Да ли медији одговарају на захтеве публике? Одговор је наравно одричан, јер медији намећу садржај који се гледа. Не улазећи у мотиве и интересе који се несумњиво налазе у позадини таквог деловања, важно је разбити заблуду да је гледање ријалитија питање личног избора

Чини се да ера ријалити програма полако пролази када се узме у обзир број који се тренутно емитује, а сећајући се да их je у скорој прошлости било много више. Водитељи обично те програма најављује помпезним речима: „Зато што сте Ви тако тражили!” Међутим, да ли је баш тако? Да ли медији одговарају на захтеве публике?

Одговор је наравно одричан, јер медији намећу садржај који се гледа. Не улазећи у мотиве и интересе који се несумњиво налазе у позадини таквог деловања, важно је разбити заблуду да је гледање ријалитија питање личног избора. Да би се правилно разумела неистинитост ове, на први поглед логички исправне тврдње, потребно је сагледати два различита нивоа свести.

Наиме, јасно је да сваки појединац може, колоквијално говорећи, да промени канал, или као што се потенцира у делу јавности, да гледа на интернету емисије и садржаје према свом избору. Али то се односи на високо освешћене, најчешће и високо образоване појединце који нису ни циљна група ријалити програма. Готово је сигурно да лекари, адвокати, стоматолози, историчари, научници, архитекте, филолози неће гледати ове програме – једноставно нису сфера њиховог интересовања. Гледаће их онај пасивнији део друштва, нижег нивоа друштвене свести, често у познијим годинама, који је пред телевизором већи део дана и којима та врста програма ствара привид паралелне стварности у којој потом живе. Медији их затрпавају по моделу ред јефтине забаве, ред небитних информација. Чак и када информације имају потенцијал да буду битне као такве, најчешће бивају обесмишљене и без могућности да испуне своју сврху. Ствара се индиферентност и апатија.

Медији јасно намећу садржаје, тако да свако ко тврди да вам нико не брани да промените канал и/или слушате Чајковског на интернету или ограничено посматра стварност и не разуме различите нивое свести, или је једноставно на страни друштвене лоботомије чији смо сви сведоци.

Против тога је веома лако борити се, уколико има воље. У прилог чињеници да гледаоци гутају оно што им медији сервирају говори и изузетна гледаност серија попут Сулејмана Величанственог у Србији. То је школски пример популаризације културе кроз модерна средства информисања, који наша држава изгледа тек почиње да увиђа са пројектом серије о Немањићима. Даље, веома гледани су били и домаћи филмови и серије – Бјелогрлићев пројекат Монтевидео; Горки плодови Синише Ковачевића, који су упутили веома оштру критику друштвеном и вредносном систему у којем живимо и други.

Наведени примери Сулејмана Величанственог и Монтевидеа показују да и културно-историјске теме могу да донесу значајан профит који је данас водиља свега, а да поред тога имају и важан допринос у промоцији националне културе у и ван граница земље. Данас је време када се живи брзо, људи мало читају и овај вид коришћења медија може да има едукативни карактер.

Наравно, овим сугестијама и апелима улазимо у поље деловања државе чији је буџет за културу на нивоу статистичке грешке и где нема воље да се тим бави, поред свих других питања која нас оптерећују. Речи великог Милоша Црњанског и даље одзвањају и опомињу: „У нас, култура, није само главно питање, него је и судбоносно”. Због тога, свако је дужан да дâ свој допринос у тој борби, прво за очување оног наследства које имамо, а затим и за напредак на његовим темељима.

Categories: Аз и буки

Tags: Максим Милошевић, медији, ријалити