Ознаке

, , ,

Током боравка у Никшићу овај дипломирани римокатолички теолог донио је одлуку да се крсти у Православној цркви. Главни документ који овдје доносим је рјешење Православне митрополије Црногорско-приморске која је 22/9, новембра 1938. године донијела рјешење којим сe, сходно молби М. Вега, одобрава прелаз из римокатоличке вјере у православну, те да сe молитељ Светом Тајном Крштења присаједини Светој Православној цркви. Рјешење је потписао викарни епископ будимљански Николај

Извор: Магазин плус

Професор Марко Вего рођен је у Чапљини 1907. године. Класичну гимназију завршио у Широком Бријегу, а Tеолошки факултет у Фрајбургу гдје је дипломирао 1931. године. Студије историје похађао је у Љубљани и Загребу. Дисертацију за докторат под насловом „Повијест Хумске земље од досељавања Словена до сједињења с Босном 1322. године“ предао је на загребачком свеучилишту 1937. године, али предати докторат из нама незнаних разлога није бранио. Радио је као професор у гимназији у Никшићу од 1938-1944. године. Дужност директора партизанске гимназије у Требињу обављао је од фебруара 1945. године, а директор гимназије у Мостару био 1946-1947. године. Затим, опет на положају директора Учитељске школе у Сарајеву, кратко вријеме, од 1949. до 1950. године. Од 1950 до 1965. године радио је у Земаљском музеју у Сарајеву, а од 1957-65. године обављао дужност шефа Одсјека за средњи вијек и начелника Археолошког одјељења.

Марко Вего (Извор: Википедија)

Његово дјело данас представља озбиљну сметњу шовинистичким наканама писаца који истискују православну црквену организацију из средњевјековог Хума и Херцеговине. Захваљујући истраживањима заслужног босанског медиевисте др Есада Куртовића, дознајемо о допису Марка Вега Савјету Земаљског музеја у Сарајеву од 11. децембра 1958. у којем он говори о своме научно-истраживачком раду да се апсолутна већина његових радова односи на проучавање културе Босне и Херцеговине од дванаестог до петнаестог вијека и на средњовјековну епиграфику Босне и Херцеговине. Овом приликом задржао бих се само на чињеници да је М. Вего у својој синтези „Из историје средњовјековне Босне и Херцеговине“ пружио научни став о богумилима, међу првима се, на темељу сопствених теренских истраживања, одупријевши тада већ широко прихваћеном увјерењу о масовном присуству неоманихејске јереси у овој земљи у средњем вијеку. Тамо гдје је то препознао, као епиграфичар, овај истраживач је нотирао и описао сваки православни црквени и гробни споменик, као што је то чинио и његов савременик, заслужни истраживач стећака Шефик Бешлагић. Када се погледа ова груба скица професионалног животописа Чапљинца Марка Вега, одмах се може уочити како се он дуго задржао у Никшићу, везан за просвјету и просвјетни рад, по којем ће Вего бити упамћен од свих својих ученика. У предјелима око Мостара и Стоца имао сам прилике разговарати са својим водичима и казивачима који су били ученици Марка Вега и који га помињу као уваженог и драгог професора.

Међутим, послије никшићког периода, Вего се доста кратко задржава на разним руководећим дужностима од Требиња до Сарајева, крећући се од града до града и задржавајући се на одређеним дужностима каткада по годину дана. Веома је занимљива чињеница да му је 1938. на Загребачком свеучилишту одбијена докторска дисертација о историји Хумске земље у средњем вијеку, коју је објавио у Самобору претходне године.

Током боравка у Никшићу овај дипломирани римокатолички теолог донио је одлуку да се крсти у Православној цркви. Главни документ који овдје доносим је рјешење Православне митрополије Црногорско-приморске која је 22/9, новембра 1938. године донијела рјешење којим сe, сходно молби М. Вега, одобрава прелаз из римокатоличке вјере у православну, те да сe молитељ Светом Тајном Крштења присаједини Светој Православној цркви. Рјешење је потписао викарни епископ будимљански Николај. Пружају се, такође, и пратећи дописи из овог драгоцјеног предмета.

Када се погледа књига проф. Вега „Povijest Humske zemlje (Hercegovine) I. Dio, Tiskara Dragutina Spullera, Samobor, 1937, а чинило ми се потребним задржати се на њој из разлога што је штампана тек годину прије одлуке о православном крштењу у Никшићу, тада је и површним увидима могуће докучити да се књига у својим главним тезама ни мало не разликује од, на примјер, радова објављиваних у класичном усташком дјелу из 1942.: Povijest hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine, knj. I., Sarajevo, 1942. Групи аутора, међу којима нема М. Вега, начелствовао је проф. Крунослав Драгановић, усташки идеолог. Као и овај Зборник, и проф Вего у дјелу које посвећује „svojim dragim Hercegovcima“, наводећи, истина, став другог аутора, помиње Бијеле Хрвате који су запосјели Хум, као и да су они  потекли од Бијелих Хрвата који стоје близу Угарске (стр. 15). Даље, у поглављу „Poziv cara Heraklija Hrvatima i Srbima da dođu na Balkanski poluotok“, Хрвате одмјерава као најјаче, придајући им првенство: „Ipak su Hrvati unišli prvi u historiju, koji su oblikovali od Slavena ovoga kraja jedan politički i narodnosni centar…“ (23).  У поглављу: „Kome pripada Zahumlje u prvo vrijeme“ одмах се наслања на „попа Дукљанина“ и цитира из Љетописа, уводећи на тај начин Горњу Далмацију у Црвену Хрватску (60, нап. 1). По Вегу, овим дјелом из 1937. године, Далмација је практички све, а гдје је Далмација ту је искључиво Хрват. На с. 65. цитира црногорског усташу Савића Марковића-Штедимлију, описујући дијалог Црногорца са дописником Србобрана у Цариграду: „Još se i danas mnogi Trebinjani nazivaju Hrvatima“ (66), но увиђајући да се ова ријеч сукобљава са Порфирогенитом, одмах разлаже околности које су писца навеле на погрешку када је написао да су Захумљани Срби. Када је Порфирогенитова тврдња пожељна националном програму тада он пише тачно, а када није, тада Порфирогенит грубо гријеши. Наслов „Pravoslavna zahumska (stonska) episkopija“ открива још пуно више. На с. 113. казује аутор да су Немањићи унијели Православље у Хум, те да су уносили српски културни и вјерски уплив истока. Он признаје постојање епископије у Стону, означавајући Илариона првим њеним епископом (117). На истој страни пише: „Budući da je Miroslav bio katolik, malo je čudno, kako on dariva neka svoja sela u Neretvi crkvi sv. Petra na Limu“. У поглављу „Bogumilska sekta i bosanski „krstjani“ аутор пружа краћи преглед ставова познатих историчара на ту тему почињући од гледишта Фр. Рачког, али и Петрановића и Грушца (127-130). Од с. 142. аутор настоји доказати да је „босанска црква“ или такозвано „босанско-хумско богумилство“ заправо католичко, да припада и происходи из крила римокатоличке цркве, али нереформисане. На с. 150.: „Kad smo tako iz pisama pojedinih papa i kraljeva iznijeli razliku između riječi heretik i skizmatik, tada nam je jasno da se u Bosni i Hercegovini ne radi o progonu pravoslavnog pučanstva, nego o katolicima koji nijesu mogli, a ni htjeli, zbog svoje posebne kulture prisvojiti sve zasade i norme rimske crkve“. Међутим, већ тада, дјелом из 1937. године, Вего побија богумилско поријекло стећака помињући печат манастира Завала из 1271. године, споменик на Видоштаку којим се помиње поп Дабижив (1231), указујући на старост стонских ћириличних натписа ријечима: „Svaki je stonski ćirilski natpis star jer su poslije 1333. trijebljeni od franjevaca kao ostaci heretika“ (150-151). На 154. страни госта Радина проглашава „нереформисаним католиком“.

Веома је тешко докучити стварне разлоге за одбијање Вегове докторске дисертације на Загребачком свеучилишту 1938. године. Знамо да је одбијање формално утемељено у чињеници да је он књигу већ објавио током претходне године. Но, то питање остављам другима.

Проф. Вего је током свог живота начинио дјела велике вриједности. Можда би било могуће грубо оцртати три маркантна периода у професионалном стваралаштву проф. Вега: Први, пред Други свијетски рат када дјелује и ствара под утицајем доминантних идеолошко-политичких стријемљења у Хрватској, обиљежен дјелом „Povijest Humske zemlje“; други, обиљежен радом у просвијети; трећи, истраживачко-научни на пољу босанско-херцеговачке медијевистике, обиљежен теренским истраживањима. У сваком случају оваj аутор је са продубљавањем знања о староме Хуму, стицаних током година теренских истраживања, ствoрио радове који представљају озбиљну запреку сваком туђинском посвајању православног наслијеђа средњовјековног Хума. У томе правцу веома је илустративна књига „Iz istorije srednjovjekovne Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 1980“ коју у цјелости препоручујем свакоме Херцеговцу.

ПРЕУЗМИТЕ ЈОШ

Представљање књиге „Пола миленијума ћириличке писмености Гламоча“

У Гламочу (Федерација БиХ) у суботу 23. септембра одржана је предстљављање књиге – зборника ћириличких натписа Гламоча (у поднаслову: „Пола миленијума ћириличке писмености Гламоча“) аутора Горана Комара и Синише Шолака.

Говорили су: проф. др Младенко Саџак, мр Синиша Шолак и Горан Комар.

Промоција је била добро посјећена.

У Гламочу и данас живи око 50% Срба. Изложени су асимилацији.

Advertisements