Немања Девић: Духовни капитал и завет који су нам оставили свети новомученици

Да поменемо наше свете великомученике и великострадалне претке. Да се помолимо и за наше потомке, њихово здравље и напредак. Да постанемо победиоци заборава, победиоци патње и победиоци смрти

Немања Девић

Пркосећи новогодишњој еуфорији, читам о нашим пострадалим и прогоњеним свештеницима 1941-1945. и касније, у “грађанском рату у миру“.

Листам књиге Вељка Ђурића Мишине, Саве Јовића, Велибора Џомића, напослетку узимам и једну споменицу погинулих православних свештеника из 1960. или 60 и неке… и гледам те ликове, те очи, биографије које су постале житија. Какви су све пастири пострадали…

Много их је, најбољих, мученички пострадало од комуниста, много од Немаца, Бугара, Мађара, Арнаута… али највише од усташке руке. Уморени су најсвирепије, да би се та “граница цивилизација“ померила даље на исток, до Дрине. То како су они убијани и са колико мржње – сечени и клани ножем, живи драни или спаљивани, убијани маљем, живи бацани у јаме или дављени, пред породицом и децом или, још горе, после своје деце – и то само зато што су били православни, то нико здрав не може да разуме. То је тешко и за прочитати, а камоли са тим причама живети. Али, уједно, у очи пада и са каквом су светачком присебношћу и свешћу за саможртвовање они издржавали вишесатна и вишедневна мучења, одлазили на кланице и стратишта. До самог краја носили су свој крст – и нису га се одрекли.

Из ове споменице штампане у социјалистичкој Југославији, у којој није било много простора за ма каква мартирска слова о овим светим људима, читам о старом јеромонаху Методију Брадићу из Пакрачке епархије. Бацили су га на муке знајући његов утицај у народу и рачунајући да ће позвати српске устанике са Папука да се предају, а пошто на то није пристао, живог су га, као инквизитори, спалили на ломачи. Па о Бранку Добросављевићу, пароха у Вељуну на Кордуну, ког су усташе ухапсиле заједно са сином, студентом, на њихову крсну славу Ђурђевдан 1941, скупа са масом његових парохијана, па затворили у жандармеријску станицу и целог дана секли и мучили. Прота Бранко им је онда одслужио опело живима, пре него што су скупа поклани у шуми. О Павлу Катанићу, архијерејском намеснику из Бјељине, који је на упозорење да му се спрема зло мирно одговорио: “Остајем са својим стадом, па шта ми Бог да“. И као што су и у миру, поделили су судбину и у рату – убијен је са својим најугледнијим суграђанима већ првих месеци рата.

О Славку Зјалићу, свештенику из Пакленице у Славонији, ког су у Јасеновцу страховито мрцварили а да се његов јаук није чуо, толико да су се и усташе чудиле – “ни да јаукне кад су га резали“. Потом су га убили и бацили у Саву, а река га је донела до Шапца, да тамо свештеника Славка пронађу по једној белешци о последњој крштеној деци у његовом селу… О 80-годишњем проти Владимиру Дујићу из најзападнијих српских крајева, из Српских Моравица, ког су са његовим парохијанима одвели на Павелићев имендан у логор Даница код Копривнице, где су га крвнички тукли, па му кундаком разбили наочаре на очима од чега је обневидео и, крвавог лица, наставио пут смрти, а да притом по исказима очевидаца ни гласа није пустио, већ је својим држањем улио храброст и другим логорашима, да се не устраше смрти. И њега су, као и цвет српске духовне интелигенције, у мукама уморили на Јадовну. Па о Луки и Урошу Поповићу, свештеницима из околине Новог Пазара, који упркос претњама ни по коју цену нису хтели да напусте своје парохијане, све док их, у фебруару 1943, балисти нису убили на самој служби, док су служили литургију!

Ипак, пажњу ми је посебно привукао насмејани, пун живота лик јеромонаха Кипријана Релића. Рођен 1904. у римокатоличкој породици у Задру, испрва завршава њихову богословију, да би 1920-их у Фенеку примио православну веру. Не знамо и тешко да ћемо икад сазнати шта је навело овог Далматинца да Истину спозна у задужбини мати Ангелине. Потом је постао и православни свештеник, са парохијом у Срему. Његово име налазимо и међу потписницима Вуковарске резолуције 1939, међу народним првацима који су протестовали због припајања Вуковарског среза Бановини Хрватској (претечи и првом кораку ка стварању НДХ, још у миру, у Краљевини Југославији) и тражили његов повратак Дунавској бановини. Касније, када је почео рат, отац Кипријан, као парох у селу тако симболичног назива, у Вери код Вуковара, јавно устаје против присилног превођења Срба у римокатоличанство. Своје суграђане је бодрио да се не поколебају и не напуштају прадедовску веру, због чега се брзо нашао на удару усташких власти. Најпре му је понуђено да се и сам одрекне православља, нудећи му богату награду и положај у новој јерархији у којој би се нашао. Отац Кипријан је и то оштро одбио и остао доследан светосавском, косовском и ђаконавакумовском завету. Живео је сведочећи слатко православље и умро је сведочећи слатко православље.

Ухапшен је у септембру 1941. и спроведен у јасеновачки логор. Наводно, управник логора Мајсторовић, који је оца Кипријана познавао од пре рата и никада му није опростио његово напуштање римокатоличанства, приликом једне прозивке логораша, чувши његово име, узвикнуо је: “Њега ми одјелите, он је мој!“ Име Кипријана Релића прозвано је 22. новембра 1941. Више се никада није жив појавио. Уморен је са групом Срба, на најсвирепији начин. По једној верзији, убили су га у гвозденом полугом; по другој, бачен је жив у ужарену пећ, где је у мукама и парох Вере жив сагорео – и сам ватра постајући…

И непрестано, док сам читао ове биографије-житија, пролазило ми је кроз главу какав су нам духовни капитал и какав завет оставили ови наши свети новомученици. Какав пут да бирамо на нашим раскршћима и какве одлуке да доносимо у нашим ситним, свакодневним дилемама. Али, мислим и о томе колико ли су и они за свог живота били распињани од околине, колико ли је људи у њима видело попове, а не светитеље, колико је грдило њих и тадашњу цркву, не схватајући да ће, само коју годину касније, ти истински пастири до краја поделити судбину свог прекланог стада. Тежак ли је био грех оног који их је грдио и живе распињао! Тежак ли је и наш грех, када их не памтимо и не спомињемо.

Али, пре него што се на њих подсетимо, треба и да нешто, једноставније и важније учинимо, као њихови духовни потомци. Да се, браћо и сестре, саберемо изјутра на литургији и да се нађемо у молитвеној заједници са свима њима, прошлим и будућим. Ето, већ за седам или осам сати. Да се оставимо 1001 питања и дилеме, него да се Богу молимо. Да целивамо (наслеђени) крст и руку нашем (рукоположеном) свештенику, за ког исто тако и данас мислимо да је далеко од савршеног. Да се причестимо, истим оном крвљу Христовом, као и сви они пре нас, па да у том постанемо једно и недељиво. Једино тако велика њихова жртва неће бити бесмислена.

И једино тако ћемо заиста бити њихова достојна духовна чеда. Па, да поменемо наше свете великомученике и великострадалне претке. Да се помолимо и за наше потомке, њихово здравље и напредак. Нећемо их видети, а и једни и други стајаће поред нас. Да постанемо победиоци заборава, победиоци патње и победиоци смрти!

И да на најбољи начин, тако, у молитви, испратимо стару и дочекамо нову, 2018. годину.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Јадовно 1941, 3. 1. 2017)

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s