Ознаке

, ,

Већ се годинама припрема „ослобађање“ Србије од „косовског проблема“ у режији оних који имају стратегију за сваки корак у процесу који су иницирали и који реализују, тј. у процесу одвајања Косова и Метохије од Србије. Америчка стратегија К1, која је први пут описана у Викиликсовим депешама, дефинисана је у четири фазе. Прва фаза је утицање на избор кооперативне „демократске“ Владе, друга фаза је смиривање српске реакције, трећа фаза поткупљивање посткосовске Србије ситним донацијама (у којој се сада налазимо) и четврта фаза дефинитивно усмеравање Србије у правцу евро-атлантских интеграција 

Драгана Трифковић

Текст председника Вучића у коме позива на дијалог о Косову и Метохији је врло прозаичан и крајње закаснео. О Косову и Метохији је морало да се разговара много раније, а не сада када је потписан Бриселски договор (до данашњег дана не знамо шта је тачно потписано), успостављена граница на Јарињу, када су угашене институције државе Србије на територији јужне српске покрајине, и када је де факто предата територија Косова и Метохије на управљање инсталираним нелегалним властима из Приштине.

Српска напредна странка је дошла на власт тако што је обећавала да ће поништити све штетне договоре које је претходна власт потписала о Косову, и тако што се бивши председник Николић клео Богом да ће учинити све да „врати Косово у састав Србије“. Уместо испуњавања предизборних обећања, Српска напредна странка је отишла далеко даље са ђаволом у шетњу од претходног режима. Уколико су желели консензус друштва око решавања проблема на КиМ, морали су одмах по доласку на власт 2012. године да позову на такав дијалог, уместо што су потписали све оно што им је у Бриселу постављено на сто.

Можемо да закључимо да тада нису желели дијалог, због тога што су знали да неће добити подршку за оно што су већ обећали. Сада власт жели да подели одговорност и да терет који је сама понела потписивањем и уступањем, прерасподели односно подели са другима. То није могуће. Питање Косова и Метохије јесте одлучујуће за нашу земљу и оно не може да се решава против воље народа, стварањем привидног консензуса. Питање Косова и Метохије мора да се решава у складу са Уставом Републике Србије и Резолуцијом 1244 и уз проналажење подршке оних сила које се данас боре за поново успостављање правног поретка у свету. Брисел није место где може да се решава ово питање, пре свега због тога што се Брисел несумњиво сврстао на једну страну и што је био укључен заједно са САД у процес насилног отимања српске покрајине. Посебно је ово проблематично у светлу прерасподеле светке моћи, када промене у свету иду у корист Србије. ЕУ више не представља озбиљан фактор у међународним односима. Такође, стављена је тачка на бесомучно бомбардовање ради увођења „демократије“ односно завршена је ера једнополарног света у коме САД имају неприкосновено право да свим средствима делују у циљу остваривања сопствених економских, политичких и војних циљева. Та средства су подразумевала убијање људи зарад остваривања „људских права“, организовање државних удара, прекрајање граница и томе слично. Није сада време да пресецамо никакве гордијеве чворове, већ је време да се отрезнимо и вратимо у реалност. Ако то сада не урадимо, сутра ће бити касно. Сада је време да се изборимо за своја права, за своју земљу и за будућност наше деце. Али не тако што ћемо искасапити сопствену земљу и подвити кичму под онима који губе утицај, већ тако што ћемо схватити да ниједан губитак, а посебно не губитак Косова, не можемо да представљамо као одрицање ради боље будућности. Будућност без прошлости не постоји, а Косово и Метохија су духовна основа српског народа.

Никакве сукобе не можемо да решимо тако што ћемо злочинцима признати право на злочин и такве одлуке не могу да доведу ни до каквог позитивног исхода, а свакако не до трајног решења које би се засновало на злочину и неправди. Познато је да свака лаж траје онолико колико и сила коју ту лаж подржава. А ствари су се већ сада увелико промениле. Наш задатак јесте да имамо стрпљења, да не губимо веру у праведност и да чекамо. Међутим српске власти су нестрпљиве, не због тога што мисле да ће убрзана предаја донети бољитак, свесни су да то није могуће, већ због тога што имају сопствене договоре и аранжмане са онима који имају супротне интересе од нас.

У писму упућеном јавности, председник Србије говори како још од стварања Призренске лиге нисмо били спремни да разумемо „снагу и жеље“ Албанаца, не помињући да је и снагу и жеље тада неартикулисане групације дефинисао Беч, о чему постоје историјски писани документи. О томе је писала бугарска историчарка Теодора Толева у књизи „Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације (1896-1908)“, која је настала након проучавања докумената Царског архива у Бечу. У књизи описује да је Аустро-Угарска вештачки створила нацију од етничких албанских племена, како би умањила словенски утицај на Балкану.

На исти начин данас снагу и жеље Албанаца и пројекат „Велике Албаније“ дефинишу Вашингтон и Брисел.

Уколико се Српска православна црква и Српска академија науке и уметности одазову позиву, и реше да поделе одговорност, то неће променити чињенице. То ће значити да су и они спремни да буду „прагматични“ и „кооперативни“ из истог разлога којима се и власти воде. Нажалост, већ смо били сведоци тога да је српски патријарх позивао народ да изађе и гласа на изборима које је организовала нелегална власт у Приштини, и кроз које су интегрисани Срби у „косовски систем“, као и то да је председник САНУ Владимир Костић износио ставове како Косово није у саставу Србије и да то неко треба да саопшти народу. Академик Матија Бећковић је својевремено лепо приметио: „Ако Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо?“

На крају, већ се годинама припрема „ослобађање“ Србије од „косовског проблема“ у режији оних који имају стратегију за сваки корак у процесу који су иницирали и који реализују, тј. у процесу одвајања Косова и Метохије од Србије. Америчка стратегија К1, која је први пут описана у Викиликсовим депешама, дефинисана је у четири фазе. Прва фаза је утицање на избор кооперативне „демократске“ Владе, друга фаза је смиривање српске реакције, трећа фаза поткупљивање посткосовске Србије ситним донацијама (у којој се сада налазимо) и четврта фаза дефинитивно усмеравање Србије у правцу евро-атлантских интеграција.

Коначно, није по питању српских државних и националних интереса –нити може бити – одговоран само један човек, нити само једна партија или Влада, већ цео народ. Уколико Срби не виде да пред нашим очима се реализује отимање српског Косова и уколико немају воље, храбрости, снаге, достојанства, одговорности и спремности да се томе супротставе, онда не могу да нам помогну ни закони и правда који су на нашој страни, ни наши пријатељи, ни Русија и Кина у УН, ни сам Бог. Гете је дефинисао: „Само једно зло је неизлечиво – ако народ сам дигне руке од себе.“

Драгана Трифковић је директор Центра за геостратешке студије

Advertisements