Ознаке

,

Само сладокусци, чулници, материјалисти и атеисти устају против небеске Србије и говоре „Доста је српском народу небеске Србије, хоћемо да живимо на земљи“. То је исто оно што су нам подвалили када треба да зидамо и градимо земаљски рај када се ствара пакао на Земљи

Протојереј др Жарко Гавриловић (1933-2016)

Предавање „Косовски завет у светлу савремених збивања“, изговорено у Зворнику, 24. 6. 1995. године

Садржај Косовског завета изражен је у народној песми „Земаљско је за малена царство а небеско увијек и до вијека“. Шта практично значе ове речи? Ви знате да је наша народна поезија ремек дело народног песништва, тако да је и чувени немачки песник Гете учио српски језик да би у оригиналу могао да чита нашу поезију. А у тој нашој поезији и умотворинама постоје и искрице које су – ако не равне јеванђeлским максимама оне су им врло блиске, ако не и исте. Једна од тих је и ова „Земаљско је за малена царство а небеско увијек и до вијека“. Имамо такве пословице које су равне јеванђелским – „Ко тебе каменом ти њега хлебом“, затим речи мајке Јевросиме – „Боље ти је изгубити главу него своју огријешити душу“, зар то није оно исто што Спаситељ каже „Каква је корист човеку што цео свет задобије а душу своју изгуби“?!

Према томе, у овим речима које је, наводно, птица ластавица донела књигу Цару Лазару изражен је завет српског народа. Само сладокусци, чулници, материјалисти и атеисти устају против небеске Србије и говоре „Доста је српском народу небеске Србије, хоћемо да живимо на земљи“. То је исто оно што су нам подвалили када треба да зидамо и градимо земаљски рај када се ствара пакао на Земљи. Небеска Србија руководи земаљском Србијом.

Ко год жели ма какво дело да учини мора то учинити са напором, мора се одрећи свога егоитета и мора учинити пре свега на рачун свога физиса, на рачун материјалних добара и благо онима који видљиво претварају у невидљиво. И благо онима који откидају од свога егоитета ради своје човечности, ради своје боголикости. Најбоље је тај Косовски завет оцртао Кнез Лазар у својој беседи коју је изговорио храбрим својим витезовима и јунацима пред Косовску битку, у цркви Самодрежи, када им је казао „Боље је храбро умрети него срамно живети“. Боље је на бранику вере свој живот оставити него непријатељу леђа показати. Ми смо касније, 1941. године, извели овај Кнезо-Лазаревски говор у ону синтагму „Боље гроб него роб“ и докле смо се борили за правду, за принципе, докле смо стављали на прво место Бога а на друго човека, на прво место Божији дом па онда људски дом, док смо дакле поштовали три домаћина изнад свега – домаћина васељене то је Господ Бог, као владара свега и домаћина државе као миропомазаног владара, јер владар који не признаје власт и државу над собом јесте тиранин. Он своју вољу намеће другима, он не зна да се покорава Богу и Божјим законима и не зна да одмерава свој его према другом егоитетима поред себе него свој его намеће свима другима и свој закон намеће свима другима не управља се према Божијем закону. Дакле, други домаћин јесте домаћин државе дакле миропомазани влада, дакле да идем још даље, краљ. Докле смо имали краљевину дотле смо били царски и краљевски народ, а када су дошли такозвани републиканци, односно пролетери, да владају ми смо постали просјачки народ, па нам зато и говоре да смо Цигани, они који никада државу имали, говоре нам а ми смо у континуитету више од хиљаду година имали државу. Трећи домаћин јесте домаћин у кући који представља Бога на небу, домаћина у држави и он је домаћин у кући. Знао се ред и поредак и сада се зна ред и поредак где је домаћин у кући. У три домаћина српски народ који упражњава Косовски завет верује а то је Бог на небу и у целој Васељени, краљ или миропомазани владар у држави за коју он мора да одговара и представља, представља све поданике своје, све грађане своје без изузетка, представља их а не влада њима већ влада или парламент који се изабере, и дакле домаћин у кући. Косовски завет није ништа друго него давање права првенства ономе што треба. Дакле, пречи је Бог па онда Човек, преча је Отаџбина па онда свој дом, преча је домаћа Црква него појединачни живот. Зато браћо и сестре, ви попут тих великих дивова, тих великих хероја, браните своја огњишта. Само сулуди људи, само неразумни људи, само људи који живе у изобиљу и не знају шта је породица може да замери ономе који дакле брани своју децу, своју породицу, своју чељад, свој праг, домаћу своју њиву, своју башту, свој виноград, да брани да туђин или непријатељ не узме – па он у ствари брани Косовски завет српскога народа „Земаљско је за малена царство а небеско увијек и до вијека“. Ми и тако и овако морамо умрети, живели сто година морамо умрети, али је много часнија смрт оних који се боре за јеванђелске принципе, који се боре за небеску Србију, који се боре за Косовски завет, а Косовски завет није ништа друго него преточен у војничку одбрану оног светосавског завета и светосавља у суштини, дакле и православља. Када се човек бори за правду он се бори за Небеско Царство, мора да дâ оно што има за оно што нема. Ако се бори за истину, ако жели да сазна истину он мора да потроши много живота свога да би дошао до какве-такве истине. Ако човек жели да успостави доброту у људима, да све несебично воли – да воли пријатеље и непријатеље – он опет мора дакле да следује крсту Господњем да упражњава Косовски завет и да се опредељује за Небеско Царство. Ни једна мајка не би родила дете да не следује логику крста, да не следује логику Косовског завета – а од када смо сишли са тог косовског пута, када смо престали да поштујемо кумство и сродство, да немамо домаћина у своме дому, а да нам се искварило и мушко и женско, када су наши домови остали бездетни, тада ми нисмо знали ни где нам је глава ни где су нам ноге ни шта треба бранити, ни шта треба чувати.

Ушли смо у овај тужни крак крајем 20-ог века који нас буди, који нас враћа на стазу прадедовску, на стазу косовску, на стазу косовског великомученика Кнеза Лазара који је онда окупио српски народ око вере, око нације и националних интереса и извео на Косово поље да се боре против туђина окупатора. Многи неразумни људи кажу да није требало Кнез Лазар да се бори – требало је да пропусти и препусти Турке нека иду на Запад. Могао је Кнез Лазар и то да уради, али би онда много тежа ситуација била за српски народ и онда би Кнез Лазар морао да буде вазал, да се са својом војском бори на турским ратиштима Европе, да буде живо месо турских ратника и да опет наше најлепше девојке и најлепше жене буду метресе спахијама и беговима или да буду у харемима као што је то случај био и са Маром, ћерком Кнеза Лазара, која је постала султанија Бајазиту, непријатељу и коме се из виших националних интереса она жртвовала. Хоћу да кажем да је Кнез Лазар на Видовдан извео цвет српске младежи, племство, војску, један добар део свештенства, да би забранио и заштитио огњишта, да би заштитио Отаџбину, да би заштитио веру, да би заштитио културу, да би се дакле борио за крст часни и слободу златну. Да би се, дакле, борио за слободу. Нема борбе за слободу ако нема борбе за крст часни и нема борбе за крст часни ако се не боримо за слободу. То смо ваљда најбоље осетили живећи пола века под атеистима који су нам упрљали веру прадедовску, који су нам одузели и убили Бога у нама, који су нам одузели све оне лепе врлине које су наше претке красиле, све лепе обичаје, исквариле и мушко и женско, а сада су и са Истока и са Запада дозволили да секташи и хришћански и сатанистички и будистички и зен-будистички и други навале на Србе као што шуга навали на прљаво прасе, да нам и ово мало вере што је остало одузму, да нам и ово мало деце што се родило – што је утекло од косе безбожничке или од пресељења у иностранство да пође за хлебом или што се спасило од дроге од пића од моралне кварежи – да нам ово мало деце што је утекло од после рата на овим просторима одузимају и да стварају малигне ћелије у нашим породицама јер престали смо ми, барем у Србији, да се боримо за крст часни и слободу златну.

Свака част вама у Босни, Срби у Босни сада и у Крајини су најосвешћенији део српскога народа. Ми се надамо, пословица каже да са Истока долази светло а са Запада раскош, то је латинска пословица, ми се надамо да ће са Запада – тачније из Босне – доћи освешћење и Србима у Србији па ћемо се вратити ваљда и Косовском завету српскога народа, вратити својој култури, својој часној историји коју смо заборавили. Ми смо учили једно седам-осам офанзива, не знам ни ја, ко је кога јурио по шумама у већини случајева то су биле измишљене приче у Другом светском рату. Смрад влада у главама интелектуалаца српских. Српски интелектуалци се још нису освестили, још врдају између Бога и Сатане, још увек не могу да приклоне главу пред Богом али су зато врло спремни да метанишу пред људима. Када је у питању метанија пред Богом онда имају велики колац у кичми, али ако треба да замоле моћнике онда су меканог језика и слабе кичме – а онај који се клања Богу усправан је пред људима, а онај који се клања људима млак је пред Богом. Отуда толико псовки у српском народу. Доживљавам тешку ситуацију, ја као свештеник поваздан сам у друштву, псују само Бога, па како може Бог да дâ добро томе народу? Зар не можемо да се научимо и од муслимана који су под комунистима све време остали верни својој вери? Зар не можемо да се научимо од зликовачких усташких хорди који више припадају Сатани него Христу, да су остали верни својој вери? Зар и ми Срби да будемо бездомни, без своје нације, без своје часне православне вере?! Има ли боље вере од наше, има ли веће духовности од наше? Када је православна Црква светосавска, светолазарска, Косовског завета тровала душе наших верника према другом народу? То говоре ваша лица, ваше физиономије. Ми смо народ који не мрзи ни један други народ. Према томе, наш Косовски завет је утемељен у светосављу, а светосавље је утемељено у Христовој науци да волимо један другога – јер смо ми деца између себе ако имамо заједничког оца. Деца братства, води се рачуна о заједничким родитељима. И братство Срба, православних Срба рачуна се тако и само тако могу да буду браћа заједничког оца. И зато смо се толико разбратили и раскумили и национално и верски и идеолошки. Кажем национално – од српске нације створено је сијасет нација: црногорска нација, па муслиманска нација, па македонска нација – све саме хибридне нације створио је онај непомјаник па нам је узео Бога да би нас сада други, његови наследници, потурчили или превели у римокатоличку веру. Све је смишљено рађено а ми смо били као деца, гледали смо шта се ради и наша је Црква то гледала, није ништа предузимала, као и сада када секташи који у Београду имају више десетина цркава нових и пуне своје зборнице, своје цркве са нашом децом а ево ми не можемо да закупимо једну малу салу. О кукавно српство – знате шта каже Његош, па то би свако могао данас да рецитује. Његош говори: „А ја што ћу али са киме ћу. /Мало руках малена и снага, / Једна сламка међу вихорове,/ сирак тужни без ниђе никога./ Моје племе сном мртвијем спава,/ Суза моја нема родитеља./ Нада мном је небо затворено/ Не прима ми плача ни молитве. У ад ми се свијет претворио / А сви људи паклени духови./ Црни дане а црна судбино,/ О кукавно српство угашено./ Зла надживјех твоја свеколика,/ А с најгорим хоћу да се борим.“

Има ли горег и тежег времена него што је ово, боримо се за простор, боримо се за територије и то је похвално. Имамо ли деце да населимо те територије? Имамо ли деце у Србији? Можда имате више деце овде. Имамо ли ми деце у Србији, колико пре свега часних бракова имамо? А сврха брака је света тајна која симболизује везу Христа и Цркве ради рађања и питања деце. А данас у српском народу као да не постоји брак или је он разваљена тврђава. У њега улази ко хоће, од куда хоће, са ким хоће, из њега излази исто тако ко хоће, куда хоће. У српском народу сада деца одлазе у 12 сати ноћу а долазе у четири или шест сати кући. А некада у које време ја нисам смео после осам сати да уђем у своју кућу. Шта то наша деца раде у браку, зашто ми немамо брчне другове, имамо ванбрачно живљење иако људи живе само зато да се иживљавају, зашто не подаре зубљу живота некоме иза себе зато што нису спремни на жртву. Кнез Лазар који је био спреман на жртву, који је као свећа служио своме роду, који је служио својој Цркви и своме дому, био је спреман да свој живот дâ за вечне принципе и за идеале. И обично је тако онај који представља највећу вредност не жали да умре. Онај који тако рећи нема никакве вредности он жели да умре и лелече. Највећи људи и велики људи уновчавали су свој живот ради вечног живота. Зато је Кнез Лазар и казао „Боље је храбро умрети него кукавички живети“. А тако су радили и хришћански мученици па су постали апостоли, тако је радио и Свети Сава, тако су радили и други све до Другог светског рата. Сетите се само да једини поглавар који је био у концентрационом логору био је поглавар српске Цркве. Заједно са Владиком Николајем, највећим тадашњим живим беседником православног света.

И до Другог светског рата ми смо били на стази Косовског завета. Али, дошли су после такозваног ослобођења робијаши. А знате како, секира се као робијаш за државу, па су од оних који су имали одузели све што су имали и дали онима који нису имали. Онај који није имао ништа имао је 38 резиденција и 200 вила у Југославији, све махом туђе или новоизграђене, а представљао се као раднички представник или представник радничке класе, а његов радник није имао ни шупу, тако дакле да су нам они узели и Косовски завет, узели нам и веру и душу, узели на и земљу и иметак, дали нам плату, а та плата данас се истањила дошла на нулу, не можемо од ње крај са крајем, немамо подлоге никакве, морамо да се продајемо. Па ја мислим да има Срба који ће да се продају за сто долара и то трагично, трагично је а доведени смо у такву ситуацију. Ми смо радан народ, ми смо народ који ће на камену да створи нешто. Ми смо дали Теслу, највећег генија света. Тесла да је рођен у Америци он би био највећи геније света јер је изумео такве изуме који још до данас нису примењени јер требало је целу индустрију ондашњу уништити и окренути точак историје како је то Тесла замислио и како је то требало да се уради, али српском народу или не да ђаво или не да Бог. Почетком овога века било нас је дванаест милиона, данас нас има десет милиона, дај Боже да нас има десет милиона. У Београду у Народног фронта роди се четрдесет беба а изврше се две стотине абортуса месечно. Тај народ не може да живи, тај народ мора да пропадне у односу на оне који се множе геометријском прогресијом.

Зашто то радимо? Изгубили смо лик Божији, изгубили смо смисао да се жртвујемо за другог, изгубили смо оно мило лице светосавско, постали смо дакле егоистични, не поштујемо сада један другога, не волимо један другога. Нас је црква учила да волимо непријатеље своје а ми не волимо ни једна другога, а дешава се да до подне не волимо ни сами себе. Према томе, у садашњем времену ми смо у врло тешкој ситуацији. Његош је то као што сам вам сада цитирао лепо рекао, а поготову ми свештеници можемо да цитирамо ове речи Његошеве. Њему се то отело из груди у име свих нас, али никада – ни у оно време Његошево – нисмо били у тежој ситуацији, јер ми сада имамо и унутрашње и спољне непријатеље, пре свега имамо много безбожника а безбожник је безаконит, он не жели да поштује ничији закон, „рече безбожник у срцу своме нема Бога“. Цело Свето писмо труби да је онај без Бога ко неће да поштује закон Божији и у ствари људи и не желе да верују у Бога зато што желе да живе по својој вољи. Ако би свако живео по својој вољи онда би био мали Бог. Онда би тај мали Бог желео да буде велики Бог и да влада са што више људи, а будући да је смртан, ограничен и неправичан, егоистичан, субјективан, такав човек дакле јесте исто што Прокрустова постеља за већину људи. Ми треба, нама је нужно потребно да се учитељи врате Богу, да се просветни радници врате Богу, јер просветни радник јесте родитељ у малом. Родитељ је тај који је дао тело, учитељ детету даје душу. После оца и мајке учитељ је било најлепше занимање. А данас су укинули то звање па постоји неки наставник разредне наставе. Хоћу да кажем да смо сви по мало криви и професори и учитељи и свештеници и судије, и судије су криве што немамо правну државу, јер су судиле и по мигу политичара, рушиле су онај закон који је донела власт. Исто тако и учитељ који са љубављу не предаје своју науку као што је то Свети Сава чинио. Видите имамо иконе па кажу идите послушајте. Кад спадне чивилук онда спада и све што је на њему држано. Тако ако има Бога онда је у њему сваки ауторитет и учитеља и родитеља и судије и властодршца и свих, онда су сви покорни.

Један свети отац, бићу слободан да вам кажем, казао је замислите бога као центар круга а људе као радијусе који иду од круга ка површини, онда ћете видети да што су ближи радијуси један другом, то су ближи Богу, што су даљи један од другог то су даљи Богу. Па видите и бесловесно дрво зна да иде ка Сунцу, према Сунцу оно је правије, мање чворова има, мање изукрштаности. У алугама, у такозваним северним странама где дрво расте без Сунца, оно је чворновито, није техничко дрво. Ми смо постали она чворновита дрва. Ми смо дакле завађени данас национално и верски. Од српске нације постоји више нација, од српске вере постоји сијасет вера. Више нема као у оно Вуково време да Срби исповедају три вере, римокатоличку, православну и муслиманску, ми данас имамо и Јеховине сведоке и баптисте и суботаре и малоправне, многоправне, малокрштене, многокрштене, прекрштене, Саи Бабине, Кришнине, Унамунове трансцеденталну медитацију. Боже Господе, мали је српски народ за толико секти, мали је српски народ за толико партија, мали је српски народ за толике поделе, браћо и сестре. Кажу да постоји пословица „Три Словенца оркестар, два Србина партија“. Чини ми се да је тако и код нас чини ми се да то добро одражава што су Срби постали комунисти, ове авнојевске границе, што су Срби признали ове границе, што су Срби комунисти издали српски народ, издали и продали, и стално су га продавали. У Дрездену 1928. године донета је одлука на Четвртом конгресу комунистичке партије да се Косово припоји Албанији, још та одлука није укинута. А 1946. године потписан је Декрет да се не врати једанаест хиљада српских породица на Косово које су балисти протерали и тај декрет потписао је нико други него распоп Владо Зечевић, до данас тај декрет није укинут. Исте 1946. године забрањен је повратак седамдесет хиљада Срба у Македонију, које су као окупаторе протерали. Је ли то жалосно? Жалосно је што се доноси закон о повраћају имовине Цркви а он се сторнира и држи у фиоци. Скупштина донела, председник неће да га потпише, председник крши Устав. Он се заклео да ће радити по Уставу и да се влада по Уставу а први га крши. Донет је сада закон о забрани и редуцирању абортуса. Абортус је духовна рана у српском народу и на српској души. Ја сам прошао земље и градове, ја сам обишао цео свет. Нигде нема толико абортуса колико има у српском народу. А по мом мишљењу убијање нерођене деце је већи грех од убиства одраслог човека које пре свега не може да се брани, невино, цвет пупољак. Одраслог човека убијете у афекту, може да се брани. Има руке и ноге може да пишти. Ово дете не може. А ми смо дакле још на тој нерођеној деци коју убијамо и зарађујемо јер фабрике раде са установама у Србији – не знам да ли је то овде случај – још од оног фетуса што остане продајемо у иностранство, у Швајцарску, у Француску, за израду козметике.

Ја вам то тешка срца говорим, рана ми је дубока на срцу, те имамо све више старачког кашљуцања а све мање дечјег плача. Ако желимо да останемо на овим просторима напоредо што се ви борите за одбрану ових територија, што сте ви изданци светолазаревског Косовског завета, и част српском народу чините јер док сте усправни док се борите поштоваће вас свако. Чим постанете гњиде, а ми гњилимо у Србији, ми не знамо ни које је доба дана у Србији ни против кога ни за шта можемо да се боримо ни за шта да се боримо ни ко ће нас предводити. Као што за време овог рата па су дозволили комунистичким генералима да предводе Србе против балија и усташа, па су нас они издали и продали, а ево хвала Богу ви сте успели да задржите оно што се спасти може. У оваквој ситуацији Косовски завет у најновије време требало би применити на тај начин да се ородимо, да се помиримо, да иако другачије мислимо да у српском народу буде и комуниста али не и злочинаца, нека буде и људи који другачије мисле али да се поштују између себе, као људи, као деца Божија, као светосавци, као изданци једнога народа. Па нека буде и два брата. Ја сам био свештеник, а мој брат је био комуниста. Зар је требало да убијем свога брата или брат мене? А тако се радило. Или данас – ако ја имам неко друго мишљење или мој брат или комшија не треба ја да мрзим свог комшију, свог суседа. Волимо се браћо и сестре, научимо се да волимо један другог, то нам највише фали. Ми волимо све друге народе али дајте да волимо један другог. Чини ми се да смо од Маричке битке, од великаша о којима исто тако Његош каже „Великаши проклете им душе,/ на комате раздробише царство“. Ми смо ту неслогу наследили од њих и даље смо је распиривали и у доба турског ропства смо распиривали, а поготову данас када смо сишли са стазе светосавља и Косовског завета. Ја се надам и верујем у Бога. Дучић је рекао ја се надам и верујем у српство, лепу књигу је написао. Шета је, ако је интелектуалаца међу вама, да је ни интелектуалци нису прочитали. У српском народу има витезова, има светосаваца, има сокола, има изданака оне лозе иако су нас много убијали у току Другог светског рата и после рата – најлепше, најбоље, најчеститије интелектуалце. Отишли су обезглављени, или су отишли или су пребегли или су убијени. Дакле на делу је извршена усташка политика. Трећина Срба је побијено, трећина пресељено или побијено у бекству, а остало је ово што је остало, и од тог остатка српског народа ми се бунимо. Ево цео свет против нас а ми опстајемо, цео свет против Срба у Босни а они надмудрише цео свет па лепо везаше Унпрофорце за стубове поред својих бункера нека гађају у њих и у нас. Камо среће да су Срби имали одрешне руке и да се нису шлепали за овај шупљи брод који се зове Србија, да се нису шлепали за њега него да су водили заиста политику у националном интересу јер нико о српском народу данас осим Срба у овим двема крајинама не води рачуна толико о националним интересима, поготову не у Србији и у Црној Гори. У Србији и у Црној Гори још увек владају комунисти. Влада госпођа Јулка, кажу, а они су оперисани од националног осећања. Они сада да кажу – Треба закључити мир по сваку цену, шта се нас тиче тамо ценкање. Треба закључити мир по сваку цену. Па ми да смо слушали њих – нас не би било данас. И зато уочи празника Видовдана, који је посвећен Кнезу Лазару, ја желим да вам честитам на вашој борби и да вам кажем да сте на делу показали да припадате косовском страдалнику и да упражњавате у свом животу, иако тешком, косовски завет српскога народа. Биће бољих дана, ја вам гарантујем, ми ћемо се поносити вама и нећете нас посрамити. Хвала.

Из Оставштине поч. протојеререја др Жарка Гавриловића

 

Advertisements