Представљање трећег тома зборника Катена мунди

У амфитеатру Народне библиотеке Србије одржана је 11. маја 2017. године промоција трећег тома зборника Катена мунди, у издању истоимене издавачке куће. Реч је о разнородном зборнику текстова конципираном око теме српског националног идентитета.

На промоцији су говорили Коста Чавошки, Мило Ломпар, Милош Ковић, Душан Батаковић, Драган Давидовић и Бранимир Нешић. Програм је водила др Милена Ђорђијевић. Сви говорници су били релативно концизни али су на упечатљив начин успевали да пренесу зашто је зборник Катена мунди релевантан за савременог читаоца и на који начин помаже да се осветле сложена питања у вези са српским националним идентитетом. Књига је издата 2016. године, а материјал је распоређен у 12 тематских поглавља.

О књизи је први говорио академик Коста Чавошки. Чавошки је навео да је и трећи том зборника у духу великог издавачког подухвата Предрага Драгића Кијука који је био приређивач претходне две књиге. Према његовим речима зборник покушава да дâ одговор на питање шта је српски идентитет био, шта јесте и шта треба да буде у будућности. Од разрађује могуће одговоре на увек актуелно питање шта смо ми.

Коста Чавошки

Чавошки је указао да су српску националну судбину засвагда одредили свети Сава и Стефан Немања начинивши далекосежне изборе у дуба када су такви избори још увек били могући. Други чинилац нашег идентитета јесте наш језик. Трећи елемент јесте косовска легенда или косовски мит. Према речима Чавошког порекло „сваког озбиљног народа“ је митско. Народ који је одбацио своје митове више нема појма шта јесте и шта би требало да буде. Он сматра да бисмо без Косова тешко могли опстати као самосвестан народ.

Указао је да ће читаоцима бити разјашњено шта су носиоци српског националног идентитета са почетка новог века. Од 1918. а потом и од 1944. године дошло је до постепеног а потом до наглог слабљења нашег националног самопоуздања. Тобожњи мондијалисти, указао је Чавошки, нерадо говоре да су Срби, додајући када изјашњавање не могу да избегну како свакако нису српски националисти. Међутим, Чавошки је истакао како за њега национализам није порок или мана, „он је за мене врлина“.

У зборнику, према суду академика чавошког, нису изостављене ни слабости које последњих деценија обузимају српско национално биће. Данас је, према његовим речима, одлазак на студије у иностранство често одлазак без повратка уз однарођавање а понекад и ниподаштавање сопственог националног порекла. То не мора бити тако јер нас историјско искуство поучава да је пре свега једног века ситуација била потпуно различита.

Према његовим речима свако ко влада Србијом мора беспоговорно бити посвећен јавном добру и интересима свог народа. Закључио је да свако од наших сународника који уистину промишља шта он јесте, ко су његова деца и шта би требало да буду – прочитаће овај зборник. Он треба да буде део библиотеке сваког самосвесног Србина, закључио је Чавошки.

Душан Батаковић је поделио са публиком неколико запажања о овом, како је рекао, монументалном и енциклопедијском делу. Према његовим речима свако ко буде прегледао ову књигу наћи ће у њој драгоцене информације за разлику од време интернетског сензационализма и контролисаних електронских и штампаних медија. У забрињавајућој пометњи где сензација постаје привлачнија од озбиљног научног сагледавања прошлости, вредност овог зборника долази до изражаја.

Душан Батаковић

Према Батаковићевим речима тек са овим зборником могуће је неупитно разазнати шта је оно што разликује нас од других народа.

Припадност српску није искључиво или претежно ствар биолошког порекла ни верске припадности већ скуп вредности. Ово је, према његовим речима, збирка изузетно вредних радова, изузетно поузданих, пажљиво одабраних да укаже на стубове српског идентитета.

Надовезујући се на елементе српског идентитета које је истакао Чавошки Батаковић је указао да је један од стубова и борба за слободу, борба за културно јединство. Одговор на српско нејединство, према његовом тумачењу, може се тражити у титоизму али и у Краљевини Југославији. Наш идентитет је у то доба разводњен. Батаковић је упозорио да Срби данас нису у националном смислу Срби, они су и даље Југословени. Подсетио је на једно недавно истраживање јавног мњења у коме стоји да Срби у значајној мери – далеко више од других југословенских националности – тугују за Југославијом! Он сматра да ми ни не треба да се одрекнемо југословенског наслеђа јер је то део нашег историјског сећања али га морамо критички преиспитивати.

Указао је да морамо да радимо на обнови нашег националног идентитета у доба када национални интереси поново постају кључна политичка тема и потискују супранационалне структуре. Треба деловати проактивно, указао је Батаковић. „Читајте Катену Мунди и размишљајте о овим питањима“, закључио је своје излагање.

Мило Ломпар је истакао да се енциклопедијски зборник Катена мунди појављује у доба када се питање идентитета поново помаља у европској политици. То долази, према његовим речима, после вишедеценијске критике идентитета као крутог појма који није способан да испрати динамику реалног живота.

Мило Ломпар

Овај зборник указује да је идентитет динамична, вишеслојна категорија, да је често полицентричан али да поред свега тога није по среди неки празан појам него реална друштвена и политичка чињеница. Лопар стога закључује да Катена мунди улази у најсавременије аспекте расправе која се води непосредно пред нашим очима у европској интелектуалној јавности.

Према Ломпаровом мишљењу постоји неколико „опредељујућих елемената“ српског идентитета. први међу њима је светосавска традиција. Српски регистар се већ код ње очитава у два регистра – високом, сакралном, језику литургије, источно-православног богословља и ниском, световном, фолклорном. Свети Сава делује у оба ова регистра.

Други моменат културног обрасца је косовска традиција. Ломпар је указао да се косовска традиција налази на различитим половима српског етничког простора. Ломпар је подсетио на Себастијана Гопчевића, тршћанског трговца, порекла из Боке, који на свом здању у овом римокатоличком граду, у једном другачијем културном простору, истиче орнаменте Милоша Обилића и Косовке девојке.

Трећи моменат су метанастазичка кретања Јована Цвијића односно оно што је Црњански маестрално књижевно обрадио у „Сеобама“.

Четврти моменат је секуларно искуство нашег историјског трајања, навео је Ломпар. Ту су национална држава, личности Доситеја и Петра II који на својеврстан начин спаја теократско наслеђе Срба у Црној Гори и нове секуларне тенденције европске културе. Ово искуство, разјаснио је Ломпар, означило је промену у сагледавању нашег старијег искуства – свети Сава је школска слава, наглашава се његова просветитељска улога, Видовдан у доба Обреновића се прославља као национални празник, празник националне државе.

Као пети елеменат Ломпар је истакао чињеницу, која се у српској јавној свести тако олако занемарује да је српски народ у 20. веку претрпео геноцид. Осмишљавање тог мучног сазнања систематски је потискивано титоизмом. Југословенско искуство пролама се кроз различите елементе српског искуства и српског идентитета. Укупни поглед који овај зборник даје је да о српским идентитетом треба да се бавимо данас и да га утемељимо као основу нашег будућег постојања.

Историчар Милош Ковић је, између осталог, указао и на политичку савременост овог зборника. Према његовим речима, до пре само пет, шест година указивано је да је питање националног идентитета занавек превазиђено. Подсетио је да су Срби употребљени као пример како ће проћи националисти широм света ако не усагласе своју политику са атлантском суперсилом. Национални идентитет је потцењиван као снажна, покретачка, политичка тема а Балкански ратови су означавани као инциденти на периферији европског простора. Политичким догађајима из претходне године – Брегзитом и избором Доналда Трампа за председника Сједињених Америчких Држава – ова ситуација се умногоме променила.

За разлику од ситуације на Западу где се национални идентитет поново афирмише као централна политичка тема овде долази до раслабљивања националног идентитета и нације као политичке заједнице.

Милош Ковић

Ковић је подсетио да се у науци отприлике до година после Другог светског рата (што је академски елаборирано 60–их година) веровало да су нације древна ствар. Потом се тврдило да су нације скорашња, модерна појава. Међутим, у савременој академској јавности снажно је уздрман овај консензус и може се рећи да постоји неколико компетитивних теорија – свака са снажним академским педигреом. Ковић је навео да је резултат тих расправа да ће мало ко у савременој науци тврдити како су нације скорашња, искључиво модерна појава.

Ковић је указао да ова књига показује да је српски идентитет прилично трајан. Она показује „необичну древност српске идеје“. Већ у средњем веку српски средњовековни писци су свесни посебности српског народа. Доментијан бележи посебност српског народа, пише о његовој изабраности и заветном карактеру српске заједнице. Иако реч „заветност“ звучи старински, Ковић је указао да у данашњој друштвеној науци није нимало спорно да се говори о заветним нацијама. Међутим, указао је да је то спорно у Београду, у окупираној држави и колонијалној демократији.

Као стожерно место српског идентитета Ковић је истакао косовски завет као упориште које је трајно, од 90–их година 14. века до 20 века и владике Николаја Велимировића, Јустина Поповића и Жарка Видовића. То је назвао необичном трајношћу косовског завета. Упитао се шта преостаје од српског идентитета ако се занемаре косовски и светосавски завет?

Навео је како ни у секуларној држави 19. и 20. века древни завети нису заборављени нити занемарени. О секуларној и демократској идеји у зборнику КАтена Мунди дати су изводи из превода списа „О слободи“ Џона Стјуарта Мила из пера кнеза Петра Карађорђевића и изводи из списа Милана Грола. Иако реч „заветност“ звучи старински, Ковић је указао да у данашњој друштвеној науци није нимало спорно да се говори о заветним нацијама. Међутим, указао је да је то спорно у Београду, у окупираној држави и колонијалној демократији.

Са промоције

Оно што је у сржи српског националног идентитета су култ, завет и ово уверење није у завади са ониме што се сматра европском традицијом.

Ковић је размотрио и однос државног и националног у српског идентитету. По његовом суду култ државе може своје исходиште да има у једној гротески каква је тренутна политичка ситуација у Црној Гори („странпутица култа државе“) али је он веома изражен и у Републици Српској где се држава схвата као предуслов опстанка.

Искуство 20. века, подвукао је Ковић, је за Србе искуство геноцида. Закључио је да страшна чињеница геноцида мора бити уграђена у темеље српског националног идентитета.

Међу разнородним садржајем Катене мунди истакао је есеј историчара Николе Радојичића „Дух и смисао српске историје“. Ковић је своје излагање закључио речима да иако је учествовао у припреми многих књига не верује да ће икада на иједну бити поносан као на трећи том Катене мунди. „Ову књигу ће пажљиво читати наши непријатељи, али ће је сигурно пажљиво читати наша деца и наши унуци“, закључио је своје обраћање професор Ковић.

После говорника из академске и научне и академске сфере присутнима се обратио привредник Драган Давидовић, пријатељ издавачке куће Катена мунди и покровитељ овог издавачког подухвата. Давидовић је указао да је деведесетих година постојала општа збуњеност око тога шта се уопште дешава, чему Срби уопште треба да теже у тим кризним временима.

Драган Давидовић

Тада је, како сведочи, чуо за књигу Катена мунди али није имао прилике да је прочита. Давидовић је навео да се национална конфузија са почетка 90–их пренела и у српску дијаспору где Срби нису били сигурни како да се одреде према чињеницама о свом пореклу – постојале су извесне резерве да истичу своје српско порекло чак и у приватним разговорима. На крају је указао да је у сусрету са Бранимиром Нешићем из издавачке кући Катена мунди договорено да се приступи овом замашном издавачком подухвату, да се прво реиздају два тома Катене мунди које је приредио Предраг Драгић Кијук још почетком 90–их, а потом се приступило приређивању и овог трећег тома.

Присутнима се последњи обратио уредник издања Бранимир Нешић. Према његовим речима пре двадесетак година случајно је наишао на књигу Катена мунди у Народној библиотеци Србије која га је одвојила од студентских обавеза на готово годину дана. Интензивно је размишљао где је епицентар националног идентитета у српској престоници – према његовом суду реч је о троуглу између Светосавског храма, споменика Карађорђу и Народне библиотеке Србије.

Бранимир Нешић

Навео је како је 2002. године у Удружењу књижевника Србије упознао Предрага Драгића Кијука. Од тада па до 2012. интензивно су сарађивали. Идеја је била да заједничким напором раде на откривању тајни српског постојања. Нешић је указао да је ова књига поред помало мистичног наслова имала и чудну судбину пошто је релативно брзо нестала са полица књижара и до ње је било јако тешко доћи.

„Српска хроника на светским веригама“ је енциклопедијска књига али није организована према азбучно него тематски. Нешић сматра да је цела историја српског народа борба за очување националног идентитета.

Српски народ се према његовом суду суочавао са великим бројем изазова: великодржавним пројектима суседних народа, агресивним прозелитизмом ислама и римокатолицизма, тоталитарним идеологијама 20. века. Као приређивач овог издања указао је да су он и његови сарадници настојали да савремене догађаје посматрамо у ширем контексту што је илустровао на питањима конструисања бошњачке нације, Црногорске православне цркве и контроверзи око канонизације Алојзија Степинца.

Са промоције

***

Промоција трећег тома Катене мунди била је културни, национални и политички догађај из више разлога. Реч је о несвакидашњем издању и по обиму и по разноврсности прилога и по јасној идејној опредељености приређивача. Осим тога промоцији је приусуствовао велики број слушалаца а о књизи су говорили неки од водећих српских интелектуалаца и „националних радника“. Промоцији су присуствовале и неке истакнуте личности српског политичког живота укључујући председничког кандидата Вука Јеремића, лидера Двери Бошка Обрадовића, председника ДСС-а Милоша Јовановића, медијских посленика, публициста и интелектуалаца.

Тешко је присетити се скорашњег књижевног, културног догађаја који је привукао слободно можемо рећи најистакнутије припаднике српске пронационалне јавне сцене.

Милош Милојевић

Фотографије: Издавачка кућа Катена мунди

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.

Advertisements

One thought on “Представљање трећег тома зборника Катена мунди”

  1. Душан Буковић:

    ВЛАДИМИР НАЗОР, ГУСТАВ КРКЛЕЦ И „СРПСКИ“ КОМУНИСТИ

    Владимир Назор (1876-1949), по народности је Хрват, писац, песник и књижевник. Уочи Другог светског рата Назор је подржавао Мачекову опозицију. За време тз. Независне Државе Хрватске постао је 1941. године чланом Павелићеве Хрватске Академије знаности у уметности.Током 1942. године напуштиа Загреб и одлази у Врховни партизански штаб, где остаје сво време трајања револуције. Назор је постао је први председник Президијума Сабора НР Хрватске и том приликом упутио је једну званичну „Поруку Хрватима“, у којој дословно стоји:

    „Тим чином су родољуби на мене свратили пажњу не само Хрвата од Чаковца у Међимурју и од Чичарије у Истри до Боке Которске, па од Лошиња на Јадрану до Земуна на Дунаву, но такођер и људи наше крви и језика онкрај далеких планина и широких океана, те осјећам потребу да на часни позив одговорим не само члановима Вијећа, него и свима који су у тој одлуци нашли изражај властитој жељи…“ (Види: Вјесник, Орган КПХ, бр. 3, од 20. фебруара 1944; Бруно Бушић, Хрватски усташе и комунисти, Washington, D.C., U.S.A., 1979, стр. 18).

    Чим је Назор увидео да је великохрватски естаблишмент у нацинално – федералистичкој Југославији узео власт на челу са Брозом, Смодлаком, Рибарем, Шубашићем, Маговцем, Хебрангом, Бакарићем, Крајачићем, Стилиновићем, Клишанићем , Сремцем, Ујевићем, Крлежом, Драгановићем и осталима уз помоћ западно-европских и америчких империјалиста почео је отворено да врши пропаганду за хрватски народ и хрватску државу, што сведочи и овај чланак, који је објављен под насловом „И Владимир Назор“, где стоји:

    „Кога све нису заносиле мутне воде хрватског романтизма? Једно од највећих изненађења је случај пок. Владимира Назора, Далматинца, врсног песника и књижевника, чији су прилози годинама објављивани у Српском Књижевном Гласнику, иначе, до Павелића, човека који је сасвим позитивно утицао на хрватску омладину, пун оптимизма за југословенство, почев од 1913 године. Доласком Павелића на влас и стварања „НДХ“ ни Назор није могао одолети масовној хрватској хистерији. Захваћен том хистеријом, он у то време пише једну песму у којој су и ови стихови:

    ‘Није вријеме за музику и мандолине
    Већ вријеме да сватко од нас
    Живи као вук, као лав,
    Дугим ријечима као Хрват’.

    Ускоро затим Назор се нашао код Тита и остао с њим све до своје смрти, мажен и нарочито пажем, уз певање песама за ‘нову сезону’. Ми не заборављамо његову песму ‘Мајка православна’, али нам је теже заборавити његове потезе скакавца од времена прве Југославије до Павелића, и од Павелића до Тита. То је заиста било: Добро јутро чаршијо на све стране! Тешко је бити човек“ (Види: И Владимир Назор, „Американски Србобран“, 29 јул 1981, Pittsburgh, Pa., USA).

    Не упуштајући се у никакве друге коментаре да видимо шта о Назору каже Првослав Васиљевић у једном писму, које је објављено у књизи Владимира Дедијера „Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита“, где између осталог, стоји:

    „Поверљива достава Првослава Васиљевића Миловану Ђиласу против Владимира Назора и његовог језика и ђиласова порука Александру Ранковићу

    27. септембра 1944.

    Драги друже Ђидо,

    Данас ме је позвао друг Назор на разговор. Када сам отишао тамо, рекао ми је он да хоће да говори са мном као председник Федералне Државе Хрватске о неким питањима, која њега као таквог интересују.

    Како је пред собом држао билтен иностране штампе који ми издајемо, с неким подвученим местима схватио сам одмах о чему ће се водити разговор…
    Питао ме је затим ко уређује Билтен, ко врши избор материјала итд. Рекао сам му да то чинимо ја и Вук Драговић који је на путу. Затим ме је питао ко све ради у Пресбироу. Записујући имена особља интересовао се и за националну припадност. Кад је завршио са тим општим питањима, почео је да говори:

    – Ја сам те позвао да разговарамо о једном веома важном питању, преко кога ја као Хрват и председник хрватске државе не могу да пређем ћутке. Ви сте у Билтену завели језик београдске чаршије, ви га намећете и поред тога што се налазите на територији Хрватске државе. Нас Хрвате то вређа и ми нећемо језик београдске чаршије. Док сте овде на нашој териториоји имате да пишете хрватски, а кад одете у Србију пишите и говорите како год хоћете, мене се то ништа не тиче.

    – Затим је говорио дуго о хрватском и српском језику, о Вуку Караџићу итд. и напоменуо да ми њима Хрватима само правимо сметње и политичке потешкоће оваквим својим радом.

    За читаво време његова говора, који је пуно пута имао повишен тон, остао сам пристојно смирен…

    На то је он рекао одлучно:

    – Не може тако више да буде. Док сте овде на територији Хрватске имате да пишете хрватски. Све што из Хрватске излази и у њу улази има да буде на хрватском језику. Ко не зна хрватски, не може ни да ради код вас…
    Питао ме је затим којим се језиком пише радио-билтен. Рекао сам му да то зависи од емисија, оне емисије које се дају на хрватском ми их тако и бележимо, а оне на српском дајемо исто тако на српском. Мислимо да ако бисмо другачије поступали, да те емисије не бисмо верно преносили, већ би их фалсификовали. Он је одговорио да ни то не може више тако да буде и да и тај билтен има да се даје само на хрватском. Питао ме је које радио-станице слушамо. Рекао сам му да слушамо углавном Слободну Југославију, Москву и Лондон. На то је он узбуђено узвикнуо:

    – Па тамо су сви спикери Срби. По свом старом обичају Срби су се и тамо ушуњали, као што већ умеју да се ушуњају свугде. Ја ћу да протестујем против тога. Нећемо ми више да трпимо да нам ви намећете оно што хоћете…
    Првослав Васиљевић“ (Види: Владимир Дедијер, Нови прилози за бографију Јосипа Броза Тита, Књ. 2, Ријека-Загреб, 1981, стр. 842-3).

    На крају, у овом контексту не може се избећи ни заобићи између осталих ни Густав Крклец (1899-1977). Крклец је био уредник хрватског усташког листа „Граничар“, који је публикован у Земуну за време тз. Независне Државе Хрватске .

    Оно што је битно, овде доносимо, без коментара један чланак о Густаву Крклецу, који је објављен под насловом „Награда злочинцу“ у којем дословно стоји:

    „Било је то пре две године. За награду Матице српске предложен је Густав Крклец!

    Млађи у Отаџбини нису протестовали, јер истина из беографије Густава Крклеца – била је изостављена.

    У само Матици српској, чланови Наградног одбора били су збуњени.
    Њима је биографија Густава Крклеца била позната, јер док су у седишту Матице српске, у Новом Саду, мађарски фашисти бацали Србе под лед у Дунав, дотле је Густав Крклец у Земуну чувао стражу Павелићеве НДХ. Био је главни уредник ‘Граничара’.

    Али – стигло је наређење: ‘У духу ‘Братства и јединства’ награда Матице српске безусловно мора да се додели Густаву Крклецу’!

    Тако је Густав Крклец, Павелићев граничар, постао доботник Матице српске!
    Награда за злочине!

    Награда ономе који је славио највећег убицу кога је свет упознао – Анту Павелића.

    Награда Густаву Крклецу – Павелићевом граничару!

    Старији знају, али – како би млађи упознали праву биографију Густава Крклеца – треба да прочитају оду Поглавнику Павелићу, чији је аутор Густав Крклец.
    Под својим оригиналним потписом у усташком ‘Граничару’ чији је био главни уредник, Густав Крклец је објавио песму посвећену свом идолу, убици српског народа, Анти Павелићу:

    Дошли су наши дани са њим.
    Донио их је најбољи хрватски син.
    Клели смо се Св. Антуну –
    И Свјетац нам посла изабраника.
    Домовино поздрави Антуна Поглавника!

    Загребу бијели разви заставе наше
    Проспи цвијеће и цвијећем га кити.
    Дош-о је Анте… Никада више
    Хрвати робови неће бити…

    На застави је хрватска круна,
    А ја са браћом ЗА ДОМ СПРЕМАН –
    Стражарим на граници код Земуна!

    Густав Крклец” (Види: Награда злочинцу! „Слобода“, Oрган СНО у Америци, 25. фебруар 1970, Chicago, Illinois, U.S.A.).

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s