Текст је објављен као један од 5 антрфилеа 25. априла 2016. године у штампаном издању „Политике“ као део „Теме недеље“: БИБЛИЈА АНТИФАШИЗМА ИЛИ АУТОШОВИНИЗМА РАДОМИРА КОНСТАНТИНОВИЋА: Философија паланке – књига која је поделила Србију на прву и другу“

Радомир Константиновић (Фото: Бранко Белић)

Паланка је, са свим ружним конотацијама које јој је прилепила авангарда Друге Србије, у Београду постала синоним за ужас и дисквaлификација која се свакодневно може чути у урбаном жаргону свих генерација, првенствено у образованијим круговима.

На пример, нашим угледним научницима ниједна од гомила паушалних квалификација, које је на порталу „Пешчаник“ недавно изнео Мијат Лакићевић, није засметала колико тврдња да нам је „наука паланачка“. Они је виде као посебно „злокобну“ и негодују што неолиберали „и онај преостали квалитет гурају у паланачко блато“. Тешко је рећи шта је тужније – Лакићевићев аргумент или повређеност његових опонената у полемици која одлично илуструје дубину утицаја Константиновићеве књиге на српске елите.

Али, иако је и грађанска и националистичка елита у Сарајеву „Филосфију паланке“ прихватила са истим жаром као и овдашњи либерали, реч паланка тамо није ушла у колоквијални говор. Она се западно од Дрине ретко помиње. Дехуманизација и дисквалификација Срба и њихових интереса у Босни и Херцеговини прати сасвим другачију логику – озверивања.

Мада, многе бошњачке интелектуалце, чија су „срца окренута Истоку“, оригинално је привукла Константиновићева „нацификација“ српства, док су његово везивање за Оријент углавном игнорисли. Исламофобични „оријентализам“, у чијем кључу размишља Константиновић, представља анатему за људе којима је ислам важан стуб идентитета.

Како је „српско зло“ и у Босни морало да буде исељено из Европе, оно је пребачено у африканизовано „срце таме“, простор дивљих звери и полудивљих племена из друге велике гране „оријентализма“, коју је, такође, први систематски критиковао Едвард Саид. Зато у „мањем од два босанска ентитета“ не станују паланчани него „шумљани“ и „звери српске“. Зато је и Република Српска, у жаргону многих Бошњака, преименована у „републику шумску“.

Наравно, та „српска“ шума није еколошки простор чистог ваздуха из наратива који оплемењују слику неолиберализма. Она сугерише неевропску џунглу преузету из старих слика „црне Африке“. Не постоје „звери европске“ – бештије могу бити само „остали“, народи који не живе на Западу.

Медитирајући о духу који „покушава да се изузме из света животињства“, Константиновић је дао легитимитет и оваквој бестијализацији: „Природа, за дух паланке, може да буде само животињска природа, или ништа друго. Она је прави свет у коме ће човек (паланчанин) да се врати својој истинитости, односно свом изгубљеном биолошко-ирационалистичком царству. Ту ће у природи, препуштајући се њој, да се обнови као животиња“.

Дехуманизујући пасажи су постали посебно важни. Наиме, „србијански“ следбеници су се суочавали са немалим проблемом: муслимани су на Балкану „добри момци“. Није лако помирити Константиновићеву слику оријенталног злодуха са Сребреницом. То је један од разлога зашто су „звери српске“ последњих година прешле Дрину и, преко „Пешчаника“, стигле и у Србију.

Ипак, чињеница да је Константиновићев нацифилни злодух требало измештати из „варварске“ Азије, колевке ислама, ка прашумама Африке, у „срце таме“, није допринела преиспитивању „Философије паланке“ у Другој Србији. Напротив, претворени смо у сабор зла и сервирани као „три у један“ – Шумски Рајх Србистан.

Опрема: Стање ствари

(Блог Зорана Ћирјаковића, 25. 4. 2016)

Categories: Преносимо

Tags: Друга Србија, Зоран Ћирјаковић, Радомир Константиновић, Философија паланке