Апел за одбрану КиМ у Шапцу: Ако бисмо признали независно Косово ми бисмо поништили сами себе

У Шапцу, 22. јануара, у сали Гласа Цркве одржано је представљање Апела за одбрану Косова и Метохије. У присуству шабачког владике Лаврентија (Трифуновића) овај овај документ и циљеве које он артикулише и политику којом се противи изложили су професори Милош Ковић, Часлав Копривица и Срђан Шљукић.

Представљање Апела за одбрану Косова и Метохије у Шапцу (Фото: Милош Милојевић)

Излагања

У име домаћина окупљенима се први обратио свештеник Љубомир Ранковић. Он је, пошто је поздравио присутне указао да је председник Републике Србије, негде у лето прошле године, позвао на „унутрашњи дијалог“ који би према уверењу појединих требало да буде свенародни дијалог. Требало је да се разговара о вечној српској теми и вечној српској драми – Косову, рекао је Ранковић. Но, како је појаснио, председник републике је очито мислио да тај дијалог води по принципу „мислим се ја у себи“. Стога је свако ко изрекне неко мишљење које није у сагласју са унапред оформљеним мњењем председника Републике наилазио на жесток политички и медијски прогон.

Ранковић је указао да је стога једна група јавних личности потписала учтив и одмерен Апел који је, но и на тај и такав Апел за сада се реаговало оштро и клеветнички. На мети је прво био митрополит Амфилохије али је на мети била цела српска институтција која може да буде брана једној срамној одлуци која се јасно наслућује.

По представљању говорника први је говорио професор Милош Ковић. Он је указао да је циљ покретања Апела, између осталог, био и да се пребројимо колико нас има, колико има Срба и српских грађана који се противе одрицању од Косова и Метохије.

Милош Ковић (Фото: Медија центар)

Овде, истакао је на самом почетку Ковић, није у питању само судбина „косовског завета“ но и наших суграђана који живе на Косову и Метохији. Овај документ упућен је и српској јавности која треба да пажњу посвети овим питањима али и српском руководству.

Ковић је укратко изложио генезу документа. Он је поникао у Политичком савету Демократске странке Србије али уз сарадњу многих јавних личности међу којима су нека од највећих пера савремене српске књижевности. Током настанка документа неки његови одељци су процурили у јавност и објављени су у листу „Блиц“ уз нетачну атрибуцију према којој је документ писао митрополит Амфилохије.

Ковић је указао да је овим новинама послат демантиј у коме се разјашњава о чему је реч, но, они нису били вољни да га објаве. Апел је потом објављен како би био доступан јавности за Божић и како би, подсетио је Ковић, на тај дан наши суграђани мислили на своју браћу и сестре на Косову и Метохији.

Према Ковићевим речима кампања која је уследила била је неочекивана. Она се састоји из више различитих аспеката. Документ је прећуткиван и о њему на РТС-у, јавном сервису, није било у први мах ни речи иако је међу иницијалним потписницима документа било више угледника. До данас њега је потписао велики број архијереја Српске православне цркве, академика, професора универзитета и других јавних личности.

Потом је, наставио је Ковић, реч узео Александар Вучић. Он је у свом јавном наступу посвећеном Апелу говорио да су Апел потписали „онај Ковић“, „онај који бије жене“, Маршићанин и „она која је хтела да укине Дарвина“. Хтео је председник и да заплаче с обзиром да је међу потписницима био и митрополит Амфилохије.

То је показало, истакао је Ковић, да је погођена релевантна политичка тема. У даљем разрачунавању са Апелом уследили су напади и покушај дискредитације Апела као страначког документа ДСС-а. Марко Ђурић је говорио да његови творци и потписници „реже“ и „завијају“.

Укратко, подвукао је Ковић, реакције на Апел биле су мешавина прећуткивања и замене теза. Он је указао како му се чини да је све било унапред припремљено. Као да се чекао погодан тренутак да се крене у медијску офанзиву. Ова кампања је требала, по свој прилици, да наметне став како би грађани требало да ћуте када је по среди судбина њихове државе и како би Српска црква требала да ћути док се одлучује о једном овако далекосежном проблему.

Ковић је подсетио да је јавност била у прилици да посведочи, из јавних наступа председника Републике, да постоји спремност да се учини нешто што очито штети српским националним интересима. Такав чин био би и у нескалду са државотворном традицијом коју оличавају људи попут Илије Гарашанина и Николе Пашића а који су били кадри да стрпљиво чекају промене међународних прилика.

Ковић је истакао да ми не очекујемо да треба да се некоме реванширамо већ наставак преговора у повољнијим околностима у којима се онда може постићи решење које одговара и српској и албанској страни. Такође је подвукао да се необразложеним говором којим се толико инсистира на безбедности чини штета онима о чијој се безбедности тобоже стара. Ковић је упитао да ли ми своју децу бранимо тако што чинимо један самопоништавајући чин.

Истакао је да су међу потписницима Апела професори универзитета из Београда, Новог Сада, Ниша, Бања Луке и да није реч о документу који су потписивали само грађани Србије већ наша браћа из целог региона.

Ковић је подвукао да је „ово позив на разум и искуство а они кажу – чекајте!“ Истакао је да учесници антиапелационе кампање могу да означавају његове потписнике ретроградним националистима но да око тога нико не треба нарочито да се потресе. Нуди се један модел –две Некачке – ми тражимо кипарски модел, подвукао је Ковић. Разјаснио је да се међу потписницима Апела налазе и добри познаваоци међународних односа и они који су учествовали у међународној политици и да ти компетентни људи позивају да се не жури.

Ковић је нагласио да ако се некоме жури на нама је да не посустанемо. Наша генерација, навео је Ковић, у много чему се обрукала и оно што можемо је да наши потомци могу да кажу да су њихови очеви и дедови били против такве срамне одлуке.

Потом је говорио професор Срђан Шљукић са Новосадског универзитета. Шљукић је указао да реакције на Апел, о којима је говорио Милош Ковић, указују да је он дотакао политички осетљиво место. Могли сте да се уверите, рекао је Шљукић, како је овај Апел написан на један умерен, пристојан начин, без вређања, етикетирања и личних дисквалификација са изразима „једне озбиљне забринутости за судбину Косова и Метохије и за судбину Србије и српског народа у целини.“

Срђан Шљукић (Фото: Нови полис)

Откуда онда, упитао се Шљукић, овако жестоке реакције власти. Разлог томе је, према Шљукићевом суду, то што овај Апел износи снажне аргументе за своје тврдње. Шљукић је подсетио на ток узмицања са Косова и Метохије који је врхунио Бриселским споразумом из 2013. године и потоњим „техничким споразумима“ којима се одиграло укидање остатака српске државе на Косову и Метохији (говорило се о интеграцијама институција а заправо је било речи о њиховом утапању у институције косовске државе). Шљукић је подсетио и да је један од услова за прикључење Европској Унији потписивање обавезујућег споразума између Београда и Приштине што представља de facto признање независности Косова.

Шљукић је указао да људи из српског државног врха то недвосмислено знају – недавно је и француски амбасадор изјавио како је услов за ЕУ постизање оваквог споразума. Ако је наш једини државни циљ прикључење ЕУ, разјаснио је Шљукић, онда јасно следи да до оваквог споразума мора доћи. Но, за уверење да ће српска политика довести до тога, имамо и непосредније поткрепљење. Сам председник Србије Вучић, подсетио је Шљукић, рекао је како неће бити места за Косово у УН уколико ми не будемо задовољни. Шљукић се упитао како Србија под било каквим условима може бити задовољна приступањем Косова у УН.

Подвукао је како је овај Апел дошао у кључном, можда критичном часу и „часу који је можда последњи за реакцију“. Опасност постоји, закључио је Шљукић, но не треба због тога да одустанемо него да истрајемо. У владајућем врху српске политике, подсетио је Шљукић, готово је немогуће чути у последње време да су Косово и Метохија неодвојиви део Србије и да ми морамо поштовати наш Устав. „Ја не могу да се сетим да сам то скоро чуо, али сам зато о нужности уласка у Европску Унију чуо заиста много пута“, подвукао је Шљукић. Шљукић је на крају свог излагања указао да је наша бојазан изречена у Апелу врло озбиљна и да треба радити на томе да се идеје овог документа прошире.

Уследило је излагање професора Часлава Копривице. Он је на почетку излагања указао да су покретачи Апела у неугодној ситуацији – а то није покренуо нико из Цркве и то што причају по медијима разни аналитичари и остала плаћеничка интелигенција једноставно нема везе са истином – да морамо да разјашњавамо његову генезу. Овде је случајно дошло до тога да неколицина људи из Политичког савета ДСС-а учествује у формулисању овог документа. Међутим, један број људи је још крајем лета прошле године проценио да нешто треба да се учини –у време када је Вучић изрекао став да је потребно пресећи Гордијев чвор и да има нешто важније од целовитости Републике Србије, Косова и Метохије, Устава и Јеванђеља над којима се заклео.

Часлав Копривица (Фото: Медија центар)

Копривица је указао да је било јасно да он не покреће дијалог у консултативне сврхе већ да жели да фингира постизање сагласја. Он жели да „исценира ситуацију у којој ће се након наводног општесрпског и општенародног дијалога доћи до закључка иза којега би могао да стане читав народ, све релевантне институције и читава српска држава“, указао је Копривица. Он се поставља као да му је исход унапред познат а то је да ЕУ нема алтернативу и „да треба пронаћи модалитет да том безусловном циљу подвргне оно што би требало да буде приоритет некоме ко је на челу Републике Србије а то су цјеловитост Републике Србије  и њен уставни поредак“. Копривица је указао да после свих ових дана током којих је протекла поприлично хистерична кампања јесте да нам се не говори да нећемо издати Косово и да на прагу није „гигантска издаја Косова и Метохије која се није десила у српској повијести“  већ они мењају тему и питање српске државности своде на питање тешког положаја Срба на Косову и Метохији.

Копривица је указао да на тај начин српске власти питање положаја Срба на КиМ решавају као питање једне од мањина у оквирима косовске парадржаве. Такав приступ потпуно одговара Бриселу и албанским сецесионистима. Тај обавезујући правни споразум треба да буде по узору на споразум између две Немачке. Копривица је разјаснио да то значи како ће Србија (по узору на СР Немачку) признати да је Косово субјект међународних односа иако према свом унутрашњем, уставном, устројству она тако нешто неће признати.

„Ми тражимо – немој радити нешто што после тебе више нико неће моћи да поправи“, подвукао је Копривица. Он је указао да онај ко стоји иза ове политике, ко стоји и иза прећуткивања и кривог представљања Апела лако може да обесмисли овај документ речима да су „Косово и Метохија неотуђиви и недељиви  део територије Републике Србије“.

Но, они измештају тежиште политике према КиМ на питање положаја Срба у оквирима Косова. Они причају да је Србима тамо боље, присиљавају их да се уподобе политици Владе РС а у супротном их прогањају, истакао је Копривица. Српски грађани на КиМ су срамно ампутирани из нашег уставног поретка. „Њих се њихова држава одрекла због погодности које доноси Шенгенски споразум“, подвукао је Копривица. „Држава Србије је тиме послала поруку свима онима који су признали лажну државу Косово да се она саглашава са тим да они дио њених грађана третирају као неграђане“, објаснио је Копривица.

На Косову и Метохији влада свеопшта правна несигурност и то не треба занемарити када се говори о атентату на Оливера Ивановића. „Да Александар Вучић није инсистирао на укидању наших институција на северу Косова, укључујући и тужилаштво, сада би наши органи спроводили истрагу“, казао је Корпивица.

Копривица је указао да власти лако могу да покажу да грешимо и да обесмисле наш Апел, но они то не желе или не смеју да ураде. Указао је и да је ДСС овде потпуно случајно и да ово није ни у ком случају страначка иницијатива. „Ми смо једноставно схватили шта се спрема и покушали смо да продрмамо нашу јавност, да укажемо на то шта се дешава и да ми немамо права ни као Срби ни као грађани Србије да малодушно посматрамо то што се наша држава одриче дела територије и дела својих грађана“, подвукао је Копривица. Он је истакао да се Србија не одриче само грађана српске народности већ и непознатог броја не-Срба који би били лојачни српској држави када би могли слободно да искажу своју вољу.

„Једино што ми желимо је да покретнемо грађане, да покренемо јавност и да апелујемо на савест оних који су на власти да не смеју да одустану од националних интереса и да треба да дају шансу онима који ће можда бити у повољнијим приликама да решавају ово питање“, подвукао је Копривица. Политика која не види алтернативу или је погрешно поставила приоритете или не види исправно ситуацију. „Српска држава, народ и Устав једини немају алтернативу“, указао је Копривица.

„На нама је да упозоримо да се не ради оно што не сме да се ради и на свима онима којима је стало до судбине српске државе и српског народа је да не допусте највишим представницима да почине оно што би била кобна грешка и што би било јако тешко поправити“, закључио је Копривица.

Расправа 

Публика на представљању Апела за одбрану Косова и Метохије у Шамцу (Фото: Милош Милојевић)

Након ових излагања уследио је разнородни разговор са присутнима. Реч је узео уметник Бранимир Ђокић који је указао да се прикључио овој кампањи из једног разлога – „да дам свој допринос колико могу да се српска земља одбрани“. Он је указао да је још од раних 90–их имао прилику да посведочи шта се дешавало на Косову али да га то подстиче да настави борбу и да да свој допринос.

Ђокић је указао да се не треба устручавати да се каже да српску територију не отимају Албанци, већ је отимају Сједињене Државе и Немачка и да Србија већ дуго нема извршну власт која дела у складу са националним интересима. Подвукао је да се покрету прикључио у вери да иза њега стоји Црква. „Ми морамо молити наше владике да подрже наш народни покрет. Шема је једноставна – они хоће расправу само у кругу истомишљеника, да се са том, још увек непознатом платформом сагласе САНУ и СПЦ – у Скупштини ће дићи руку и то ће бити крај Косова за Србе“, указао је Ђокић. Он је нагласио да треба спречити да дође до платформе за потписивање, да прво то треба спречити и после размотрити каква политика треба да се води.

„Будите уз своју СПЦ и молим владике да стану са нама раме уз раме. Ми смо са вама, народ је са вама и ви сте наши. Не обазирите се на њихове прозивке!“, нагласио је Ђокић окупљенима.

Свештеник Љубомир Ранковић је указао да није остало још много времена. Он је сугерисао да је потребно да се група истакнутих интелектуалаца обрати и патријарху Иринеју и председнику Републике. Треба, по његовом суду, сазвати Свети архијерејски Сабор који би реафирмисао Одлуку Сабора из 2005. године којим је председавао почивши патријарх Павле да Скупштина Србије прогласи окупацију Косова и Метохије. Треба, сугерисао је, наставити преговоре у недоглед али под условом да нећемо прихватити решење које је неповољно за Србију. „Ако бисмо то урадили ми бисмо поништили сами себе“, подвукао је Ранковић.

На питање какво је расположење на Универзитету међу наставницима и студентима, Милош Ковић је указао да његови студенти на Филозофском факултету углавном дођу свесни тога шта је завет и шта је одговорност према националној заједници но да их „током студија искваримо“. До краја студија многи постају подложни различитим опортунизмима. Слична је ситуација  са наставничким кадром. Но, и поред тога иза овог документа стоји велики број наставника Универзитета и може се рећи да га је потписао образовани средњи слој нашег друштва.

Часлав Копривица је указао да иако постоји мњење да је већина професора окренута Западу, међу студентима се ситуација у задње време осетно променила. Они су, по његовим речима, сада у већој мери национално оријентисани, што је можда и последица понижења која је Запад наносио нашој земљи.

Нека питања су се односила и на положај српског народа ван Србије, искушење које албански национализам доноси и друга. Ковић је, одговарајући на ова питања, навео да нас одавно уверавају како албански национализам није ослоњен на своју муслиманску компоненту, али да он није уверен у исправност овог гледишта. „Ми знамо да сада САД стоје иза националистичког албанског покрета. И поред свег испирања мозга имамо свест о томе шта се дешава. Нама је потребан реалан поглед на ствари. Одатле треба да донесемо разумне закључке на темељу духа нашег историјског искуства“, подвукао је Ковић.

Указао је да се ми с правом дивимо Јеврејима колико су истрајали сећајући се своје земље коју су на крају повратили али занемарујемо да је и српско искуство слично. „Ми нисмо овде да судимо ко је крив, већ да видимо како ћемо да спашавамо нашу земљу“, закључио је Ковић.

Један коментатор је указао како сведочимо опасну замену теза када се „једно озбиљно државно и историјско питање своди на јагањце, краве и тракторе“. Упитао се „да ли ћемо успети да сперемо државотворну рђу која се накупља претходних сто година“. Но, подвукао је да и поред свих тешкоћа мора се покушати и да је за ово питање надлежан сваки грађанин Србије који мора да мисли.

Други је пак навео да треба објашњавати јавности на томе да потписивањем овог споразума неће бити решено ниједно питање. Замрзнути конфликт, рекао је, даје нам веће шансе – онда ћемо се тим проблемом бавити ми, свет и Албанци. Но, ако се сагласимо са наметнутим решењем свет ће лако отворити и неке друге, бројне ране којима ћемо морати да се бавимо.

На крају је реч узео и свештеник Љубомир Ранковић. Он је указао да је био међу потписницима Апела за одбрану српског живља на Косову и Метохији из 1982. године када је значајан део иницијалних потписника тог Апела био из шабачког краја. Он је навео како је чекао да председник каже да нећемо признати Косово током његовог вишечасовног обраћања и разговора са народом на КиМ. Но, он то ни у једном тренутку није рекао. Једна од грађанки која му се обратила том приликом је рекла да су њену имовину у Приштини узурпирали и да је била жртва жестоких насртаја којима су покушали да је присиле да се са том узурпацијом сагласи. Но, она то није хтела да учини и поручила је председнику да поступи на исти начин. Но, све што је он рекао, подсетио је отац Љуба, било је „биће тешко“!

Отац Љуба је рекао да се морамо уздати у Бога, српске светитеље и у своје руке. Он је подсетио да је међу потписницима и „наш [шабачки] владика“ и да се међу њима налазе и неки од најугледнијих архијереја Српске цркве.

Указао је да је алармантна нужност да се сазове Архијерејски Сабор СПЦ и да Црква заузме свој став. „Ако ме питате ко то може да спречи – верујем да то може да уради само СПЦ. Ако Српска црква пропусти да уради оно што треба ја ћу скинути мантију и престати да будем оно што сам сада“, нагласио је отац Љуба Ранковић.  Но, ако и не успемо, подвукао је, остаће записано сведочанство да ми који смо потписали нисмо били присталице овакве политике.

Нагласио је и поновио да је потребно оформити делегацију која ће се обратити патријарху. „Патријарх не може да верује да иједном Србину може да падне на памет да изда Косово и Метохију“, подвукао је. „Архијереји умеју да чују и умеју да саслушају свој народ и да прихвате оно што је изречено“. Владика Лаврентије се сагласио са гледиштем да је потребно делати у овом правцу.

Присутни су имали прилику да потпишу текст Апела по завршетку трибине.

Пише: Милош Милојевић

Прочитајте још

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.

Advertisements


Категорије:Вести над вестима

Ознаке:, , , , , , , ,

1 reply

  1. Мој наклон и поштовање за комшијски Шабац, алал Вам вера! Ваљево моје је на реду, ако Бог да и Епархија Ваљевска узмогне кроз благодат…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s