Ознаке

, , , , ,

У среду, 15. новембра, у холу Народне банке Србије у Београду отворена је изложба „Страдање српског и осталог мањинског становништва на Косову и Метохији 1998. године“.  У поднаслову изложбе наведено је да су изложене фотографије, факсимили докумената, штампе и књига. Аутори изложбе су сарадници Музеја жртава геноцида у Београду, докторанд Бојан Ђокић и доктор Ненад Антонијевић.

Хол Народне банке Србије са изложбеним паноима (Фото: Фејсбук страница Ненада Антонијевића)

На отварању изложбе, након уобичајене провере при улазу у монументални хол Народне банке Србије (иако разборитије делује да би проверу требало обавити на изласку), посетиоци су имали прилику да чују обраћање аутора као и њихових гостију.

Ненад Антонијевић је укратко говорио о активностима Музеја жртава геноцида и о самој изложби, те најавио је свог колегу и коаутора изложбе Бојана Ђокића који је о њој нешто опширније говорио. Ђокић се у свом обраћању прво захвалио домаћинима, Народној банци Србије и гувернеру Јоргованки Табаковић на уступљеним просторијама.

Ђокић је објаснио да је изложба реализована на српском језику и да је намењена домаћој публици док је каталог изложбе приређен на енглеском језику и да се његови аутори надају да ће он кроз стране библиотеке, институте, архиве и музеје постати доступан страној научној и стручној јавности.

На изложби је приказан избор из материјала Музеја жртава геноцида, исечци из дневне штампе попут београдске „Политике“ и приштинског „Јединства“, материјала из часописа „Отета истина“ и фотоархиве репортера Живојина Ракочевића.

Аутори изложбе Бојан Ђокић и Ненад Антонијевић (Фото: ФБ страница Музеја жртава геноцида)

Према Ђокићевим речима, циљ изложбе није да приказивањем експлицитних фотографија усмрћених и унакажених страдалника шокира гледаоца већ да избором музејског и архивског материјала прикаже страдање Срба, Албанаца и припадника других мањина на територији Косова и Метохије

Ђокић је нагласио да је „ово наш прилог унутрашњем дијалогу“. „Морамо водити рачуна о живима али не смемо заборавити наше жртве. Они су наше наслеђе“, подвукао је Ђокић. После Ђокићевог уводног излагања уследила су обраћања људи чији су чланови породица били непосредно погођени терористичким злочинима УЧК.

Лозанка Радоичић је указала да је на великој већини приказаних паноа реч о цивилним жртвама а да је на једном од њих подсећање на страдање петорице припадника Војске Југославије у пограничном појасу код карауле Кошаре. Један од настрадалих био је и њен син Владимир Радоичић. Осим њега у заседи терористичке групе која је извршила упад са територије Албаније страдали су и његови другови регрути Миладин Гобељић и Илија Павловић и војници по уговору Мирослав Јоцић и Милош Павловић.

Госпођа Радоичић је упознала окупљене са правном борбом коју је водила да се погибија њеног сина судски процесира. Према њеним речима 2009. године је поднела тужбу а решење по овој тужби је прошле године постало правоснажно. У складу са њиме расписана је потерница. Да ли ће конкретни починилац бити ухапшен не знамо, али је својеврсна сатисфакција што је злодело доживело судско процесирање. Према њеним речима потребно је писати, подсећати и борити се, и то изнова и изнова понављати како би страдалници и њихове породице доживеле било какво задовољење.

Пристунима се потом обратила Верица Томановић, супруга отетог Андрије Томановића и председник Удружења отетих и киднапованих. Андрија је радио као лекар у Приштини, где је отет са свог радног места. О његовој судбини ништа за сада није познато. Према њеним речима, удружење на чијем је челу и даље трага за 570 људи који су нестали и чија судбина још увек није расветљена.

Посетиоци на отварању изложбе 15. новембра 2017. (Фото: Фејсбук страница Бојана Ђокића)

Удружење је основано 14. марта 2000. године и обраћали су се, како је рекла, свим институцијама и у Републици Србији и онима које су деловале у име Уједињених нација на територији Косова и Метохије. Она је подсетила на велика страдања српског народа по окончању оружане агресије 1999. године. По њеном суду, циљ ових кампања терора које су трајале више година било је етничко чишћење простора Косова и Метохије, што је великим делом и постигнуто.

Подсетила је да су покушали да одговоре добију од КФОР-а, да су имали сусрете са Карлом дел Понте и другим званичницима и да су покушавали да делају колико год је било могуће. Према њеним речима посебан проблем представља што је свака мисија активна на Косову и Метохију по окончању свог мандата односила документацију коју је прикупила о извршеним злочинима.

Томановићева је указала да породице отетих и киднапованих и даље верују како има преживелих. Иако су, како каже, сви имали разумевање за њихову трагедију одговоре до сада нису добили. Она је истакла да велике наде полажу у отварање Специјалног суда у Приштини, иако ова судска инстанца наилази на велика оспоравања.

Потом је говорио Симо Спасић, чији је брат Жарко Спасић, рудар, киднапован 14. маја 1998. године на површинским угљенокоповима Белаћевац. Отмице рудара са ових копова одвијале су се у више наврата током 1998. године. Прво је отет Жарко Спасић, у мају, а 22. јуна је отето још десет рудара. Двојица су убрзо ослобођена пошто су били албанске народности. Данас се као нестали воде – Жарко Спасић, Драган Вукмировић, Зоран Ађанчић, Филип Гојковић, Дуђан Ађанчић, Мирослав Трифуновић, Марјан Буха, Петар Ађанчић и Србољуб Савић. Са рударима је 22. јуна отет и Божидар Лемпић који није био рудар и о чијој се потоњој судбини такође ништа не зна.

Спасић, који је на челу удружења Отетих и убијених, подсетио је окупљене на борбу коју су водили да се разјасни шта се десило са отетима. После трагичне 1998. године, према Спасићевим речима, уследила је тешка ратна 1999. година. Удружењу на чијем је челу био придружиле су се и породице палих бораца, војника и полицајаца страдалих 1998/99. године.

Према Спасићевом суду саосећање са српским жртвама међу српским народом је великим делом згасло.

Пре него што је изложба проглашена отвореном, окупљенима се још једном обратио један од аутора Бојан Ђокић који је указао на потребу да се са неговањем сећања на српске страдалнике настави јер „само ако се сви заједно будемо борили можда ће жртве њихове породице доживети сатисфакцију“.

На изложбеним паноима дата је типологија извршених злодела на Косову и Метохији од стране терористичких групација. Као што су аутори напоменули циљ није био да се да исцрпан приказ страдалих, да се прикаже сваки случај или да се прикаже потресни фотографски материјал. Напротив, идеја је била да се подсећањем на потиснута збивања из 1998. године прикаже атмосфера коју је албански терор на Косову и Метохији стварао пред ратна дешавања 1999. године.

Међу насилничким феноменима који су одредили живот на Косову и Метохији током 1998. године су отмице, оружани препади, напади на насељена места, смакнућа, нелегално заточеништво, физичка, психичка тортура и егзекуције. Изложбени материјал је подсетио на највеће нападе и стратишта – напад на Ораховац у јулу 1998. када је отето преко сто грађана српске и ромске националности; масовне гробнице Волујак (њено постојање обзнањено је 2005. године) и Малишево (пронађена исте године); Клечка (општина Липљан); стратиште Глођане у реону напушетног пољопривредног добра Рзнић (према подацима Института за судску медицину у Београду укупно је пронађено 39 посмртних остатака са овог стратишта, од којих је убрзо идентификовано 12; међу страдалима били су лица српске, ромске и албанске националности, оба пола); током 1998. забележени су отмице и нестанци новинара Ђура Славуја и Ранка Перенића.

На изложби су осим фотографског материјала и снимака из дневне штампе и периодике приказани и факсимили докумената о судском процесирању неких од ових злочина: у питању су оптужница Међународног суда за бившу Југославију у Хагу против Рамуша Харадинаја и других, оптужница Међународног суда за бившу Југославију против Фатмира Љимаја и других, Досије КиМ – кривична пријава против лидера ОВК, пресуда Врховног суда Косова за догађаје у Оптеруши и укидајућа пресуда Врховног суда Србије браћи Мазреку.

Детаљ са изложбе (Фото: ФБ страница Музеја жртава геноцида)

Посебну целину у изложеном материјалу представљају злодела почињена после „споразума Милошевић–Холбрук“ који је постигнут 13. октобра 1998. године и на основу кога је требало прекинути оружана дејства на Косову и Метохији. Како подсећају изложбени панои злодела припадника ОВК настављена су и после овог тренутка. Међу њима је и масакр у кафићу „Панда“ у Пећи од 14. децембра 1998. године.

Речи почившег патријарха Павла, изречене 16. децембра 1998. године окупљеним грађанима Пећи, стоје као опомена и данас: „Смрт стоји пред сваким али је друго смрт злочинца, а друга онога који на правди Божијој погине. Онај ко учини злочин према једном невином учинио је злочин према целом човечанству.“

Охрабрује да је отварање изложбе било релативно добро посећено. Изложба ће бити доступна посетиоцима радним данима до 29. новембра.

Милош Милојевић

Прочитајте још

ИСПРАВКА: Овај чланак је промењен 18. 11. 2017. У 22:53 – исправљена је грешка у потпису прве фотографије (Народна банка уместо погрешног Народна библиотека).  

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.

Advertisements