Чедомир Антић: Ковић није Амиш него – миш!

 Политика не жели да објави одговор на пашквилу Проф. др Милоша Ковића. Држе се правила да објаве по два текста супротстваљених мишљења. Не обазиру се на чињеницу да Проф. др Ковић, баш као и будући академик Проф. др Копрвица, за тему узимају моју маленкост а не Косово и Метохију и њихов будући статус.

Чедомир Антић

Професор Ковић ми замера пренемагање у одговорима. Баш ми је жао што је стекао такав утисак. То је само трема пред његовим великим ауторитетом. Читам ево већ три године његова бројна научна дела и нисам стигао да се посветим томовима његових полемичких чланака. Када их прочитам, њима се надахнем и понешто научим ја ћу му свакако одговорити исправно и достојно. Можда се учланим и у његову странку, па и ја почнем да пишем у дневним новинама о колегама са одељења и томе ко су и какви су…

Уважени проф. др Ковић можда није приметио да сам тако пишући, без претензија, вређања и шаљиво, покушао мало да га умирим и помогнем му да превазиђе препреке које очигледно постоје и спречавају га да полемише о теми а не о мојој нестручности и политичкој покварености. Нажалост, њему очигледно ништа од тога не иде од руке.

Како да уваженом професору Ковићу укажем да сам на два места током наше преписке покушао да му појасним какве су сличности између 1878, 1908. (1909) и 2008. (2018). Он и даље настоји да ме дисквалификује као некога ко нема ни школско знање историје. Ствар је утолико гора што сам ја докторирао историју и предајем је на универзитету.

Потребу да ме дисквалификује, и то у мери да докаже како не заслужујем да будем запослен, тамо где већ годинама радим, разумем као страст. Кад страст надвлада, разум је слаб. Онда нам се део нечијег интервјуа и интерпретирана изјава могу чинити као научни радови или макар као ауторски текстови објављени у новинама. Нисам никада осећао тако снажне политичке страсти, али дозвољавам да су оне могуће и толико утицајне. Више ме је зачудило позивање исувише уваженог Проф. др Ковића на мој превод синтезе др Стивена К. Павловића Историја Балкана (1804-1945). Ја сам у својој неукости мислио да преводици преводе, уместо да пишу текстове на којима раде… Велика већина читалаца грешке које спомиње не би починила ни да преводе текст са непознатог језика. Проф. др Ковић би вероватно моје стварне грешке пронашао у мојим књигама, када би имао времена да их прочита. Верујем да не стиже од писања сопствених научних монографија и синтеза.

Заиста ми није била намера да под сумњу доведем научну вредност рада проф. др Ковића и будућег академика проф. др Часлава Копривице. Морао сам да се нашалим са нетачном тврдњом да ми је био „млађани асистент“ (јер у време када сам студирао није био ни једно ни друго), као и око књига које сам пропустио да читам пола деценије пре него што су написане. Сада међутим, морам сасвим озбиљан да приметим како је премного поштовани проф. др Ковић за моју митску некомпетентност знао још 2002, од времена када је први пут објављена Историја Балкана. Дакле, више од деценије пре него што је, сада већ давне 2013, гласао да будем изабран у звање доцента, те када је пре два месеца, крајем 2017, гласао и да будем изабран у звање ванредног професора!

Зашто сте тако гласали црни професоре?! Овом Вашом интелектуалном бљувотином Ви не штетите мени, мојој породици… Мада би то свакако из дубине своје затуцане деесесовске душе желели. Ви штетите факултету на ком радите. Ко ће да упише такав факултет када имате таквог професора и још га са тим сазнањем бирате у звања, унапређујете га… Штетите и сопственој репутацији. Гласали сте за нестручног, научника шарлатана, лудог скрибомана који читав живот неуспешно жели да објави више књига од Вас… Урадили сте то са пуном свешћу какав је то научник. Из разлога пријатељства, аутодеструкције, за инат… ? Све бољи од бољег разлога. Зашто?!

Прочитајте дебело поштовани проф. др Ковићу коментаре испод Ваших текстова. Ви инспиришете оне који одавно знају ко је у овој земљи издајник, ко масон, а ко шпијун. То је такође одговорност. Ја немам, не желим, нити инспиришем подршку таквих.

Коначно, још једном о амишима. Ваша јасна реч, Ваша храброст, чињеница да сте у свим борбама за слободу, демократију и модерни универзитет учествовали (осим, можда, у једној – оној себичној, за сопствени положај на катедри и одељењу)… учинили су да спознам своју погрешку. Професоре докторе Милоше Ковићу: Ви нисте Амиш. За Амиша је потребно неколико врлина које нажалост немате. Ви сте миш.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Напредни клуб, 27. 1. 2018)

 Прочитајте још

Advertisements

4 thoughts on “Чедомир Антић: Ковић није Амиш него – миш!”

  1. Још један текст господина Антића у којем он искључиво говори о себи и вређа другу страну.

    Чини ми се да г. Антић изгледа цитира неке квалификације које је покупио из неформалних сусрета са г. Ковићем, или на основу некаквих гласина, говоркања, и сл. Или напросто измишља. У сваком случају, не видим какве везе имају са Апелом?

    Није ми јасно зашто г. Антић чак и неке личне опаске својих опонената у дискусији преувеличава на ниво увреда какве они нису изрекли, макар их и мислили. Што се он бави тиме шта они мисле о њему? Што је нама сад битно шта он мисли о томе шта они мисле о њему?

    Исто то важи и за другу страну дискусије. Ни они не би требало да се превише задржавају на личности г. Антића. Додуше, они су указали да он као историчар има неке недостатке и то је био део њиховог аргумента, да поткопају њега као стручњака, а сходно томе, и њега као коментатора из историјске струке.

    Г. Антић то помало банализује са својим претеривањима, у целом тексту само успева да делује увређено, док упорно избегава да се бави темом.

    Додуше, слажем се са примедбом око гласања за избор у ванредног професора. Професор Ковић није требало да гласа за г. Антића ако има овакво мишљење о г. Антићу. Заиста, зашто је гласао? Универзитети су препуни људи који механички гласају. У том погледу, г. Антић је у својим намерама био јаснији и искренији. Он је својевремено јасно стао у табор који је био против избора г. Ковића. Дакле, зашто је г. Ковић гласао?

    Међутим, чак ни то није нарочито битно за питање Апела, јер је првобитна дискусија кренула од историјских паралела, тј. од напада г. Антића на апел, а онда критика паралела које је он направио.

    Проблем прави чињеница што учесници имају неке личне и професионалне сукобе који се преливају на дискусију, и сад читаоци све више прате ту њихову личну борбу, коју воде препуцавањем, наводно, око Апела, али о којем се све мање и мање говори.

    Свиђа ми се

  2. Господин Антић као и обично покушава свој задатак да сакрије лажним хумором и причом о самом себи, но то више није никава новост. Ни он, ни ми, и иначе не можемо више ништа да изгубимо ни на Косову ни у овом животу, па што да се трудимо да развијамо другачије видове деловања.
    Оно што свакако можемо да се сагласимо, да употребим његови продуховљени метод комуникације, јесте да у Србији збиља нема издајника, масона и шпијуна, па самим тим ни не можемо знати ко су.
    А то, ко је за кога гласао на факултету и зашто, и ко је ту шта и кад заборавио, то је ваљда оно што једино и занима данашње чланове српске интелектуалне елите.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s