Срђан Шљукић: Да ли заиста нема разлога за бригу или Одговор М. Булатовићу

Када се ради о конференцији у Лондону и преговорима у Дејтону и Рамбујеу, став политичког руководства наше стране био је сасвим јасан, а то је да је Косово и Метохија део Србије и да независност не долази у обзир. Нисмо тада чекали на „коначан став државног врха“. Није било никаквих назнака у изјавама Слободана Милошевића и других политичара (укључујући и самог Момира Булатовића) да би Србија могла да стави потпис на независност Косова. Као један од потписника Апела, писац ових редова био би силно срећан када би се испоставило да су упозорења које изриче Апел за одбрану Косова и Метохије заправо „куцање на отворена врата“. Чињенице и логика, међутим, говоре другачије. Опасност постоји

Вучић и Тачи (Извор: ФСК)

Од како је Апел за одбрану Косова и Метохије угледао светлост дана, о упозорењу које он доноси у нашој је јавности било веома мало рационалне расправе, ако је такве расправе уопште и било. Утолико је више добродошла аргументација коју је, без етикетирања и вређања, против овог Апела понудио некадашњи високи црногорски и југословенски (СРЈ) функционер Момир Булатовић која је првобитно објављена на сајту „Спутњик“. Ако неко користи аргументе, онда се на њих аргументима може и одговорити; ако се ствар сведе на личне увреде, подметања и лажи, онда расправе заправо и нема.

Момир Булатовић сам Апел и реакције на њега сматра само неком врстом „мале породичне свађе“, у којој „породицу“ чине „сви они који освједочено желе да се проблем Косова и Метохије решава у државном интересу Србије“. Булатовић сматра да су потписници Апела „угледни људи, универзитетски професори и црквени великодостојници“, као и да Апел доноси „важне поуке“. Међутим, мисли он, у њему су садржане две грешке, шта више два „круцијална пропуста“. Први се састоји у томе што Апел „имплицира велеиздају од стране актуелних представника државне власти у Србији“. Таква оштра оцена, каже Булатовић, не би смела да се заснива на страху и предосећају, тим пре што „коначни став државног врха Србије још није саопштен“.

Грешка је, ипак, на Булатовићевој страни. За тврдњу да „опасност да српска рука потпише предају Косова и Метохије у туђе руке“ Апел не нуди никакав „предосећај“, већ врло чврсте аргументе: прихватање Еулекса, измештање дијалога под окриље ЕУ, закључивање и спровођење неуставног Бриселског споразума, недостатак спремности да се одбије притисак Запада да Србија и Косово потпишу „правно обавезујући споразум“. Додајмо овоме став српских власти да „ЕУ нема алтернативу“ и добићемо низ чињеница које недвосмислено воде опасности о којој говори Апел. Даље, шта значи да „коначни став државног врха Србије још није саопштен“? Какав он то може бити? Када ће бити саопштен? Ово „одмеравање“ и оклевање свакако изазива забринутост. Коначно, шта ако тај „коначни став“ буде да, зарад уласка у ЕУ и „светле будућности“, треба Косову дати место у Организацији уједињених нација? У том случају, сваки би Апел закаснио.

Друга грешка о којој говори Момир Булатовић заправо некако потире његов први аргумент. Није ово, сматра он, први пут да постоји опасност на коју упозорава Апел. На политички врх Србије и Црне Горе је снажан притисак Запада у истом правцу (инсистирање на независности Косова) вршен до сада барем три пута: на конференцији о бившој СФРЈ у Лондону (1991), на преговорима у Дејтону (1995) и на преговорима у Рамбујеу (1999). То су чињенице из историје, наводи Булатовић, на које не смемо да заборавимо.

Мадлен Олбрајт током Конференције у Рамбујео. У позадини су Хашим Тачи и Ибрахим Ругова (Фото: Профимедиа)

Ни овај аргумент није ваљан, јер се пореде ситуације које су потпуно различите, а очекује се исти исход. Када се ради о конференцији у Лондону и преговорима у Дејтону и Рамбујеу, став политичког руководства наше стране био је сасвим јасан, а то је да је Косово и Метохија део Србије и да независност не долази у обзир. Нисмо тада чекали на „коначан став државног врха“. Није било никаквих назнака у изјавама Слободана Милошевића и других политичара (укључујући и самог Момира Булатовића) да би Србија могла да стави потпис на независност Косова.

А како је данас? Председник Републике Србије изјављује да „неће бити столице у ОУН за Косово ако ми не будемо задовољни“. Чиме би ми то могли бити задовољни, ако Косово постане члан ОУН? Зар такав исход не значи аутоматски да ми нисмо задовољни? Исти политичар стално наглашава да је „наш пут у ЕУ без алтернативе“ и потврђује да из ЕУ истичу да то значи да се мора потписати „правно обавезујући споразум са Косовом“. Споменимо и то да он стално наглашава потребу да се „оставимо митова“ и да „треба да гледамо у будућност“. Ове фразе већ одавно користе западни политичари када хоће да кажу да треба се одрекнемо Косова и Метохије. Коначно, да ли се неко сећа када је председник Србије последњи пут изјавио да су Косово и Метохија неодвојиви део Републике Србије? Лако је запазити да он третира Србе на Косову као мањину, управо као да је Косово већ независно. Не, то никако нису исте ситуације. Слободану Милошевићу би се могло много шта замерити, али он није укидао институције државе Србије на Косову и Метохији и није говорио о столици за Косово у ОУН.

Булатовићеви аргументи су погрешни, али ни његова перцепција реакција на појаву Апела није исправна. Наиме, он спомиње „мудру уздржаност предсједника Александра Вучића“, а при томе заборавља патетичну реакцију истог на став митрополита Амфилохија, као и на презир који је председник испољио према Апелу. Када томе додамо систематско прећуткивање садржаја Апела и имена његових потписника у медијима које контролише власт, али и „пљувачке“ нападе његових најближих сарадника на Митрополита, добијамо комплетну слику.

Као један од потписника, писац ових редова био би силно срећан када би се испоставило да су упозорења које изриче Апел за одбрану Косова и Метохије заправо „куцање на отворена врата“. Чињенице и логика, међутим, говоре другачије. Опасност постоји.

Аутор је професор на Филозофском факултету у Новом Саду

Прочитајте још

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s