиљена кованица једног Политикиног новинара, чуди ме да и њега Мишина није цитирао). Тек потом се осврће на моју критику његовог филма, али са множином етикета („није читао књигу“, „није слушао тон филма“, исл.).

Изгледа да је главна замерка мом ставу та што „равнам НДХ и немачку војноокупациону управу Србија“, односно да поистовећујем Павелића и Недића. Опет тврдим: разлике су само формалне природе, суштински оне не постоје. НДХ је у формално-правном смислу заиста била држава, субјект међународног права, иако марионетска. НДХ је до 1943. године признало 13 држава, све симпатизери или чланице Тројне осовине. Србија је, пак, била војноокупационо подручје под немачком управом. То није спорно. Али надам се да доктор Мишина неће негирати истину да је Недићева Србија ипак имала одређене симболе државе: своју владу и министре (истина вазалску, квислиншку, слугерањску, али ипак владу која је радила све прљаве послове за своје нацистичке газде), своје оружане снаге жандармерију а многи српски родољуби борци противу окупатора страдали су управо од те „српске“ жандармерије!), а богме и те како је Недићу припомагао и тзв. Српски добровољачки корпус осведоченог фашисте Љотића; Недићева Србија је имала и своју заставу, грб, химну („Ој, Србијо, мила мати“) која је редовно извођена приликом Недићевих смотри „храбре српске војске“ или кад се у присуству највиших нацистичких главешина отварало Народно позориште (звало се тада „Српско народно позориште“) па потом и Београдски универзитет 1942, итд., итд.

Милан Недић (Фото: Википедија)

Управо радим на једном фељтону, можда баш за Мишинин „омиљени лист“ (како је изволео рећи за лист „Данас“; каква подударност да су нам обојици то драге и омиљене новине!) под знаковитим насловом: „НДХ и Недићева Србија – сличности и разлике“. Ту ће бити презентоване само, понављам само, историјске чињенице.

Једино што је конструктивно у одговору В. Ђ. Мишине јесте његова идеја да „Мартинов организује расправу на којој ће учествовати они који познају историју“. У Савезу антифашиста Србије ћемо се заиста потрудити да тако шта организујемо, и верујем да ће на таквом скупу учествовати они који познају историју, не заобилазе њене истине и непристрасно вреднују историјска факта.

Аутор је члан Главног одбора Савеза антифашиста Србије

(Данас, 15. 2. 2018)

Вељко Ђурић Мишина: Недићева влада није исто што и Влада НДХ

Одговор Златоју Мартинову на текст „Дисквалификације у недостатку аргумената“ (Данас, 15. фебруар)

На почетку да разјасним две ситнице. Прво, нисам ја дао наслов „Антифашиста не зна историју“, већ је то учинио уредник.

Мој наслов је гласио: „Прво пажљиво читај и слушај па реагуј!“ Друго, у мом тексту нема неучтивости и етикетирања а још мање дисквалификација!

Прва поставка од које полази друг Мартинов јесте равнање Независне Државе Хрватске и Војноокупационе територије Србије, а узгред Анте Павелића и Милана Недића. Моје вишедеценијско бављење историјом Другог светског рата даје ми за право да ређам општеприхваћене чињенице које побијају поменуте полазне поставке.

Историјска наука је утврдила да је Независна Држава Хрватска имала готово све атрибуте државности: територија, управа, војска, влада, Скупштина… Поглавника Анту Павелића за председника Владе поставили су немачки обавештајци без готово икаквих услова, нарочито присиле.

Исто тако, није спорно да је та држава припремила законодавство за спровођење државног злочина над трећином свог становништва (Срби) и у знатној мери га остварила (управо онако како је предлагао министар Миле Будак, крајем маја 1941. покрај Госпића). Исто тако није спорно да је та држава учествовала у затирању јеврејског народа. Да појасним: у Независној Држави Хрватској Јевреје су убијали искључиво припадници хрватских оружаних снага, нема архивске грађе да су то чинили припадници немачких оружаних снага! Узгред, сви сабирни и концентрациони логори у Независној Држави Хрватској били су подређени једино хрватским властима, а то је значило да Немци нису имали готово никакав утицај.

Независна Држава Хрватска имала је међународно признање, отварала своја дипломатска и војна представништва, на пример и у Београду. То значи да су имали министра војске и иностраних послова.

Војно окупациона територија Србије није имала никакве атрибуте државности. Додуше, немачка окупациона власт је, следствено међународном ратном праву, обновила одређене административне органе југословенске краљевске власти (бановине, среска начелства). Историјска наука је утврдила да је немачки вођа Адолф Хитлер био изразити србофоб што се одразило и на његове планове у будућности на Балкану у којима није било места ни за какву Србију!

Са обраћања пред пројекцију филма о Сајмишту. С лева на десно: Драгомир Ацковић, Џиџић, Вељко Ђурић Мишина и Ласло Пушкаш (Фото: Стање ствари)

Милана Недића поставила је немачка окупациона команда непосредно после претње да ће између Хрвата, Мађара и Бугара поделити ту територију.

Ни Савет комесара нити Влада Милана Недића нису исто као Влада Независне Државе Хрватске. Ниједан од поменутих органа колаборационистичке власти није имао ни програме нити планове о уништењу припадника других народа. Узгред, нису за поређење логори у Независној Држави Хрватској и у војно окупационој територији Србија.

Влада Милана Недића имала је на известан начин под својом ингеренцијом, а то значи без уплива немачких окупационих власти, Завод за преваспитање у Смедеревској Паланци. Вредно је подсетити се да је током постојања тог завода било само два-три убиства заточеника и то приликом напада на стражу. у тој влади није било министара ни за иностране послове нити за војску!

Немачка окупациона управа у Србији наплаћивала је ратну одштету, вршила реквизиције хране. Тако нешто није забележено у Независној Држави Хрватској. Немци су од Павелића добили за Источни фронт око две-три десетине хиљада добровољаца. Узгред, из Србије није отишао ни један једини војник!

Римокатоличка црква дала је битан допринос у стварању и постојању Независне Државе Хрватске. С друге стране, Српска православна црква није подржала ни Михаиловића, ни Броза ни Недића. Узгред, док је у Независној Држави Хрватској вршено затирање Српске православне цркве (свештенство, објекти и верни народ), дотле је у Србији делатност римокатоличких свештеника била несметана, укључујући и веронауку и заклињање одређених војних формација.

Није могуће поредити колаборацију Павелића и Недића. Павелић хоће једнонационалну и једноверујућу Хрватску. Недић је хтео да спашава српски народ од уништења.

Могао бих у недоглед да ређам бројне општепознате чињенице о разликама између Независне Државе Хрватске и војно окупационе територије Србија, између Павелића и Недића. Чини ми се да то друг Мартинов никако не би могао да схвати. Уосталом, он ми приговара да етикетирам када констатујем да није читао књигу Милана Кољанина, нити је пажљиво слушао тон филма.

И на крају, да додам неколике чињенице о разликама Павелића и Недића: прогнанике и избеглице из Независне Државе Хрватске помагала је, према могућностима, Недићева влада. У једној породици Словенаца (Кучан) која је 1941. године спас нашла у Србији, новорођенчету су дали име Милан. У Независној Држави Хрватској, малим Српчићима, чији су родитељи убијени, давали су нова имена: мушким Анте и женским Антонија. А као рођендан уписивали су 10 травањ! И то све по закону и проведбеној наредби! Јосип Броз није укинуо те наредбе

П. С. Да би схватио да у ратовима нема невине стране, да све стране чине злочине, препоручујем другу Мартинову да потражи мало литературе о Зигфриду Кашеу, великом и оданом пријатељу поглавника Павелића, како би се замислио над Кашеовим захтевом на суђењу 1946. у Загребу, да му Јосип Броз буде сведок тврдећи да су се током ратних година виђали!

Аутор је директор Музеја жртава геноцида из Београда

(Данас, 19. 2. 2018)

Златоје Мартинов: Сличности НДХ и Недићеве Србије

У свом одговору („Недићева влада није исто што и влада НДХ“, Данас, 19. 2) историчар др Вељко Ђурић Мишина не казује ништа што већ није познато и што у своја два претходна текста нисам и сам рекао: наиме не постоје у историји две исте појаве, већ само сличне и само по тој линији се могу вући извесни паралелизми и аналогије.

Наслов рада који ћу објавити као фељтон, како сам најавио у претходном тексту, стога и гласи: „НДХ и Недићева Србија – сличности и разлике“. Ово „сличности“ потцртавам како би Мишина боље разумео.

Јасно сам у претходној полемици навео да је НДХ била држава, а Србија војноокупационо подручје, да је НДХ била међународни правни субјект и да ју је признало 13 држава, (Мишина исправно додаје да је имала и дипломатско представништво у Београду, хвала му на томе!), а да је Недићева Србија имала само атрибуте државности : владу, министре, жандармерију, војну структуру оличену у Српској државној стражи уз асистенцију Љотићевог Српског добровољачког корпуса, затим и грб, заставу, химну… Не видим разлог због кога Мишина све то понавља на више од половине свог текста! Дакле никада нисам ни тврдио да су по строго формално-правним критеријумима НДХ и Србија исто. Оно што сам тврдио и тврдим јесте то да су обе творевине биле и злочиначке и марионетске без обзира на формалне разлике и да су се покорно, слугерањски односиле према нацистичком окупатору. А ту историјску истину нико па ни доктор Мишина не може оспорити.

Мишина и ја се недвојбено слажемо готово у свему кад је у питању НДХ и њезини злочини. Они су огромни и сежу до геноцида над српским, ромским и јеврејским народом. То никада није било нити може бити спорно. Оно што је спорно јесте чињеница да Мишина на све начине прећуткује злочине које је учинила Недићева власт било самостално било уз асистенцију нациста и то према својим сународницима Србима (комунистима, њиховим симпатизерима и другим родољубима, нпр. оним четницима који су истински желели да се боре противу окупатора, а било је таквих који су се противили издајничком држању и деловању Драже Михаиловића), али и према Јеврејима и Ромима.

Пођимо редом.

Генерали и адмирали Краљевине Југославије. Слева на десно: Милан Недић, Милош Јовановић, Петар Бојовић, Љубомир Максимовић, Ђура Докић, Емило Белић, Миливоје Димитријевић и Виктор Викерхаузер, 8. септембра 1930. године (Википедија)

Након формирања Комесарске управе на челу са Миланом Аћимовићем, већ у мају 1941. године обновљен је и рад Управе града Београда на челу са Драгим Јовановићем и Специјалне полиције која је била под јурисдикцијом Управе града, али је добила овлашћења деловања на целој територији окупиране Србије. (вд. Б. Божовић, Специјална полиција , с. 12 и даље). Имала је два одсека: „Комунистички“ и за „Јевреје, Цигане масоне друге интернационалне организације“. Специјална полиција је у мају 1941. имала 850 полицајаца и била инструмент окупационих власти за прогон свих који су се противили окупацији. Полицијске и жандармеријске снаге како Аћимовићеве тако доцније и Недићеве (по формирању „владе народног спаса“, 29. 8. 1941) учествовале су, заједно са немачким снагама или самостално, у рацијама и хапшењима цивилног становништва. У бројним казненим експедицијама које су Немци спроводили, активно су суделовали и српски Недићеви жандарми. Тако су заједно са нацистима спроводили српске цивиле на масовно стрељање у Крагујевцу 21. октобра 1941. године. Истина такве акције су међу понеким жандармима са људским ликом изазивале револт па је било колебања па и дезертерства из полиције. (вд. М. Борковић, Квислиншка управа 1941-1944, с. 41 и даље).

Даље, није тачно да је само Завод за преваспитавање омладине у Смедеревској Паланци био под јурисдикцијом Недићеве владе. Био је то и логор на Бањици, логор смрти и нечувеног мартира, кроз који је прошло скоро 30.000 логораша; према логорашким књигама наводи се да их је било 23.637, али је вероватније да их је било и више како неки историчари сматрају. Како је настао овај логор?

Шеф Управног штаба Харалд Турнер упутио је 22. јуна 1941. године тадашњем шефу Комесарске управе који је вршио и дужност „министра“ унутрашњих послова Милану Аћимовићу захтев да почне са „хапшењем комуниста и свих злочиначких елемената“. У захтеву се каже: „све ухапшене злочиначке елементе и комунисте спровести у концентрациони логор који Ви треба да организујете“. (Зборник докумената НОР, Борбе у Србији 1941, документ бр. 108). Одлучено је да логор буде подељен на део у надлежности српских колаборационистичких власти, а друга половина да буде под надлежношћу Гестапоа. Српским делом логора управљао је злогласни Светозар Вујковић, а немачким Ернст фон Кајзенберг. Први логораши стигли су у логор (за логор је изабрана бивша касарна 18. Пешадијског пука на Бањици) већ 9. јула 1941, а логор је распуштен тек 3. октобра 1944. само две недеље пре ослобођења Београда. Гестапо је српску полицију користио као свој поуздани брутални и врло учинковит инструмент за хапшење свих неподобних Срба, Јевреја, Рома. Иако логор Бањица није био искључиво јеврејски логор, у њему је страдало око 600 Јевреја. А њих су хапсили не само Гестапо него и Недићева Специјална полиција. Драги Јовановић , шеф Српске државне безбедности, направио је категоризацију логораша на оне које треба стрељати и оне које треба осудити на робију. Комисија која је истовремено представљала и суд и одлучивала о судбини логораша, имала је три члана, сви су били Срби и то по један из Управе града, Министарства унутрашњих послова и Српске државне безбедности. Није се ретко дешавало да Комисија своје сународнике Србе осуди на И категорију (стрељање), а да Немци ту казну преиначе у робију (вд. Б. Божовић, Специјална полиција, с. 381. Божовић каже: „показало се… да и гестаповски критеријуми могу бити мање радикални од оних које је примењивала Специјална полиција“). Од укупног броја стрељаних родољуба у логору Бањица, Специјална полиција сноси непосредну одговорност за трећину (тачније 31,62%, о томе вд. „Логор Бањица – логораши 1941-1944, Архив Београда, 2008, с. 37).

Укратко и неколико примера о односу Аћимовића и Недића према Јеврејима у Србији. Потражио сам архивске податке и ево: писмо свим окружним начелницима из 1941. у коме се тражи да буду што хитније похапшени сви Јевреји и Цигани, у потпису Милан Аћимовић (Војни архив, Недићева архива, кут. 91, фасцикла 1, ред. бр. док. бр. 1). Документ из исте године тражи да се „све болничке установе провере да ли се Јевреји скривају по болницама“ (ВА, НА, кут. 130, фасц. 3. док. 30); документ из 1941, који тражи од полиције проверу података за Србе који скривају Јевреје (ВА, НА, кут. 130, фасц. 6, док. 16). Документ из 1942. године: достава против Божидара Машића, полицајца, да живи са Јеврејком и прикрива је, тражи се његово и њено хапшење (ВА, НА, кут. 131, фасц. 1, док. 17). А да не говоримо о „Уредби о чувању чистоте народне крви и заштите народне части“ донете од стране „српске владе“ 1941. и која је била и плакатирана, а примерак овог плаката доктор Мишина може видети у Јеврејском музеју (уредба у: ВА, НА, кут. 154, фасцикла 4, док, бр. 9). Простор ми не дозвољава да обрадим тзв. „Антимасонску и антијеврејску изложбу“ у Београду 1941/42. године.

Све је то у Мишинином филму прећутано. Није никаква дилема, драги Мишина, шта се догодило у НДХ, већ у профашистичкој и антисемитској Недићевој Србији. То је суштина наше полемике, коју овом приликом с моје стране завршавам. Јер што кажу стари Латини: Sapienti sat!

Аутор је члан Главног одбора Савеза антифашиста Србије

(Данас, 20. 2. 2018)

Вељко Ђурић Мишина: Аутошовинисти и „велики грех“ Милана Недића

Одговор Златоју Мартинову на текст „Сличности НДХ и Недићеве Србије “ (Данас, 20. фебруар)

Бруно Бушић, Хрват, политички емигрант из комунистичке Југославије, у свом аманету „Хрватске усташе и комунисти“ нагласио је: „Истински хрватски комунисти и усташе подједнако су дубоко у себи носили идеју слободне и независне Хрватске и њеног пуног суверенитета унутар хрватских повијесних и етничких граница“.

Проф. др Вељко Ђурић Мишина

Нисам довољно упућен одакле је Бушић црпео основе за своју тврдњу, али претпостављам да је читао делове преписке Јосипа Броза Тита и Иве Лоле Рибара из ратних година. Тако је, примера ради, млађани Рибар 12. јануара 1942. године, у писму Брозу из Загреба, показао невиђену радост што су немачко-хрватски преговори о граници у Срему окончани а нарочито договор којим је Земун постао део Независне Државе Хрватске (видети: Зборник НОР-а, ИИ/2, 208-214).

То само по себи не значи много, али када се зна контекст збивања на Балкану, онда то много значи: оно о чему је писао Бушић! То је било време припрема заједничке хрватско-немачке офанзиве у Подрињу, нарочито против четничких јединица Јездимира Дангића: требало је једном за свагда Подриње очистити од Срба и учврстити границу на Дрини, како је то објашњавао римокатолички свештеник Крунослав Драгановић у писму упутству упућеном поглавниковим сарадницима. Било је то време када је командант Црне легије Јуре Францетић са Родољубом Чолаковићем, једним од комунистичких првака у Босни и Херцеговини, договорио заједничке активности против Дангића (архивска грађа немачке и хрватске провенијенције о томе чува се у Кобленцу, у Војном архиву). Било је то време када су заједнички (црногорски) партизани и хрватски црнолегијаши починили злочине над српским народом од којих се биолошки никада није опоравио. А о томе је 30. априла 1942. писао конзул Анте Никшић после састанка код генерала Феликса Бенцлера: „У послиедње вриеме под притиском муслиманских хорди, иза како је много жена и дјеце побијено у Босни, око 250.000 жена и дјеце прешло је Дрину и склонило се у Србију“. (Војни архив, НДХ, 241-44/2). Било је то време када је Милан Недић покушавао да приволи немачке војне и управне команданте Србије да се из Независне Државе Хрватске издвоји 26 срезова (Источна Босна), са апсолутном српском већином, и припоји војно-окупационој територији Србија. Било је то време када је… И тако у недоглед!

Мада сам нагласио да у рату нема невиних страна, мој опонент је то превидео. Он је исто тако превидео моје подсећање на ратна права која су општеприхваћена најпре крајем 19. а потом 1907. године у Хагу. С обзиром на то да је текст тог права могуће пронаћи на интернету, додуше на енглеском језику, нема потребе да подсећам на разлике између једне територије која се назива Независна Држава Хрватска и војно-окупационе територије Србија. А то значи да распредам о Савету комесара…, његовим правима и обавезама. Чак и на обавезу да локалне (колаборационистичке) власти учествују у организовању сабирних логора којима ће заповедати искључиво припадници Гестапоа.

Аутошовинизам код појединих припадника српског народа, код оног дела кога називају „другосрбијанци“, видљив је на сијасет примера. Тешко је проникнути у разлоге зашто гаје тако негативна осећања, мада у трагању за одговором треба имати у у виду да је Недић једном приликом изјавио „да ће одсад само Српкиње рађати Југословене, а сви остали ће и даље бити Хрвати, Словенци…“ Те речи узете су као велики грех и на њих се одговара причама о Недићевој кривици. Посебно се апострофира Недићева опседнутост Српством у смутним временима. Да ли је могао да говори другачије у околностима када су 1941. немачки генерали, готово исто као и аустроугарски 1914. године, радили на свирепом кажњавању по принципу 100 Срба за једнога Немца! Можда! Али не знам шта!

Ове речи не потврђују претпоставку да сам загазио у ревизионистичко блато. Оне понављају одређене чињенице које се не могу ревидирати.

На крају, само да подсетим на чињеницу да је друг Мартинов стекао звање магистра (не знам којих наука) и да нагласим да сам ја отишао у висну „три копља“ у односу на њега (доктор наука, професор универзитета). То ми дозвољава да му поручим да треба још много тога да прочита, прегледа, погледа, размисли, … па да се јави било у форми, усменој или писаној некоме ко је високо у односу на њега, нарочито када је реч о историји!

Аутор је директор Музеја жртава геноцида из Београда

(Данас, 21. 2. 2018)

Опрема: Стање ствари

Advertisements

3 thoughts on “Полемика З. Мартинова и В. Ђурића Мишине о филму „Концентрациони логор Земун“ и Недићу”

  1. Невладине организације себе проглашавају установама довољно квалификованим за проучавање историје, али њима руководе људи који нису историчари. Златоје Мартиновић ми је непознат човек. Не знам које су његове стручне квалификације.

    Свиђа ми се

  2. Мени се чини да је господин Мартинов, за кога сазнадох да је економиста, новинар, публициста, књижевник , и још штошта нешто, те да је написао чак и Кувар типа утицај немачке кухиње на Војвођане ( или нешто слично) који је финансирала Амбасада СР Немачке у Београду, ипак историју учио на Тихом и Прлету и „Отписанима“.
    У противном никада не би поредио Недића и Павелића јер би му било познато да је Павелић две недеље од проглашења НДХ забранио употребу ћирилице, Србе обележио обавезном плавом траком са словом П и забранио им вожњу трамвајима. Забранио је и све православне школе, забрањен је назив „српска православна вјера“ уведен назив „грчко-источна вјера“ да би у септембру 1941. године била конфискована имовина Карловачке митрополије а касније се ишло по речима Мила Будака Павелићевог министра и доглавника ( 1941. у Госпићу) „ Један дио Срба ћемо побити, други раселити,а остале превести на католичку вјеру и тако претопити у Хрвате.“….
    Затим није ми јасно ни којих је то 13 држава признало НДХ, јер колико је мени познато осим Немачке, Италије и Шпаније није их признао чак ни Јапан који је био сила Осовине.

    Свиђа ми се

  3. За Гордану: Јапан их је признао међу првима, али и Данска, Финска, Словачка, Француска, Португалија, Швајцарска, Шведска, Мађарска, Аргентина, Румунија… па су чак и у САД имали предстваништва све до половивне децембра 1941. када су САД-у и Великој Британији објавили рат (касније ће те послове обављати удружења Хрвата, са којима ће потајно сарађивати и хрватски чланови југословенске Владе у избеглиштву, међу њима и Срби). Били су примљени у Међународну поштанску унију, као и у Међународни црвени крст, и од половине 1942. радили на томе да и комунисти добију право на формирање представништва Црвеног крста, за шта је био задужен хрватски изасланик у Швајцарској Мештровић. Од свих хрватских амбасадора и конзула по свету, после рата је суђено само Мирославу Навраилу, једно време војном аташеу у Будимпешти и амбасадору у Румунији, наравно не за амбасадорске послове, већ као хрватском министру војном. Остали су мирно и неузнемиравано живели било у Хрватској, било по Латинској Америци… а било је и знаимљивих примера вредних озбиљног текста, на ужас разних „антифашиста“.


    Важно је прецизирати нешто што се и Мишини омакло, вероватно сматрајући да је довољно познато. Хрватска јесте у Београду имала конзуларно представништво, у једној од првих зграда које су комунисти до темеља срушили одмах по уласку у Београд, али Србија као окупирана територија није имала међународно-правни субјективитет, те је конзулат био при немачким окупационим властима, Крајскоманди. Хрвати и комунисти воле да се ухвате за хрватски конзулат у БГ, али чак и када признају да је Србија само окупирана територија под војном управом (Militärverwaltung), најчешће прећуткују консеквенце непостојања државног суверенитета, немање војске, спољне политике.., па тиме ни правног капацитета за било који дипломатски однос и/или представништво.

    PS
    И да на крају питам, да ли сте потражили како се УИСТИНУ називао логор који и даље зовемо по бољшевичко комунистичкој подметачини: Бањица?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s