Ознаке

, ,

У данима у којима савети Збигњева Бжежинског о увлачењу Русије у дуготрајан рат у Украјини и наоружавању балтичких земаља, имају велики одјек у америчкој јавности, упућујемо на текст познатог загребачког публицисте и новинара, Дарка Худелиста, о два најмоћнија Пољака у 20. веку.

h-1722015

(Сајт Дарка Худелиста, 20. 6. 2014)

Данас, кад је папа Јован Павле II, алиjас папа Војтила, поновно у моди (и то по двије основе: прво, јер је проглашен свецем; и друго, у поводу обиљежавања четврт стољећа од првих слободних избора у Пољској и тадашњему Источном блоку, што је био процес којему је и он сам дао итекако значајан обол), одлучио сам отићи у Пољску и на лицу се мјеста увјерити колико је тај великан Римокатоличке цркве и у ово наше данашње вријеме, у 21. стољећу, доиста актуалан и жив у срцима Пољака, али и десетака, па и стотина тисућа других људи из Еуропе и цијелога свијета који свакодневно ходочасте на сва она мјеста у Пољској, а има их јако много, што их је својим животом и дјеловањем он своједобно био обиљежио.

Прикључио сам се, у ту сврху, ходочашћу „Путевима Јована Павла II по Пољској“, што га је, од 5. до 8. липња о.г., организирала жупа св. Јосипа на загребачкој Трешњевци, у сурадњи с путничком агенцијом „Михаел“ из Вараждина. Било је то врло напорно (путовање аутобусом од Загреба до јужне Пољске траје више од 12 сати) али одлично организирано и надасве корисно путешествије из којега је сватко могао извући неку корисну поуку, па тако и ја, који сам се у ту авантуру укључио понајприје из повијесно-истраживачких побуда.

Већ је у првој дионици путовања, од Вараждина до хрватско-мађарске границе, туристички водич Роберт Белај (из путничке агенције „Михаел“) лагано подгријавао атмосферу проглашавајући, преко микрофона, папу Јована Павла II „најважнијим човјеком у 20. стољећу“. А кад смо дошли у Пољску, увјерили смо се да је то уистину тако. Војтилу смо сусретали дословце на сваком кораку: било у облику кипа, било неке велике слике или постера, било на неки трећи начин.

Папа Војтила

Папа Војтила

Ходочашће је било замишљено као нека врста реконструкције животног и пасторалног пута Карола Војтиле, и то од његова дјетињства па све до оних дана кад је био надбискуп у Кракову, а онда и Свети Отац у Ватикану – али је и као папа релативно често долазио у своју домовину Пољску. Почели смо у његову родном мјесту Вадовицама, гдје је његова родна кућа претворена у музеј, а завршили у Кракову, посјетивши, уз остало, и тамошњи надбискупски двор на чијем се прозору с којега се Војтила некоћ обраћао масама (било као краковски надбискуп или, касније, као папа) данас налази његов велики портрет – тако да човјек може стећи дојам да је он и данас жив и да и данас држи своје знамените мобилизацијске говоре вјерницима.

А свака друга или трећа важнија зграда или објект (барем ту, у јужној Пољској) носи име по њему, по папи Јовану Павлу II. Ходочаснички дом у најзначајнијем пољском маријанском  светишту Јасна Гора у Честохови (у којему смо првога дана одсјели) зове се Дом Јована Павла II; међународна зрачна лука у Кракову зове се Аеродром Јован Павле II; а Војтила је главни јунак чак и у најстаријем руднику соли у Пољској Виелицзка, у предграђу Кракова, гдје се његов големи кип налази на дубини од којих стотињак метара.

Жупник жупе св. Јосипа у Загребу Дамир Оцвирк (који је био водитељ цијелога овог путовања) са становитом је носталгијом прокоментирао толику популарност и свеприсутност папе Војтиле у Пољској, рекавши да камо среће кад бисмо и ми Хрвати оволико пажње и почасти придавали нашем надбискупу и метрополити Алојзију Степинцу (који ће такођер, како се најављује, ускоро бити проглашен свецем).

Али читава ова прича – у то сам се такођер на самом „терену“ увјерио – има и своје наличје, а оно гласи: да, заправо, врло, врло мали број људи (и Пољака и странаца) уистину зна тко је био и што је све у свом животу направио Карол Војтила. Усудио бих се рећи да о том хероју Цркве данас превладава слика коју бих најрадије назвао романтичарском.

Највише се зна о вјерском, пасторалном дјеловању Јована Павла II – које је некако најтранспарентније и које се по природи ствари везује за једнога папу.

Нешто се мање зна, али данас ипак све више (па захваљујући, уз остало, и дјеловању Нових козервативаца у Хрватској), о Војтилиној „теологији тијела“, која се све више прихваћа као темељ и полазиште свих оних (понајприје етичких и моралних) начела што се најчешће везују уз појам „конзервативни поглед на свијет“.

Најмање се, међутим, зна о политичком дјеловању Карола Војтиле, особито у првоме десетљећу његова понтификата (од 1978. до, рецимо, почетка 1990-их), када се повијест свијета убрзано ломила и када је капиталистички Запад кренуо у снажну политичку офензиву против комунистичкога (социјалистичког) Истока – офензиву која је на пријелазу из 1980-их у 1990-те уродила рушењем Берлинског зида, сламањем комунизма, увођењем парламентарне демокрације у све земље Источне Еуропе те, напосљетку, распадом Совјетског Савеза (али исто тако и Југославије и Чехословачке).

Тај дио или тај аспект дјеловања Јована Павла II некако се и даље третира као табу-тема, односно као нешто за што се, додуше, зна да је било и да је постојало – али по чему не би требало даље копати и преиспитивати баш сваки детаљ и сваку појединост читавога тог тематског комплекса. Е сад зашто је то тако – то је посебна прича која сама по себи има јако пуно елемената. Указат ћу, овом пригодом, само на неке.

Први је сама Католичка црква (и у свијету и у Хрватској) у којој једноставно не постоји „критична маса“ која би потицала и охрабривала озбиљнија и суставнија истраживања политичког ангажмана Јована Павла II. Цркви, чини ми се, одговара пуно бенигнија и романтичнија предоџба о Војтили у односу на његов стварни лик и његово стварно дјело, као да би тај лик и то дјело били на неки начин „оскврнути“ ако би се бацило више свјетла на његову – рецимо то тако – непасторалну или чисто политичку димензију.

Други елемент су наши повјесничари који су, прво, превише лијени: друго, не знају; а треће, као да живе у неком великом страху – уз остало, и страху од самог упуштања у тако деликатне и ризичне теме као што је Војтилин ангажман на сузбијању комунизма у Источној Еуропи и цијеломе свијету.

Ево, недавно смо имали једну мини-поплаву текстова о Јовану Павлу II у нашим новинама, у поводу његове канонизације. Нисам ни у једноме тексту примијетио ни милиметар напретка у односу на оно што смо о том човјеку знали и раније.

Да будем докраја јасан и конкретан: истраживати Војтилин политички ангажман доиста није шала и на том се терену човјек може врло лако оклизнути и компромитирати. Јер тај је ангажман укључивао и оно о чему неки не би хтјели чак нити размишљати (а камоли да то истражују): ријеч је о једноме врло специфичном (и надасве контроверзном) савезништву између Ватикана и Римокатоличке цркве, на челу с Војтилом, и најматеријалистичкије и најкапиталистичкије земље свијета, Сједињених Америчких Држава, у раздобљу када се рушио Источни блок и комунизам. Дакле, у другој половици 1970-их и тијеком цијелих 1980-их. Закључно с рушењем СССР-а и стварањем тзв. новог свјетског поретка, са САД-ом на челу.

А упуштање у такво тематско подручје неизбјежно носи са собом и преиспитивање „тајне“ политичког савезништва (али и особног пријатељства) двојице најмоћнијих Пољака на свијету у другој половици 20. стољећа. Један је био Американац пољског подријетла Збигњев Бжежински, мастерминд америчког предсједника Џима Картера у раздобљу 1976.-1981. (али и пуно више од тога), а други – сам Војтила. Кључ за разумијевање онога најважнијег што се догодило у свјетској повијести друге половице 20. стољећа јест управо одгонетање свега онога што се догодило између те двојице главних протагониста и покретача дотичне свјетске повијести. А догодило се пуно тога – иако о свему томе ми и данас знамо јако, јако мало. Жалосно мало.

Збигњев Бжежински

Збигњев Бжежински

Свеједно, неки битни помаци постоје. Један од најважнијих јест књига угледног талијанског повјесничара и свеучилишног професора сувремене повијести Андреа Рикардија „ Јован Павле II: биографија“, која је прије три године објављена и у хрватском пријеводу (у издању сплитске накладничке куће „Вербум“). Та је књига, по мени, пријеломница – или је, барем, то требала бити. Нажалост, барем код нас, у Хрватској, велики публицитет у јавности добивају неважне књиге, док оне најзначајније и пријеломне пролазе некако незапажено. Не сјећам се (а можда се и варам) да сам икада игдје у нашим новинама прочитао било какав шири и амбициознији осврт на ту књигу.

А Андреа Рикарди је врло важан аутор, и то из два разлога.

Прво, он је знанственик а не обичан „скрибоман“. Тако и његова књига о Јовану Павлу II претендира на то да буде, прије свега, знанствена (рецимо, једна знанствена синтеза). А она то објективно и јест.

А друго, у односу на самога Војтилу Рикарди није никакав „падобранац“ који се одједанпут сјетио да пише о лику и дјелу најважнијег и најутјецајнијег папе у 20. стољећу; ријеч је, као што је то наведено и у коментару на полеђини корица, о „повјесничару који је добро познавао Јована Павла II и интензивно с њим сурађивао“. Рикарди је, дакле, инсајдер, некадашњи блиски сурадник, па и пријатељ, Јована Павла II. И који већ и по тој линији о Јовану Павлу II јако пуно зна.

Када сам написао да је Рикардијева књига о Војтили пријеломница (у том сегменту или у том поджанру повијесно-публицистичке или хисториографске литературе), онда сам понајприје мислио на два важна детаља који су, барем за мене особно, представљали најозбиљнији или најстрожи тест вредновања те књиге.

Први је круцијалан детаљ Рикардијево нуђење одговора на питање је ли папа Војтила био конзервативац или прогресист. О томе се и данас ломе копља, примијетио сам да се то питање попут лајт-мотива повлачило и у написима што су у нашем тиску недавно били објављивани, у поводу Војтилине канонизације.

Наравно, само је један одговор на то питање точан, а он гласи: Војтила није био ни једно ни друго (или је био и једно и друго), уз напомену да је само постављање таквог питања у основи бесмислено. Јер, Војтила је дјеловао у нашем, информатичком добу (мој колега Инослав Бешкер с пуним га правом назива „папом глобалне комуникације“), у којему уобичајена подјела на напредњаке и конзервативце, на лијеве и десне, на бијеле и црне итд. губи сваки дубљи смисао. Рикарди је био врло јасан кад је написао: „Војтилу се тешко може сврстати и у категорију напредњака, као и у категорију конзервативаца. То показује не само оригиналност његове особе, већ и неоснованост тих категорија.“

А други је битан елемент Рикардијево фокусирање на „тајну везу“ између Бжежинског и Војтиле – везу која, као што сам већ рекао, представља кључ за разумијевање свеукупног Војтилина „лика и дјела“, али и цјелокупне свјетске повијести друге половице 20. стољећа као такве.

С Андреом Рикардијем и овом његовом књигом неке ствари или неки детаљи који су се још донедавна могли сматрати суспектнима, па чак и можебитним саставним дијеловима „теорије завјере“, полако улазе у мејнстрим, тако да ће се о њима убудуће моћи писати с пуно мање страха а с пуно више слободе и потицаја за даљња истраживања и спознавања тијека ствари и догађаја о којему је ријеч.

Први је круцијалан детаљ међусобно упознавање и зближавање Бжежинског и Војтиле, у српњу 1976. на Харварду, у САД. Војтила је тада још био краковски надбискуп, а Бжежински врло амбициозан и продоран теоретичар друштвених знаности (политолог, социолог, па и филозоф повијести), који се доста рано, још почетком 1960-их, специјализирао за истраживање комунизма у Источној Еуропи, али је и врло стрпљиво (и надасве будно) ишчекивао тренутак када ће се и он, и то у политичкој пракси, укључити у сузбијање комунизма, а понајприје рушење совјетскога, Источног блока.

Рикарди је написао да је тога љета, 1976., Војтила у Америци провео пуних шест тједана. Непосредан повод за ту његову америчку турнеју био је 41. међународни еухаристијски конгрес што се (од 1. до 8. коловоза 1976.) одржавао у Филаделфији (на њему је, успут речено, био и загребачки надбискуп Фрањо Кухарић), али је он у Америци остао и пуно дуже – „како би радио на својему филозофском дјелу“. У свему томе, најважнија је ова Рикардијева реченица: „У Сједињеним Државама (он, Војтила – оп. аут.) сусреће и Збигњева Бжежинскога, који је затечен његовом ‘интелигенцијом и смиреном снагом’„.

Из неких других повијесних извора (откривених и објелодањених прије ове Рикардијеве књиге) могли смо дознати да је тога „судбоносног“ дана (ријеч је, конкретно, о 26. српња 1976.) на Харвардском свеучилишту зачета не само политичка (или политичко-свјетоназорска) сурадња у ужем смислу ријечи (и Бжежински је, наиме, био велики, по некима чак и фанатични католик) него и једно специфично пријатељство између Бжежинског и Војтиле, саставни дио којега је била и њихова врло жива и динамична интимна кореспонденција.

Збигњев Бжежински и папа Војтила, у Ватикану 1983. године

Збигњев Бжежински и папа Војтила, у Ватикану 1983. године

А још је важнији онај детаљ, или онај догађај, који се збио само двије године након тога првог контакта и међусобног упознавања те двојице – назовимо их тако – „супер-Пољака“. Био је то Војтилин избор за папу, у листопаду 1978. Рикарди је овдје врло јасан и врло одређен (а, рекао бих, и врло храбар) када се директно и недвосмислено позива на неке КГБ-ове изворе и документе из којих произлази да је један од кључних људи који је стајао иза Војтилина избора за папу био управо његов сурадник, истомишљеник и пријатељ Збигњев Бжежински. Али и не само он него и један други врло важан и утјецајан Американац пољског подријетла, тадашњи кардинал и надбискуп у Филаделфији Џон Крол.

Бжежински и Крол излобирали су све америчке кардинале (а можда и неке друге) који су могли утјецати, а који су сигурно и утјецали, на Војтилин избор за папу, јер је њихова (а поглавито Бжежинскијева) процјена била да ће управо Војтила бити, као што је и био, најблискији и најпоузданији партнер Сједињених Америчких Држава у њихову заједничком (америчко-ватиканском) пројекту рушења комунизма у Источној Еуропи – с нагласком на Војтилину и Бжежинскијеву домовину Пољску која је, из више разлога, изабрана за „срце“ удара на комунизам и совјетски блок.

„Осовину Бжежински-Војтила“ Рикарди у својој књизи идентифицира врло јасно, али и врло скрупулозно, баш као прави повјесничар-знанственик, не упуштајући се у неке детаље на којима би се могао оклизнути  – а опет сасвим изравно и прецизно, тако да свакоме тко чита његову књигу оно најбитније у хипу буде кристално јасно. Ако се мало пажљивије прочитају и изанализирају све његове кључне реченице, као и фусноте о тој теми (а одмах затим потраже и неке друге релевантне информације које се релативно лако могу пронаћи на интернету или у специјализираној хисториографској литератури), тада се уз високи ступањ вјеродостојности може реконструирати и сам механизам његове хисторичарске аргументације, који, мало поједностављено речено, функционира на три разине.

Прва је разина студија повјесничара и активиста за вјерска права у бившим совјетским републикама и у Источној Еуропи Феликса Корлија „Совјетска реакција на избор папе Јована Павла II“, објављена, 1994., у часопису „Религија, Држава и Друштво“ – на коју се Рикарди директно позива.

Друга су разина двије врло запажене књиге двоје истраживачких новинара који су своједобно емигрирали из СССР-а – Владимира Соловyова и Јелене Клепикове.

А трећи, најделикатнији извор – то су тајни документи из архива КГБ-а, и то из онога раздобља када је на челу совјетске тајне службе био будући совјетски вођа (након смрти Леонида Иљича Брежњева) Јуриј Андропов.

Ти су документи, наравно, и даље под кључем, од њих је у јавност исцурило врло, врло мало (и управо су то малоприје споменути аутори успјели забиљежити и објавити) – али и то сићушно, у оваквој жељезној блокади о каквој је ријеч, може се доимати као планина. Једно је неоспорно – а и то је један од закључака који се може извући из Рикардијеве књиге о Јовану Павлу II: све ће се то докраја разбистрити и појаснити (ако икада то живи будемо дочекали) тек онога тренутка када архиви КГБ-а барем дјеломице буду отворени.

Јер сâм Збигњев Бжежински о томе сасвим сигурно неће рећи или написати ама баш ништа. Нити једну једину ријеч или реченицу. Бавим се тим човјеком (наравно, не само њиме) већ неколико година, мислим да сам детаљно „прокужио“ његов психо-робот и могу рећи да је он – осим што се ради о невјеројатно паметном и интелигентном човјеку – по много чему налик нашему Јожи Манолићу. Утолико што ће све своје тајне понијети са собом у гроб.

Овоме свему додао бих још четири врло важне ствари.

Прво, ријеч је о детаљима о ономе првом, иницијалном сусрету и разговору Бжежинског и Војтиле на Харварду, 26. српња 1976. Рикарди се у те појединости не упушта, но пуно тога занимљивог може се прочитати на wеб-страницама Debka.com (али само ако се улогирате и притом нешто платите), које је отворила израелска организација Debkafile, са сједиштем у Јерузалему.

То није било каква страница: амерички лист Форбс не тако давно ју је прогласио за добитника у рубрици „најбоље од веба“, и то понајприје захваљујући њезиној опсежној архиви у којој су похрањене бројне вијести, извјештаји и анализе војно-политичког и обавјештајног карактера. (Ријеч је, иначе, о пројекту што су га још 2000. покренули израелски новинари Гиора Шамис и Дијана Шалем.)

У извјештају под насловом „Откривена сурадња у тајном Хладном рату између папе Јована Павла II и Бијеле куће“, објављеном на тим страницама, наводи се да је Бжежински Војтилу, након његова сјајног предавања на Харварду, позвао на чај и с њим начелно договорио стратегију рушења комунизма и Источног блока путем подстицања вјерског национализма међу католичким народима у појединим комунистичким земљама Источне Еуропе (понајприје Пољске).

У извјештају, уз остало, пише: „Бжежинскијев чај с пољским кардиналом произвео је америчку стратегију Хладног рата која је, укратко, потпалила фитиљ западњачког оружја Судњег дана у Хладном рату, искористивши несавршено потиснут религијски жар који је пулсирао међу масама у совјетском блоку.“

Друго, Бжежински је – иако најважнији – био само прва точка или почетак једне пуно дуже, опсежније и свеобухватније кронологије сусретања и договарања Карола Војтиле (од листопада 1978. папе Јована Павла II) с појединим најзначајнијим америчким политичким, обавјештајним и државним дужносницима. Осим Бжежинског, ту су посебице били важни директор Централне обавјештајне службе САД-а (ЦИА-е) Вилијам Кејси и амерички предсједник од 1981. до 1989. Роналд Реаган. С том се двојицом Јован Павле II (наравно, тајно) сусретао у Риму, односно у Ватикану.

Војтила се с Реаганом тајно сусрео, у ватиканским одајама, најмање трипут. До првог је њихова сусрета дошло 27. липња 1982., други се сусрет догодио 2. свибња 1984., а трећи – 6. липња 1987.

Треће, једина књига (барем на еx-југославенским просторима) у којој је врло прецизно (са свим датумима) наведена читава та кронологија (и то с најосновнијим објашњењима) изашла је у Србији, њезин је наслов „Опус Деи: Нови крсташки поход Ватикана“, а њезина ауторица – стручњакиња за јавно међународно право, некадашња професорица Слободана Милошевића (још у 1960-има), др Смиља Аврамов.

С проф. Аврамов сусрео сам се у Београду, у њезину приватном стану у Улици св. Саве на Врачару, неколико пута у раздобљу од 2006. до 2008. Тада ми је уједно открила и свој главни мотив бављења Хрватима, Католичком црквом и Американцима. У Другом свјетском рату усташе су јој, у Јасеновцу, поклале цијелу њезину обитељ (њих више од 10) и тада је, на одређен начин, замрзила и Хрвате и Католичку цркву. Па и читав Запад као такав. И та јој је мржња била покретачка енергија да се, као знанственица, бави тим темама.

Али ето: та и таква Смиља Аврамов (која је освједочени српски националист и експлицитни антизападњак) удостојала се отићи у Ватикан, у тамошњи повијесни архив, проборавити тамо неколико дана и, ако ништа друго, идентифицирати неке најважније датуме и окосницу цијеле приче, док се наши (хрватски) смјерни повјесничари, осим што се сва та (као и нека друга) питања из неког чудног, неизрецивог страха уопће не усуђују поставити на дневни ред, не мичу из Загреба, па им је копање по Хрватском државном архиву уједно и почетак и завршетак свих њихових квазиистраживања.

И четврто, о свему овоме сам, још прије неколико година (точније: 2008.), врло опсежно поразговарао са својим пријатељем и колегом, дугогодишњим главним уредником Гласа Концила дон Живком Кустићем.

Живко Кустић је био један од главних протагониста сузбијања комунизма у СР Хрватској и СФР Југославији, путем пројекта хрватске Католичке цркве (што га је знатним дијелом сам био осмислио) „Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата 1975.-1984.“, пројекта који је био сасвим компатибилан с пуно ширим и свеобухватнијим ватиканско-америчким пројектом рушења комунизма у цијелој Источној Еуропи, тијеком 1970-их и 1980-их. (Успут речено, Војтила је, осим што је пријатељевао с Бжежинским, био и пријатељ, односно блиски сурадник, хрватских бискупа Фрање Шепера, Фране Франића и Фрање Кухарића (још из доба Другог ватиканског концила), а у прољеће 1978. упознао се и са самим Кустићем.

Са сузама у очима (свјестан тога да ми, на властити ризик, врло отворено проговара о „забрањеним темама“), Кустић ми је рекао да је сурадња Војтиле и Бжежинског (касније и Реагана) била, са стајалишта ширих интереса Римокатоличке цркве, повијесно оправдана, али да је њему особно изнимно жао што је из свега тога далеко највећу корист извукао нехумани и некршћански неолиберални (амерички) капитализам, који сасвим сигурно није оно за што се залагала, и за што се данас залаже, Католичка црква као таква.

Уз остало, казао ми је:

– До онога часа док се Совјетски Савез није распао, папа (Војтила – оп. аут.) је могао бити повезан са свим снагама које су ишле за тим да се комунизам побиједи, овако или онако. Док је требало рушити комунизам, били смо заједно. И то је била Војтилина свјетска мисија. Као и мисија, рецимо, Леха Валенсе. То је, заправо, био католички прилог, и то врло велики, рушењу комунизма у Еуропи.

Но Кустић је тим својим ријечима додао и ово:

– Ми (мислио је на Католичку цркву у Хрватској – оп. аут.) смо се цијело вријеме надали да ће пад комунизма створити увјете за кршћанско, хумано поимање социјализма. Али то се, нажалост, није догодило. Нити се догађа. И што да вам кажем? Оно није ваљало, у комунизму су нијекане основне људске вриједности, нијекан је Божји закон – али исто тако не ваља ни овај и овакав капитализам. Ево, и у Русији се у ово наше данашње вријеме развија један врло груби капитализам. Што кршћанство кани? Хоће ли се између Рима и Москве наћи једна нова конвергенција за неко ново кршћанство – ја то доиста не знам…

Посве скрушено, готово већ уплакан, Кустић ми је, у својој собици у Дому умировљеника у Клаићевој, још рекао, почетком љета 2008.:

– Из капитализма се нема куда него у пакао, а из комунизма се може нешто спасити, ако се постави човјек умјесто Сотоне. Не знам што Бог кани, и што повијест кани, али кад би се могао створити један хумани социјализам, без капитализма и без Партије, то би био људски живот! Али, нажалост, изгледа да ми то не знамо направити. Искрено да вам кажем – ја мислим да западно либерално друштво није погодно за раст кршћанства. Јер ако у њему нема вриједности изнад добити, ако људска особа, свака поједина, није апсолутна вриједност, онда нема нити кршћанства. Тако да бих прије рекао да живимо у вријеме када Сотона заправо влада свијетом. Ту постоји папа, постоји пар крижева, пар катедрала, пар милијуна католика или кршћана који покушавају другачије мислити, али заправо влада Сотона! И све ће се то једнога дана распасти. Распаст ће се прије Судњег дана, вјерујте. Бит ће рушевина грозна, то иде у пропаст…


Први пут објављено 17. 2. 2015.

Advertisements