Срђан Воларевић: Антифашизам опаснији од фашизма

Срђан Воларевић

Ако ћемо се послужити начином расуђивања Златоја Мартинова онда ми њега можемо да оптужимо да на крилима првог закона Независне државе Хрватске о забрани ћирилице са радошћу уважава усташки закон и своју kritiku нуди на латиници

Почетком деведесетих година, када је мила нам Југославија почела да пуца по шавовима висококултурних западних страсти, велико име српске културе, авангарда у сваком смислу, Борка Павићевић, по градова уједињене Немачке, држала је предавања о бујању фашизма међу Србима. Из Хрватске, Немачке миљенице, тада се у Србију докотрљала грудва поделе Срба на руралне и урбане, да би се фашизам међу Србима обогатио поспрдним појмом популизам.

У свеопштој историји бешчашћа међу Србима, коју нико никад неће написати, за Борку Павићевић тиме је обезбеђено почасно место у дотичним годинама, протегнутих до наших дана. Њена мисао о Србима фашистима у Србији пала је на плодно тло. А сагласно њеној антифашистичкој делатности установила је деконтаминирање српске културе од српског национализма, да уколико се то протегне на још коју деценију, у Србији ће службени језик бити хрватски (ако већ није, бар по писму) – што ће представљати малецну епизоду у свеопштој историји бешчашћа међу Србима. (За детаљније обавештење о Борки Павићевић погледај мој текст „Магарећа клупа“, Нови стандард, 2012.)

На једном од антифашистичких бојишта против српског национализма, почетком деведесетих, нашао сам се на представљању једне књиге. Издавач је мање познат и изражава се кроз име ННК, а књига је била о рибама Србије. Не сећам се пуног наслова. Тада сам издавачу поставио питање због чега је књига штампана латиницом. Аутор, не памтим му име, дрчно се испрсио и рекао да ће он одговорити.

Уследила су објашњења, све по комунистичкој рецептури, из Новосадског договора, из 1954. године. Најпре да ће то моћи лакше да разумеју странци, да је то универзално писмо, да сви културнији народи пишу латиницом (погледај мој текст „Опсенарска игра латинице“, Збиља, 15. децембар 1994; или „Мали прилог најновијим препуцавањима о ћирилици“, Васељенска ТВ, 2015), да је све на компјутерима латиницом и, круна разлога било је „доста нам је тог фашизма са ћирилицом“. Таква реченица се не заборавља лако.

Аутор књиге о рибама Србије за борбу против ћирилице заузео је антифашистичку бусију, исто као што је Борка Павићевић за борбу против духа српског национализма заузела ту исту бусију.

Борка Павићевић (Фото: Медија центар)

Али пазите на ову подлу, префригану и прљаву замену: родољубље се ословљава као национализам! А велики стручњак за занемаривање српског језика и писма, академик, угледни члан Одбора за стандардизацију српског језика и факултетски професор дотичног предмета, Иван Клајн, у свом „Великом речнику страних речи и израза“ (потписан са Миланом Шипком), за ову саблажњиву реч на првом месту даје значење „култа сопствене нације на штету других, претерани патриотизам; шовинизам“. И од академика је много.

Зарад млађих треба поновити и понављати: комунисти, док су се утемељивали у власти, када су кожни мантили ноћу одводили људе, а Голи оток је радио пуном паром, осим често коришћене речи „народни непријатељ“ за одстрањивање сваког ко би им се нашао на путу користили су и реч „фашиста“. И сама та реч не само да је за собом повлачила потпуну друштвену осуду, већ и потпуно искључивање из редовних токова живота у друштву – што је данас налик оном што се зове маргинализација личности. И то је код комуниста давало врунске плодове.

Разлог за такав поступак је веома прост: када некога жигошемо и гурнемо у запећак, он му га дође као жив укопан, сахрањен, избачен из живота. И тамо, у том свом буџаку, може да ради шта год хоће, али то нема никаквог учинка на друштво. Али ето, наши антифашисти оргијају ли оргијају, у јавности и међу заблуделим душама.

Онда је и природно да се запитамо: ако је у таквој делатности комунистима циљ био да се утемеље у власти без разних сметала, који је циљ овим нашим антифашистима?

Полако, и то ће доћи на ред.

Следећи мој сусрет са антифашистима имао сам преко интернета.

На сајму књига у Београду, 2012. године, појавила се књига нацицканог наслова „Српске народне бајке“, а потписани аутори су Давид Албахари и Драган Великић. Није грешка: заиста су потписници аутори. И што је најчудесније – то није лаж, премда је бранитељи тог варварског чина ублажавају додатком наслова књиге: „За децу ХХI века.“

Укратко да кажем: ово је један варварски насртај на српско културно наслеђе, о чему сам писао („Силеџије у српском језику“, Нови стандард, 2012.) и потом био стављен на стуб срама као фашиста. А сајт Libreto (у тексту Srbovlasnici, од 04/December/2012 Page 1 of 3) од сајта e-NOVINE мртав ладан преузео је оцену да сам fašista због свог мишљења о овом чину Давида Албахарија и Драгана Великића. Као потписник те преузете оцене је potpisnik, u ime Žirija, obrazloženja награде која је тој књизи додељена на сјаму књига те године – име нисам успео да откријем, будући сакривено иза izvаnrednog doprinosa revitalizaciji našeg književnog i kulturnog nasleđa – како год ко да схвати revitalizaciju, ту се крије рез скалпелом по српском наслеђу, тупим или оштрим, небитно је.

Истине ради треба рећи, да је potpisnik u ime Žirija, у истом тексту, e-NOVINE у једној речи сагледао у „antifašističkoj“ ludosti. Па нек свако тумачи како му је воља.

Илустрација: Душан Петричић

Најновије и најупечатљивије оглашавање антифашистичког духа у Срба у Србији имамо у новинама које се зову „Danas“, од 13. februara 2018. (овде немамо страну Page, већ уместо Page стоји Dijalog) и које се штампају на писму народа који су на већем културном нивоу и писму које је новосадски у Матици српској требало да оснажи братство између Срба и Хрвата, јер су Хрвати деценију раније, уз благослов Алојзија Степинца, потаманили преко милион Срба.

У звона антифашизма сада удара Златоје Мартинов, član Glavnog odbora Saveza antifašista Srbije. Мотор његове воље за ту звоњаву је документарни филм „Концентрациони логор Земун“, Вељка Ђурића Мишине. И то је обелодањено као Kritika dugometražnog dokumentarca Koncentracioni logor Zemun.

Критика је веома, веома пожељна, и ништа мање од самокритике, у слободном и демократском друштву, како су то говорили комунисти и чији дух провејава кроз данашњу реч у Срба – антифашизам, па да им се и ја придружим. Тиме с одобравањем и уважењем треба прихватити и критичку мисао антифашисте Златоја Мартинова.

Али то што нам Златоје Мартинов, с насловом „Film bez uloge Nedića“, нуди као Kritiku dugometražnog dokumentarca Koncentracioni logor Zemun фалсификује реч критика (не због окупаторске латинице). Па тако да то може да буде све, али најмање критика.

Није Златоја Мартинова сврбео филм о коме даје своје мишљење, већ нешто друго, да би му филм био само узгредни повод, а латинично окриље новина „Danas“ дође му као природно окружење, иако се ограђује речима LIČNI STAV.

Да се осврнемо само на кључне чињенице чија лепеза показује шта то заправо говори Златоје Мартинов.

„U filmu (…) njegov autor svesno izbegava da pomene (…) sramnu ulogu kvislinške vlade Milana Nedića u hapšenju i isporučivanju Jevreja nemačkom okupatoru.“

У филму се управо у текстуалном делу, говори спикер, објашњава до детаља „sramna uloga kvislinške vlade Milana Nedića…“, али се уопште до детаља не објашњава каква је и под којим условима то улога била тог квислинга током немачке окупације. Само што се узгредно помиње његово квислинговање. Што је и природно – будући да филм говори о Концентрационом логору Земун.

Онда, Златоје Мартинов замера аутору филма што није ни поменуо „antimasonsku i antijevrejsku izložbu u Beogradu (a slična organizovana u NDH se u filmu naročito svesno apostrofira!)“, потом додаје још неке детаље, а круна тих детаља је податак да су тада излазеће новине у Београду именицу Јеврејин писале малим словом.

Златоје Мартинов (Фото: Медија центар)

Ако ћемо се послужити начином расуђивања Златоја Мартинова, онда ми њега можемо да оптужимо, да на крилима првог закона Независне државе Хрватске, коју он зове NDH, закона Анте Павелића о забрани ћирилице, са радошћу уважава усташки закон и своју kritiku нуди нам на латиници.

Потом, опет на рачун Милана Недића: „Isto tako u filmu nema ni jedne jedine reči o antisemitskim i prohitlerovskim Nedićevim govorima, a još manje o istupima Dimitrija Ljotića osvedočenog srpskog fašiste.“

Из овога следи да је Милан Недић држао говоре негде у Земуну, пред зградом у којој се налазила редакција неког хрватског књижевног листа, где је главни уредник био хрватски песник Густав Крклец, а да је Димитрије Љотић у осталим деловима Независне државе Хрватске хватао Јевреје и спроводио Немцима на даљи поступак.

Осим што није у добрим односима са логиком, Златоје Мартинов занемарује овакву и сасвим следствену конклузију и аутору приписује занемаривање Недићеве krivice за kolaboraciju у Србији под окупаторском немачком влашћу. Па онда наводи чињеницу да је kolaboracionistički srpski aparat hapsio i isporučivao Jevreje nacistima i obezbeđivao ishranu za logor Staro sajmište – што Недића терети за сарадњу са окупатором, а то за аутора филма nema nikakvog značaja.

Да будемо учтиви и не кажемо да Златоје Мартинов лаже, него да је седео на ушима током пројекције филма, јер те се чињенице неколико пута понављају у трајању филма.

Потом Златоје Мартиновић замера аутору што је, уз pokušaj desnice i srpskih nacionalista još od početka devedesetih, узео да nekako poveže logor u Jasenovcu i „stradanje Srba i Jevreja“ sa logorom Staro sajmište, jer su oba „bili na teritoriji NDH“ (баш се Златоју Мартинову не дâ да каже Независна држава Хрватска). Он би канда да је Staro sajmište у та времена било на територији Србије а не на територији повјесних хрватских тежњи, пошто је bliže Beogradu nego Zemunu.

Овде нас Златоје Мартинов упознаје са новим начином вредновања места у некој држави, што је равно томе да ако човек прође поред трафике, тиме је он аутоматски пушач. А што ништа мање није вредно пажње: он не би да се говори о томе какав је дух владао у Независној држави Хрватској, на чијој територији се и налазио логор Staro sajmište уз читав низ других логора, од Јасеновца, Јастребарског, до Јадовна и Пага. Он, Златоје Мартинов, коме је тешко да именује пуним именом и презименом ту државу, као да би желео да каже да је тај логор нешто сасвим неспојиво са Независном државом Хрватском, а да је то тако природно за Србе и Србију!!!

Мада Златоје Мартинов признаје да је Staro sajmište formalno bilo „deo teritorije NDH“ (опет без пуног имена и презимена ове хрватске државотворне појаве), али не може да одоли па нешто даље каже да је prećutana uloga i doprinos Nedićeve kvislinške vlade Holokaustu u Starom sajmištu, posle čega su nacisti zadovoljno konstatovali da je Srbija prva zemlja u Evropi koja je „očišćena od Jevreja“.

Текст З. Мартинова на сајту листа „Данас“

Врло занимљиво: логор је у Независној држави Хрватској, а одговорност за његову делатност пада на терет Србије, а и зато што је ближи Београду него Земуну.

И још занимљивије: уз оно за шта Златоје Мартинов терети квислинга Милана Недића (вољног или невољног квислинга, питање је сад) по редоследу наведених чињеница у kritici, испоставља се да је Србија својим делањем, под Недићем, себе очистила од Јевреја и да је тако по томе постала прва земља у Европи.

Најзанимљивије следи на крају.

Иначе Златоја Мартинова kritika dugometražnog dokumentarca има још таквих пикантерија, али да издвојимо још једну. Без ширих цитирања, на веома отворен начин, kritičar dokumentarca аутору оспорава то што zaobilazi ključne istorijske činjenice из књиге на основу које је и настао филм. А ваљда и студенти прве године филмске режије науче да је предложак за филм једно, док је сам филм нешто друго – па и у случају документарног филма, што, међутим, не важи за Златоја Мартинова.

О разлозима таквог његовог односа према филму, према свему реченом, не морамо нагађати. Он нас сам наводи на најдубљи повод свог разумевања не само овог филма, већ и нечег далеко ширег и обухватнијег.

У завршном пасусу своје kritike, kоја је LIČNI STAV „Danasa“, Златоје Мартинова каже: „Ovaj film je pokazao da se i danas, nažalost, nastavljaju interpretacije istorije ovog logora u matricama srpskog nacionalizma.“

Да разгрнемо ову критичарску маглу и дим, па да упростимо: Златоја Мартинова не брине да ли овај филм лаже или саопштава истину, већ као član Glavnog odbora Saveza antifašista Srbije у филму уочава srpski nacionalizam који, као национализам по себи, по Ивану Клајну носи „култ сопствене нације на штету других, претерани патриотизам“ и „шовинизам“.

У нешто мирнијем усредсређењу све ово од Златоја Мартинова показује се као Прокурстов кревет за аутора филма Концентрациони логор Земун. За оне који су гледали Прокурста на делу јасно је да се у овој kritici спроводи обрачун са српским национализмом, што има далеко шири замах, са далеко дубљим узроцима.

Комунисти су имали развитак речи националиста, од корена у народном непријатељу и фашисти, преко класног непријатеља до националисте – и све те појаве сагледаване су као непријатељске. Данас, са примитивним популизмом, имамо разне варијације национализма, у националистичком атавизму, националистичком вампиризму, националистичком корумпирању нације и тако даље. Комунистима су били потребни непријатељи да би оправдали сопствено постојање, а шта је иза ових наших данашњих антифашиста, па и Златоја Мартинова? Каква се и чија замисао ваља иза свега тога?

Можемо само да нагађамо. Фронт против српског родољубља је установљен. Доказ за то је и Златоје Мартинов.

Са зебњом пред далекосежним последицама делања овог фронта сећам се да сам пре неколико година држао у рукама књигу о злочинима над Немцима у Другом светском рату. Финансијер је била немачка амбасада у Србији, а под Немцима подразумевали су се фолксдојчери – недужни, честити и марљиви, а изнад свега представници више расе па тиме и надмоћне, више културе (коју хвали Александар Вучић). Томе додајем и недавно на интернету оглашену, где је и видех, књигу о Немцима у Францсталу – што је део Земуна, од Калварије па према Циганским рупама, на периферији. На корицама књиге је фотографија цркве, која данас не постоји, а припадала је ту досељеним фолксдојчерима.

Бранко Ћопић нас својом песмом „Лекција из земљописа“ посредно повезује са фолксдојчерима. Фолксдојчери су чинили швапску дивизију „Принц Еуген“, како је именује и наш Бранко Ћопић, а у песми се помиње Грмеч где су ови ратовали против Срба – партизана.

Та дивизија, током свог ратовања и против четника и против партизана, по својој суровости над цивилима показала се као велики такмац хрватским усташама. А нашим антифашистима српски национализам доноси нови вид фашизма којим би да се избледи онај изворни, непатворени немачки и тиме да се добију одрешене руке за обрачун са српским родољубљем. Али с којим циљем? И шта се крије иза њихове делатности, плаћене или неплаћене, свеједно?

A латиница ко латиница – лаже. И нек каже ко шта ‘оће, али она лаже.

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“

Прочитајте још

Advertisements


Категорије:Разномислије

Ознаке:, , , , ,

1 reply

  1. Pa se posle čudimo što nam Hrvati traže ratnu odštetu…Uz ovakve antifašiste kao što je Zlatoje ,još ćemo i Nemcima plaćati ratnu odštetu.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s