Ознаке

, , ,

Србија још није на силу увучена у НАТО, али се без сумње ради на томе. Србија тврди да жели неутралну позицију јер то по свој прилици жели огромна већина њених грађана, али у стварности се догађа дискретно припајање НАТО-у уз покушај да се и то изведе без референдума, као и у Црној Гори. Међутим, услови за тако нешто у Србији још увек не постоје. То, нажалост, не значи да квислиншке снаге у Србији и НАТО у томе неће успети. У још једном уједињавању  

 Imagine there’s no countries
It isn’t hard to do
Nothing to kill or die for
And no religion too
Imagine all the people living life in peace.

Каже John Lennon у песми Imagine. Лепо звучи, заиста. Ко се нормалан с тим не би сложио? Нема држава, аутоматски нема ратова, нема религије и сви живимо у миру.

Међутим, како то да од настанка цивилизације у данашњем значењу људи никад нису живели у заједницама које нису биле државе? Тачније, од неолита. Нећемо се баш враћати у време првобитне људске заједнице, мада је и тад постојала тенденција да неко те заједнице предводи, има власт над другима и да оне буду територијално одређене. Очигледно, у људској природи је организовање у државу. Тада се њени грађани осећају сигурнијима јер увек прети опасност од неког народа који је у налету и развија се брзо. Платон је тврдио да је идеална величина и организација државе баш грчки полис. У златно доба античке Грчке. А онда су те полисе прегазиле најезде варварских народа и докрајчиле веће и јаче државе, на челу са Римом.

Моћницима је увек ишло на руку уједињавање и власт над што већом територијом. Тако су настала бројна царства у средњем веку, док се другим јаким државама више допадала експанзионистичка политика кроз колонијализам. Сви знамо да су се Италија и Немачка прекасно ујединиле и то је временом довело прво до покушаја тих земаља да се и оне укључе у експанзионизам, па пошто то није упалило, родили су се фашизам и нацизам. Први светски рат је морао бити велики шок за читаво човечанство. У њему је, а да се не зна баш сасвим тачно зашто, изгинуло 15 милиона људи! За последицу смо добили распад трију највећих европских царства. Аустроугарског и Османског, односно Турског и Руске Империје. Самим тим и ослобађање чак 16 нација које су након тога, пре или касније, засновале своје државе. Другим речима, пропашћу политике уједињавања, освојена је слобода. Ипак, не можемо ово назвати добровољним уједињавањем јер су та царства настала освајачким ратовима. И распала су се баш као и Римско царство, под најездом варвара и јачих, бројнијих и организованијих војски, као и тежњом за слободом поробљених народа.

Прави примери уједињавања у новијој историји који се тичу такозване европске цивилизације су ова два наведена – немачко и италијанско, које су за последицу имале стварање морбидних диктаторских, освајачких и геноцидних идеологија, уједињење америчких држава у САД, Мексико, Југославију, Чехословачку, а данас смо сведоци уједињавања у државну творевину Европска Унија.

Америчко уједињење је, нарочито после Другог светског рата, од те државе направило светску суперсилу. То је по држављане те земље свакако добро, нарочито после укидања робовласничког система (који је у појединим амерички државама опстао до краја шездесетих година прошлог века), али колико је то добро за остатак света? Отприлике колико и Римско царство. Америка води политику непрекидног рата јер су економски стручњаци израчунали да је то добитна комбинација за стални развој америчке привреде и политичког утицаја. Ујединила се и војно са другим развијеним земљама у војни савез у који су ушле и земље које су поражене у Другом светском рату. Тај савез, захваљујући својој огромној снази, али очигледно и људској природи, заправо не ради ништа друго сем што производи сукобе и поробљује слабије земље. Без обзира што се, уосталом као и сваки војни савез, зове одбрамбеним. Од кога се то НАТО брани? Од његовог оснивања није постојао ниједан једини одбрамбени сукоб који је водио НАТО. Сви су, од првог до последњег, а било их је много, били искључиво освајачки. Овде не можемо уврстити чак ни Фокландски рат који је избио између Аргентине и Велике Британије. Иако увелико чланица НАТО, Велика Британија је тај рат привела крају без икакве подршке НАТО пакта. Занимљиво да је подршка овог војног савеза изостала, пошто је Велика Британија била нападнута и заиста је водила одбрамбени рат.

Но, да се вратимо још мало у прошлост. Ево и нас опет на историјском примеру уједињавања, стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, након ослобођења оствареног у борбама у Великом рату.

Готово идилични однос ових трију народа уједињењем је скоро истог момента створио такав јаз који је било немогуће примирити. Србија је ту водила главну улогу већ самим тим што се на њеном челу налазила српска краљевска породица, а то је довело до толиких националних трвења да је само десет година након оснивања ове државне заједнице дошло до пушкарања у Народној скупштини. Убијена су два, а рањен један, посланик Хрватске сељачке странке. А потом је уведена Шестојануарска диктатура чиме је и званично укинута вишепартијска држава и заведена цензура. Тако уједињена земља, која је пет година касније доживела да и сам краљ страда у атентату од екстремистичких националних снага, је дочекала Други светски рат. И шта смо друго под таквим околностима могли очекивати него општу међунационалну кланицу народа који су се пре уједињена, слободно се може рећи, волели…

Други светски рат је изазвао још једно бизарно уједињавање, односно проширење, Савеза социјалистичких република, савеза насталог распадом Руске империје током Првог светског рата, који је идеолошком окупацијом присајединио себи, уз сагласност осталих сила победница, Пољску, Чешку, Словачку, Литванију, Летонију, Естонију, Мађарску, Румунију и Бугарску (Украјина, Белорусија и Закавкавске земље су биле део тог Савеза и пре рата), а умало и још једну исто тако неприродно уједињену нову државу – Другу Југославију, која је идеолошки и кроз нови облик диктатуре пробала да прикрије огромне крваве трагове из рата увођењем социјализма и братства и јединства, док је власт, по угледу на Совјетски савез, држала једна партија – комунистичка. То уједињење је створило још један јак војни савез. Варшавски пакт. Тај савез су чиниле све земље уједињене око Совјетског савеза, што је аутоматски довело до Хладног рата. Али овом човечанству ни то није било довољно па је уједињавањем створен још један контрадикторан савез. Савез несврстаних земаља, такозвани савез Тито–Насер–Нехру (1961) с намером да и та унија која се састојала од преко 120 земаља створи јак војни савез који би контрирао НАТО и Варшавском пакту, али се то ипак није догодило јер су те земље имале толико различите интересе, устројства и политичке циљеве (неке од њих су још увек биле колоније, а изузетно важна чланица Куба је већ била у Варшавском пакту) да је то једноставно било неизводиво, поготово зато што су све одреда биле диктаторске земље, од којих неке афричке толико огрезле у диктатуру да су биле у готово непрекидним грађанским и међународним ратовима који су односили на милионе жртава.

Крај осамдесетих година 20. века Европу опет дочекује период разједињавања и нових уједињавања. Најпре је пао Берлински зид, чиме је очекивано започео процес распада Совјетског савеза, разједињавања и поновног освајања слободе њених чланица, затим распадом Југославије, а потом уједињавањем држава из Совјетског савеза у уједињену Европску Унију, државу створену по угледу на Сједињене Америчке Државе, али с неупоредиво мањим утицајем централне власти. Што је и логично јер је ова унија створена углавном од једнонационалних држава. А и оне које су биле вишенационалне, за сваки случај су се и оне раздвојиле, као Чехословачка на Чешку и Словачку, а Југославија поново на општи хаос и продужетак језивих и очигледно незаборављених крвавих пирова из Другог светског рата. Рецепт етничког чишћења, показало се, прилично добро функционише, нарочито ако га подржава цео „Демократски Запад” (Бљесак, Олуја, Сребреница, тачније читав рат у БиХ који се цео заснивао на етничком чишћењу… и на крају Косово, опет уз помоћ светских сила, протеривање Срба с Косова како би се могла створити једнонационална држава).

Данас су две државе настале из југословенских република поново уједињене, али овај пут у Европску унију. Остале наводно једва чекају да уђу у овај савез јер ће им то преко ноћи решити проблеме, упркос томе што смо сведоци најближих суседа Румуније и Бугарске које ни политички, ни економски ни социјално не успевају да реше никакве проблеме. Нити им Европа у томе имало помаже. Европа помаже једино Пољској због њеног географског положаја, затрпавајући је милијардама евра, али Пољацима се интуитивно та позиција не допада много. Превише их подсећа на историју у којој је Пољска у последња два и по века увек била прва на удару баш због тако незгодног географског положаја између Пруске у Руске.

И на чему смо, дакле, данас. Поново живимо у ери Хладног рата, ни мање ни више затегнутој од оне која је владала до распада Совјетског савеза. С једне стране НАТО пакт који више и не пита за дозволу кад треба из ваздуха напасти неку суверену земљу. С друге стране војно и економски ојачану Русију која се поново не да. Додуше, војни савез практично нема (јер не можемо назвати војним савезом сарадњу једне велике Русије и једне слабе Белорусије), али извесно је да тежи стварању неког таквог савеза и поново уједињавању. Црна Гора је без питања уведена у НАТО иако је само 17 година раније претрпела тешку агресију од истог тог савеза, практично ни крива ни дужна. У Европску унију није. Србија још није на силу увучена у НАТО, али се без сумње ради на томе. Србија тврди да жели неутралну позицију јер то по свој прилици жели огромна већина њених грађана, али у стварности се догађа дискретно припајање НАТО-у уз покушај да се и то изведе без референдума, као и у Црној Гори. Међутим, услови за тако нешто у Србији још увек не постоје. Најпре, због природних и историјских веза са Русијом, а затим и због тога што Србија за разлику од Црне Горе има знатно већи број становника па је њима много теже силом и појединачно владати. То, нажалост, не значи да квислиншке снаге у Србији и НАТО у томе неће успети. У још једном уједињавању.

Дакле, људе је уједињавање увек водило у сукобе, непријатељства, ратове, морално пропадање, политичко разједињавање, мржњу, етничко чишћење и масовне злочине. Да ли ико после свих тих искустава заиста жели да се поново уједињује с неким?

(Блог Павла Ћосића, 13. 8. 2017)

Advertisements