Лука Вукадиновић: Како је отац причао сину

Одломак из „Прича о сину“

Лука Вукадиновић

Кад те питају чији си, кажи да си наш.

Кад те питају како живиш, кажи Одлично, не би ваљало боље.

Кад те питају како си путово’ , кажи Богу фала добро.

Ако те питају јеси ли гладан, кажи да нијеси.

Ако те питају шта ћеш да пијеш, кажи ништа, ако буду наврли, тражи воду.

Немој нас обрукат’.

Немој да грдан нијеси причати ако не знаш и немој каменит’ ако те не буду што питали.

Немој да се кесериш, буди отресит, исправи се.

Кад те питају нешто, одговарај и гледај са поносом у очи онога те ће те питат’.

Нијеси ти било чији него наш!

И није тебе мјесто ође међу сељаке и обичну пучину.

Ти си спреман, јер смо те ми спремали.

Зато запамти што ти рекосмо и буди какав требаш бити.

Кад дођеш на њигова врата, немој да блејиш у плафоне и кваке, гледај са презиром, Ти си ипак наш.

Немој случајно тражит’ што ти не понуде.

Буди јадан бар једном отмен и ваљан, буди кукавче нијеси било чији но’ наш.

Ако обрукаш себе и нас си обрука’ .

Ако нас обрукаш грдно ћеш платити.

Ми смо све дали да одеш ђе је боље, замисли само како ће ове веге сеоцке гледат’ кад се врнеш.

Е замисли што ће се у ову касабу причат’ кад те виде тако доћераног и сређеног.

Е вала није но’ си сретњи чојек те имаш нас.

Заборавих ти рећ најпрву ствар.

Кад се будеш врта иди друмом и звижди, направи ону блесаву фацу и прави се срећан, нека гледају душмани, како и ми можемо.

А није но’ нас Бог погледа што те имамо, Ти си дика наша.

Погледај се, ето те ка’ лутка, Бог лутку оставио.

Е и ово ти морам рећ.

Пошто смо ми млого уложили да те опремимо и научимо како ваља, Ти мораш да пофалиш нас код њих и да им речеш како смо ове године имали добре усјеве и како је наша њива најпрва у роду.

Пофали нас како смо заслужили.

Од тога ти зависи будући живот и наш опстанак.

Буди паметан па макар само док тамо будеш.

А што ме нађе, мене је страх од твоје глупости.

Но’ је Бог до’ што си лијеп ко’ слика, па се надам да те неће млого запиткиват’.

Е кад ти доведу невјести, пружи јој руку и гледај јој оца и питај га како је зову.

Гледај га са мало презира, нек осјети да му ћерка није теби дорасла.

Нека види да нијеси задовољан па да се до узимања сам са собом договара што ли га онако погледа.

Немој га више ништа питат’ у вези ћерке.

Ако те пита како ти се чини, реци лијепа је и гледај пут прозора.

Она је јадан јединица и њој све остаје.

Мораш мало са главом мислит’, мисли на себе немој на нас.

Ми ово ради тебе причамо и оволико улажемо а фино знаш каква је мука на нас пала.

Нијесмо те нида’ Бог залуду учили!

Кад кренеш амо, прво отиди до оне наше рођаке за картон ракије, па је умотај у мараму и донеси дома.

А кад уђеш у село, поново се исправи, па се подичи имаш и сучим.

Нека гледају нашу вајну, нека се једу душмани што нијесу ко’ ми.

И немој пролазит’ поред кућа оније непоменика, они те не познају, зло их снаодило.

Кад дођеш до Цркве светог Николе, осјени се крсним знаком и настави даље.

Размишљај главом док будеш одио и буди отмен до на крај пута, оћу да те гледам а да те не познам.

Ја ти рекох како треба а ти сад види па ми неурозу унеси.

И још једну ствар да ти речем.

Кад сам ја био млад ко’ ти данас идох да просим невјесту, па кад стигох пред кућу њигову зачух неки шапат из примаће собе и глас мајке твоје мајке која говораше твојој мајки да ако ову прилику пушти воде је у манастир ко’ калуђерицу.

Неки ледни зној ме обли.

Те ја шта ћу, одлучим да је узмем.

И ево сам без иђе икога створих ово мало те ти остављам.

Мене није имао ко помоћи, браћу побили, сестре отишле а родитељи умрли, остах сам без икога па опет нешто прикучих.

Ето мој једини Момчило на теби је, па како ти воља.

Од тебе све зависи.

Од тебе Момчило зависи твоје потомство и моје презиме.

Кад си се родио пуцао сам ка’ и сви домаћини али сам се бојао до данас за тебе и молио драгог Бога да ми те чува и да од тебе неко добро буде.

Дао Бог па си зрео за женидбу, зрео мој Момчило, па сад мораш у своје руке држати вамељу, мораш.

Говорим ти ка’ родитељ и мораш ме послушат’, мораш себе ради, имена свога ради.

Нијесу Момчило сине, сви људи добри и није добро све што ти рекох али бојим се сине Момчило да ти што не прескочим док се већ кајем што ти рекох оно што рекох.

Бог даје и Бог узима, мени је доста дао и увијек помога’, увијек.

Богу се моли Момчило, даће Бог сваког добра.

Ђецу учи да буду људи а жену да буде мајка, Ти то сад не знаш али временом ћеш сазнати.

А ти буди муж, поносно носи крс’ свој колико год тежак да буде, јер није само твој.

Носећи крс’ Момчило, носиш читав један свијет не на себе већ у себи, носиш терет будуће наде.

Што ти терет буде већи, боља те вајда чека и срећно ћеш моћи да заспеш.

Дуг је живот мој Момчило али брзо прође.

Немој да дозволиш да ти буде кратак живот, бори се да живиш, Ти и твој терет.

И још једно ћу ти рећ сине Момчило.

И ја бијах млад, па остарих, не својом заслугом, али никад ништа не тражих до оно колико ми даде онај те ме остави, баш мене од цијеле ми вамеље.

Вазда су ме неке стркотине тукле и ударале и кичму ми кривиле али ме никад није напуштио онај те ми даде терет и коме фала што ме гледао а знам да је био вазда присутан ма вала ђе год да одем.

Е зато Момчило мој буди јак и вјеруј.

Послушај оца Момчило, па да оцу некад, кад вријеме дође, испричаш шта си урадио и како ти је било.

Advertisements


Категорије:Аз и буки

Ознаке:

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s