Бојан Ђокић: Страдање српског становништва на КиМ ужасније него што приказује наша изложба

ОВК је била организација која је војно структурисана, по командним зонама на одређеним географским подручјима на Косову и Метохији. У свом саставу имала је многобројне официре бивше Југословенске народне армије, али и из других земаља. На тај начин, са неколико хиљада припадника током 1998. године који су вршили герилске и терористичке акције, ОВК је створила атмосферу страха, небезбедности и неравноправности. Неспокојство се рефлектовало на читаву државу, па и на међународни фактор, каже историчар Бојан Ђокић, коаутор изложбе  „Страдање српског и осталог мањинског становништва на Косову и Метохији 1998. године“.

Изложба је након београдске поставке одржана и на Правном факултету у Крагујевцу између 6. и 15. децембра. Од понедељка, 25. децембра, изложба ће бити постављена у Дому војске у Краљеву.

Бојан Ђокић

Понекад је историчар, као научник и јавни делатник, расцепљен између имплицитних и експлицитних захтева своје струке и потребе јавности за резултатима његовог рада. Диктум о временској дистанци – деценијској перспективи из које треба сагледавати неки догађај – губи смисао када, као у случају „југословенске кризе“, постоји снажан императив да се макар прелиминарни одговори добију – одмах.

Штавише, у контексту савремених дешавања перспектива – позорница са које се тумаче догађаи – такође се брзо мења. Оно што су током 1998. године били бандитски напади и опште угрожавање безбедности безмало свих становника Косова и Метохије, постало је – у контексту потоњих збивања – стварање атмосфере и „на терену“ и у међународним оквирима за бестијалну агресију на нашу земљу.

Догађаји брзо мењају значење. Контроверзе се рађају лако и потребна је велика доза истраживачког интегритета да би се ухватило у коштац са збивањима каква су она која смо укратко споменули. Понекад је потребно деловати правовремено да би се значење неког догађаја фиксирало и да би се, како тако, одолело стихији релативизовања, занемаривања и заборава. Овај подухват покушао је да изведе Бојан Ђокић, сарадник Музеја жртава геноцида у Београду, са којим смо разговарали о изложби „Страдање српског и осталог мањинског становништва на Косову и Метохији 1998. године“.

Господине Ђокићу, ви сте, са колегом др Ненадом Антонијевићем, обрадили један низ дешавања која су трауматична за српско јавно мњење. И сам сâм, разгледајући изложбене паное постављао питање – зар је могуће да је било овако ужасно? Да ли је српска јавност добрим делом потиснула из колективне свести дешавања из предратне 1998. године?

– Страдање српског становништва на Косову и Метохији од албанских паравојних формација било је знатно ужасније него што то изложба приказује. Свесно смо избегли многобројне застрашујуће фотографије које су сведочанство злочина над српским становништвом на Косову и Метохији управо како не би изазвали одбојност код посетилаца изложбе, већ нам је циљ био стварање емпатије према жртвама. Трагедија која је задесила српско и остало мањинско становништво на Косову и Метохији после завршетка НАТО агресије на Савезну Републику Југославију (СРЈ) током лета 1999. године неминовно је дошла у средиште интересовања српске јавности, па су злочини албанских паравојних формација током 1998. године брзо заборављени. На њих данас подсећају само усамљени појединци и породице жртава.

Путем материјала приказаног на изложби ви сте настојали да дате типолошки приказ почињених злодела. Који су терористички акти извођени на територији Косова и Метохије?

– Боаз Ганор, директор Института за противтероризам у Израелу, направио је разлику између герилске борбе и тероризма, при чему је тероризам насилна борба која користи насиље или прети коришћењем насиља према цивилима, а ради постизања политичког циља, док је герилска борба насилна борба која користи или прети коришћењем насиља према војним метама, снагама безбедности или политичким вођама, због постизања политичког циља. Из овакве дефиниције произлази да је тзв. Ослободилачка војска Косова (ОВК) несумњиво била терористичка организација, јер су њени напади били усмерени ка цивилима: отмице и убиства људи, физички напади, насилно протеривање, уништавање имовине, итд. Са друге стране, примењивала је и герилску борбу где су мете напада били припадници Министарства унутрашњих послова, Војске Југославије и државни службеници. Методе деловања припадника ОВК зависиле су од времена односно политичких околности, али је њихов циљ све време током оружаних сукоба остао исти: етничко чишћење српског и осталог мањинског становништва и промена власти на Косову и Метохији.

Аутори изложбе Бојан Ђокић и Ненад Антонијевић (Фото: Фејсбук профил Ненада Антонијевића)

Како би се могла окарактерисати атмосфера стварана оваквим делима? Да ли се њима може приписати било какав војни или тактички смисао?

– Делимично сам одговорио у претходном питању, али је битно да се разуме да је ОВК била организација која је војно структурисана, по командним зонама на одређеним географским подручјима на Косову и Метохији. У свом саставу имала је многобројне официре бивше Југословенске народне армије, али и из других земаља. На тај начин, са неколико хиљада припадника током 1998. године који су вршили герилске и терористичке акције, ОВК је створила атмосферу страха, небезбедности и неравноправности. Неспокојство се рефлектовало на читаву државу, па и на међународни фактор.

Какве су биле прве реакције међународне заједнице на ова дешавања?

– Забрињавајуће. Још коју годину раније се из неких америчких кругова могло чути да покрајина мора добити „специјалан статус“. Дипломатским речником – то је значило статус републике у оквиру Савезне Републике Југославије. Сама подељеност унутар међународне заједнице није доприносила мирном решавању кризе на Косову и Метохији.

У сукоб на Косову и Метохији током 1998. године били су укључени они који су је производили и они који су били за њено мирно решавање. Због тога је криза потрајала и фактички први договор за мирно разрешење кризе, али и за одређивање политичког статуса Косова и Метохије потписали су октобра месеца 1998. године тадашњи председник СРЈ Слободан Милошевић и специјални амерички амбасадор за Балкан Ричард Холбрук. Тим споразумом „Милошевић-Холбрук” су све три стране (српска, албанска и међународна заједница) биле сагласне око решавања кризе на Косову и Метохији.

Међутим, убрзо албанска страна схвата да не добија независност већ оно што је касније у Републици Србији дефинисано као „више од аутономије, али мање од независности”, па одустаје од Споразума Милошевић-Холбрук. Од њега одустаје и српска страна, јер су били велики опозициони притисци на власт у Србији, када се тврдило да се ствара трећа република у оквиру СРЈ. Тако је створена ситуација да је међународна заједница остала усамљена у настојањима да се криза на Косову и Метохији реши мирним путем и почетком 1999. године имамо сасвим другачију ситуацију и активан међународни фактор који ради на убрзавању решавања кризе. Међународни фактор је допустио антитерористичку акцију у селу Рачак где је ликвидирано неколико десетина припадника албанских паравојних формација, а потом су је приказали у светским медијима као „државни масакр” како би приморали СРЈ на преговоре у Рамбујеу и Паризу. На овај сценарио је упозоравао колега са Института за савремену историју др Бојан Димитријевић још крајем 1998. године једним текстом у „Гласу јавности”, али изгледа да није било велике мудрости код политичког вођства СРЈ.

Да ли досадашња истраживања историчара и доступни подаци дају одговор на питање зашто је до ескалације терористичког насиља дошло баш те, 1998. године, иако је паравојног организовања Албанаца било и раније?

– Присутност албанских паравојних формација на Косову и Метохији видљиви су током постојања Прве, Друге и Треће Југославије. Припадници ОВК били су активни и пре 1998. године, али су крајем 1997. године постали озбиљна претња по државу. Закаснели покушај државе да се обрачуна са терором и насиљем који су спроводили припадници ОВК довели су до још већег заоштравања сукоба. Ликвидацијом једног од вођа ОВК Адема Јашарија и његове групе марта 1998. године знатно се погоршала политичка и безбедносна ситуација на Косову и Метохији када званично и започиње оружани сукоб између безбедносних снага СРЈ и припадника ОВК.

Посетиоци на отварању изложбе 15. новембра 2017. (Фото: фејсбук страница Бојана Ђокића)

Можемо ли упоредити типологију и намере починилаца између злочина почињених 1998. и оних почињених по повлачењу југословенских војних и полицијских снага 1999. године? Да ли је реч о истој кампањи терора са сличним крајњим циљевима?

– Апсолутно. И циљеви и методе деловања су исти. С тим што су терор и насиље знатно били израженији током јуна, јула, августа и делимично септембра 1999. године, јер је направљен вакуум безбедности на Косову и Метохији повлачењем српских безбедносних и југословенских оружаних снага и распоређивањем међународних. То су искористили припадници ОВК, али и других албанских паравојних формација који су спроводили терор ради етничког чишћења српског и осталог мањинског становништва. Угледни албански новинар Ветон Сурои из Приштине је тај период албанске историје оквалификовао као „фашизам на делу“.

Да ли је, за сада, историчарима и другим истраживачима пошто за руком да прибаве материјале тзв. „ОВК“ који би помогли не само у расветљавању онога што се дешавало него и у реконструкцији стратешких и тактичких замисли ове организације током 1998. али и наредне, 1999. године?

– Само делимично. Објављено је доста дневника и мемоара припадника ОВК, као и бројни интервјуи и сведочења о ратним сукобима. Постоје и видео записи. Међутим, тренутно још није доступна грађа из архива ОВК, али сам уверен да ће се многи документи појавити на суђењима припадницима ОВК у Приштини.

Имате ли нека сазнања да ли се планира да се Специјални суд у Приштини позабави овим догађајима и да ли су истражитељи овог суда обзнанили нека своја сазнања релевантна за историографско проучавање и разумевање ових догађаја?

– Правна и историјска истина често нису у сагласју односно из једне судске пресуде се не могу извлачити историјске истине. Велика су очекивања у српској јавности од Специјалног суда који је формиран да суди бившим припадницима ОВК за злочине извршене на Косову и Метохији. Међутим, као и сви досадашњи судови, политички и пристрасни, тај суд ће допринети да свако задржи своју истину. Поједини припадници ОВК биће осуђени за извршене злочине, што ће српској страни дати за право да остане при тврдњи о терористичком карактеру ОВК. Са друге стране, ослобађањем бројних припадника ОВК уступиће албанској страни право да задржи тврдњу о „праведном” и „ослободилачком” рату који су водили припадници ОВК. Суд има за циљ да смири српску јавност у процесу „нормализације” односа између Београда и Приштине, али је и ефикасно средство за утицај на политичке лидере на Косову и Метохији који су углавном произашли из ОВК.

Разговор водио: Милош Милојевић

Напомена: У уводни одељак су накнадно додати подаци о новим поставкама изложбе у Крагујевцу и Краљеву, с тиме да је исправљен (19. 12. 2017 у 7:27) датум отварања изложбе у Краљеву.

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s