Ознаке

, , ,

Мора се сачувати равнотежа између очувања личних слобода и заиста реалних терористичких претњи. Чињеница да мере одвраћања немају никаквог утицаја на починиоце терористичких напада наизглед их чине још ужаснијима и готово несавладивима. Можда је време да преиспитамо тактике „шокирања и застрашивања“ које су западне владе користиле од 2. светског рата до Ирака. У том смислу, бели комби треба схватити као крстарећу ракету сиромашних

Сајмон Џенкинс

У последњих годину дана у Европи је забележено 7 терористичких напада у којима су као оружје коришћена возила, а убица из Барселоне је притом још успео да одшета са места злочина. Шта може да се предузме?

Као и напад на мосту у Лондону, догађаји у Каталонији показују да је полиција све ефикаснија у реаговању на терористичке нападе. Брзо постављање заштитних баријера и ликвидација осумњичених у Камбрилсу покренуће нови талас позива да се изграде препреке на путевима и да се на улице изведе више наоружаних полицајаца. На краћи рок биће тешко одупрети се таквим позивима, као и захтевима за још шире праћење електронских комуникација.

Али мора се сачувати равнотежа између очувања личних слобода и заиста реалних терористичких претњи. Чињеница да мере одвраћања немају никаквог утицаја на починиоце терористичких напада наизглед их чине још ужаснијима и готово несавладивима. Можда је време да преиспитамо тактике „шокирања и застрашивања“ које су западне владе користиле од 2. светског рата до Ирака. У том смислу, бели комби треба схватити као крстарећу ракету сиромашних.

Извор: Гардијан

Очекују нас оштре расправе о томе колико далеко се сме ићи у заштити јавне сфере пре него што та заштита прерасте у „терор“. Делови централног Лондона већ су доведени до непрепознавања због ружних препрека постављених око туристичких атракција. Деценијама нисмо подизали ограде које би штитиле пешаке од пијаних или непажљивих возача, упркос жртвама. Ни сада не би требало да ограђујемо улице и ружимо наше градове због невеликог ризика од намерног уместо случајног усмрћивања.

Одговор који се намеће сам по себи је подсећање да злочин који се није могао спречити треба посматрати као нешто неизбежно, као чин више силе. Седамдесетих и осамдесетих година 20. века Лондон се био помирио са бомбашким нападима ИРА као неизбежним делом живота у великом граду. Вероватно би било боље ако бисмо и терористичким нападима посвећивали мање гротескне пажње која повећава перцепцију ризика, подстиче имитаторе и нарушава наше осећање слободе од страха. Како извештавати а не „промовисати“ тероризам, како показати саосећање а не ширити страх, то су вештине које медији још нису савладали.

Извор: Гардијан

У једном другом смислу, ови напади нас подсећају на слабости уговора на којем почивају наша друштва мира. Као што смо видели у Шарлотсвилу, насиље је скоро неизбежно у судару групне мржње и страха, тих ружних лица „идентитетских политика“. Понављање да локалне заједнице морају бити опрезније и пријављивати сумњиве особе постало је опште место. Али једини ефикасан облик спречавања злочина јесте сузбијање на његовом извору, због чега је често исмевана владина стратегија превенције у начелу вероватно исправна.

Непријатна чињеница је и то што готово сваки терористички чин има и политичку компоненту. Политичка димензија сукоба не може се једноставно помести под тепих страхота почињеног злочина. И даље смо војно ангажовани у муслиманским земљама – што многи тумаче као рат против ислама – и изгледа да нисмо у стању да се обуздамо. А сваки рат тражи жртве.

Превео: Ђорђе Томић

Извор: Гардијан/Пешчаник, 19. август 2017.

Опрема: Стање ствари

(Нови стандард, 20. 8. 2017)

Advertisements