Ознаке

, ,

ss-face-240Познати загребачки публициста, Дарко Худелист, подсећа на говор Збигњева Бжежинског о стратегији САД према Југославији након смрти Јосипа Броза. Овај тајни говор одржан још за време Титовог живота, баца више светлости на однос САД према југословенској кризи.

Иако врло болестан и стар, Јосип Броз Тито је, након двију својих великих државничких турнеја из друге половице 1977. (Совјетски Савез, ДНР Кореја и НР Кина у касно љето, односно Француска, Португал и Алжир у јесен 1977.), посјетио и најјачу капиталистичку силу на свијету – Сједињене Америчке Државе. Код америчког предсједника Картера, и његових најблискијих сурадника, био је од 7. до 9. ожујка 1978.

Стране тајне службе добро су знале да је Тито већ при крају свог живота и да неће још дуго владати Југославијом. Тадашњи потпредсједник САД-а Волтер Мондејл овим се ријечима осврнуо, пуно година касније, на тај Титов посјет Америци: »Тада је био организиран велики пријем, али се већ тада видјело да он више не води земљу…«

Хрватска политичка емиграција Тита у Америци није дочекала нимало пријатељски. Организиране су протујугославенске демонстрације у Њујорку и Вашингтону, а на пола странице New York Timesa (у броју од 5. ожујка 1978.) објављен је и проглас Хрватског народног вијећа, што га је особно саставио Мате Мештровић, тадашњи сурадник, а будући (од 1982. до 1991.) предсједник Извршног одбора ХНВ-а.

Но Мештровић је учинио и нешто много више, и то непуних мјесец дана уочи Титова доласка у САД. Заједно са својим колегом и пријатељем, истакнутим хрватским интелектуалцем у емиграцији Богданом Радицом, одаслао је једно врло повјерљиво писмо савјетнику за националну сигурност америчког предсједника Картера, Американцу пољског подријетла Збигњеву Бжежинском. То је писмо датирано 17. вељаче 1978., а упућено је на адресу уреда Бжежинског у Бијелој кући у Вашингтону.

Мештровић је с Бжежинским био у добрим односима. Не би се могло рећи да су били пријатељи, но свакако их се могло окарактеризирати добрим знанцима. На неки начин били су и колеге, јер су обојица били свеучилишни професори, али с том разликом што је Бжежински предавао на Свеучилишту Колумбија у Њујорку, а Мештровић на Свеучилишту Њу Џерсију.

Иначе, Мештровић се с Бжежинским упознао преко Филипа Е. Моселyа, своједобно водећег америчког стручњака за СССР, који је, уза све остало, био и директор Руског института на њујоршком Свеучилишту Колумбија, и то још у непосредним поратним годинама; кад је Мештровић 1957. докторирао (на тези »Југославенско уједињење и почеци српско-хрватског спора 1918.-1923.«), Моселy му је био један од двојице ментора.

Управо се та, увјетно речено, »клапа« – Мате Мештровић, Богдан Радица, Збигњев Бжежински и Филип Е. Моселy – састала у приватноме Мештровићеву стану на Петој авенији 1056 у Неw Yорку 26. листопада 1968., када је Мештровића посјетио најпознатији југославенски дисидент (тада управо пуштен из затвора) Милован Ђилас. Био је то заправо ручак што га је Мештровић приредио за свог старог знанца Ђиласа и његову супругу Штефицу (који су тада били на својој великој турнеји по земљама Запада, која је обухваћала Лондон, Њујорк и Париз), па му се учинило згодним да том јединственом сусрету присуствују и његови колеге свеучилишни професори Бжежински и Моселy. С тим да је Бжежински већ тада био и »нешто више«: на Свеучилишту Колумбија водио је специјалан истраживачки Институт за питања комунизма, а усто је, од 1966. до 1969., био и члан Вијећа за планирање политике у Стејт Департменту.

zbignjev-bzezinski

27

Мештровићу се с тог њихова заједничког ручка највише усјекло у памћење то што се Бжежински никако није дао ухватити на унапријед припремљену Ђиласову удицу. Ђилас је, наиме, иступио с тезом (очито су га за њу добро препарирали Титови људи, прије него што је добио путовницу и кренуо на пут) да Руси, тј. Совјети, раде Југославији о глави и да је такорећи питање тренутка када ће је напасти. Притом је чак Ђилас затражио и одговарајућу помоћ од Америке и Запада. Бжежински је, међутим, одлучно отклонио било какву могућност да би СССР у догледно вријеме извршио инвазију на Југославију, казавши да то напросто није логично (и био је, наравно, у праву).

Али што су сада, непуних десет година након тог колективног ручка с Ђиласом, Мате Мештровић и Богдан Радица (који је, једнако као и Мештровић, предавао повијест на Свеучилишту Фирлих Дикинсон у Њу Џерсију) написали у свом упозоравајућем писму главном Картерову савјетнику Бжежинском – отприлике два и пол тједна уочи Титова доласка у Вашингтон?

Мештровић ми је, из своје особне писмохране, дао на увид два примјерка или двије верзије тог писма. Једна је на енглеском, а друга на хрватском. Енглеску је верзију, која се овдје сматра оригиналом, срочио он особно, јер Радица није добро владао тим језиком.

На почетку писма Мештровић и Радица упозоравају Бжежинског да »политичка ситуација у Југославији никад није била толико неизвјесна као сада«, па напомињу да чак ни Титов посјет Вашингтону »неће умањити унутарњу пометњу у Југославији, нити ће спријечити експлозију кризе која пријети након Титове смрти«.

Онда се америчком предсједнику Картеру и Бжежинском директно обраћају овим ријечима: »… Сматрамо да бисте предсједник Картер и Ви требали објаснити Титу да је потребно подузети извјесне иницијативе како би се спријечила озбиљна катастрофа у не тако далекој будућности.«

У наставку писма сложену политичку и економску ситуацију у Југославији Мештровић и Радица су рашчланили у укупно седам точака, од којих је ипак најважнија она прва у којој су нагласили да је »Југославија подијељена дубоким сукобима између Срба и Хрвата, и то не само у ширим слојевима пучанства него и унутар саме Комунистичке партије, једнако као и у државној структури«. Томе су још додали: »Тај је сукоб дјеломице узрокован чињеницом да у Социјалистичкој Републици Хрватској, гдје су 80 посто популације Хрвати, четири петине полицијских и војних дужносника чине Срби. »Такво стање«, упозорили су, »ствара велике напетости које могу довести до војних сукоба у могућој кризи.«

Међу осталим, Мештровић и Радица су се осврнули и на активности водећих хрватских опозицијских челника, уједно и политичких дисидената, па су написали:

»Многи водећи интелектулци, попут генерала др. Фрање Туђмана, др. Шиме Ђодана, др. Марка Веселице и других бивших свеучилишних професора, пуштени су из затвора, али им је ускраћена могућност запошљавања, те они у тим околностима чекају на коначан обрачун.«

На самоме крају писма, које се распростире на двије густо куцане странице, Мате Мештровић и Богдан Радица поручују Бжежинском да је »у интересу југославенске консолидације да Тито постигне искрено разумијевање између двије доминантне скупине у својој земљи, Срба и Хрвата, умјесто да их користи једне против других и тиме јача њихово супарништво и старо непријатељство«.

У својим разговорима што сам их, протеклих година, водио с Матом Мештровићем, неколико пута сам га упитао што је, заправо, хтио постићи тим својим и Радичиним писмом Збигњеву Бжежинском. Једном ми је пригодом (у вељачи 2009.) одговорио:

– Хтјели смо га упозорити – тада, уочи Титова посјета Вашингтону – да ситуација у Југославији није онаква како се то службено тврдило. Јер, у Југославији није било ријешено хрватско, као ни словенско, национално питање. У СР Хрватској се нешто покушало Хрватским прољећем, али је и то пропало. И онда – што је алтернатива? Ако не можете ријешити хрватски проблем у оквиру Југославије, онда се иде на распад! То је иста ствар као и у првој Југославији, када се, 1939., покушао наћи неки компромис с Бановином Хрватском, али су то онда Срби срушили…

Мештровић ми је признао да је у то вријеме, поткрај 1970-их, интимно фаворизирао концепт Бановине Хрватске, али је томе ипак додао:

– То је, међутим, био рачун без крчмара, јер су Муслимани у међувремену постали засебан народ. Мој је отац, Иван Мештровић, сматрао да су муслимани заправо Хрвати. Он је мислио да се муслимански бегови и муслимански интелектуалци осјећају Хрватима, а муслиманска раја Муслиманима – али да ће та раја увијек слиједити своје интелектуално и политичко водство.

На моје питање како је Бжежински одреагирао на његово и Радичино писмо, тј. је ли ишта конкретно подузео, Мештровић је одговорио:

– Мислим да ми је једном одговорио да га је примио. Али није рекао да ли се слаже или не слаже с нашим ставовима…

Али онда се Збигњев Бжзежински, у улози Картерова главног савјетника, ипак одлучио на један врло конкретан и врло радикалан потез. Мора му се признати да није пуно оклијевао. То је учинио само пола године касније у односу на вријеме када је добио писмо од М.Мештровића и Б. Радице. Сасвим прецизно – у коловозу 1978.

Од 14. до 19. коловоза 1978. у шведскоме граду Упсали одржавао се 9. сусрет социолога на којем је судјеловао велик број (више од три тисуће) социолога и студената социологије из читавог свијета, па тако и из Југославије. Уочи конгреса Бжежински је одржао један подужи брифинг америчким судионицима тог значајног међународног скупа (међу којима су били и аутори пројекта »Стваратељи јавног мишљења у сувременом свијету«), којим их је детаљно упознао са службеним америчким погледима и стратешким процјенама на одређена вањскополитичка питања. Дио тог његова излагања односио се и на Југославију.

Тај говор Бжежинскога одржан је у САД-у – прије одласка америчких социолога у Шведску. И о њему нитко ништа у Југославији није знао – све до 1987., када је, одједанпут, цјелокупан његов садржај исцурио у јавност.

Објавио га је, наиме, сплитски омладински лист »Омладинска искра«, чији је главни и одговорни уредник био Звонимир Крстуловић. »Искра« је то, штовише, учинила двапут: најприје у броју од 15. свибња 1987., а други пут годину и пол дана касније – у броју од 28. листопада 1988.

По мојим спознајама, пласирање тајног говора З.Бжежинског из 1978. у југославенску јавност ишло је преко два крака, а кључни је човјек у оба случаја био тадашњи члан Предсједништва ЦК СКЈ др. Стипе Шувар. Он је уједно био и носитељ припрема и референт чувене 7. сједнице Централног комитета СКЈ (познатије као »Идејни пленум«), одржане 28. и 29. травња 1987., на којој се врло опсежно расправљало о унутарњим, али и вањским непријатељима југославенскога политичког и друштвено-економског система.

Шувар је, засигурно, био први који је тај Бжежинскијев говор, оквалифициран »државном тајном«, имао у својим рукама (за претпоставити је да га је, као један од водећих партијских челника у Југославији, добио од неких људи из Службе државне сигурности; или барем од људи врло блиских тој Служби). А онда је један примјерак доспио у руке и познатој новинарки (уједно и предсједници Одбора за штампу, радио и телевизију Савезне конференције ССРН те чланици Савезног одбора СУБНОР-а) Дари Јанековић, а други – Зорану Кржељу, који је тада био предсједник Комисије за информирање Предсједништва ССОЈ-а (касније ће постати сплитски дописник београдскога листа »Борба«).

Дара Јанековић је говор Бжежинскога прочитала на једноме затвореном састанку у згради ЦК СКЈ, одржаном у склопу припрема за тзв. Идејни пленум (много касније, 2003., објавит ће га и у својој књизи-самиздату »Црни ас и двије грлице«). А Кржељ га је дао свом колеги и пријатељу Звонимиру Крстуловићу, који га је без много двоумљења објавио у својој »Искри«, и то под провокативним насловом »Крајњи циљ УСА у Југославији јесте – уклањање комунистичке владавине у било којој форми«.

А то, заправо, и јест била главна Бжежинскијева порука у том његову суперповјерљивом излагању, из коловоза 1978.

Бжежинскијев говор из 1978. у цијелости одише реторичким питањем које се попут лајт-мотива провлачи кроз све његове саставне дијелове: што ће бити с Југославијом када дође тзв. »дан Д«, тј. када Тито умре? То је питање очито опсједало и Бжежинскога и цјелокупни тадашњи амерички политички врх. И колико год да су се пред Титом, када их је у ожујку 1978. посјетио, претварали да га неизмјерно поштују и да силно држе до њега и његова дјела – заправо су се, потајице, припремали за вријеме када њега више не буде.

У уводном дијелу свог излагања америчким социолозима, Бжежински је анализирао однос Јосипа Броза Тита према Совјетском Савезу, и то још од Другога свјетског рата па надаље. Рекао је да је Титов сукоб са СССР-ом 1948. понајприје био његов »особни сукоб са Стаљином, а не с идеологијом комунизма« те да је Тито »без обзира на тај сукоб задржао одређену емоционалну везу са СССР-ом у којем је почео своју револуционарну каријеру«. Међутим, без обзира на све то, напоменуо је Бжежински, Тито ипак »није никада заборавио на потребан опрез према СССР-у и никада није улазио у аранжмане који би могли довести у питање југославенску независност и слободу«.

Бжежински је уједно похвалио Тита због његова приближавања НР Кини и њезину тадашњем челнику Хуа Гуофенгу (тијеком 1977. и 1978.) – што је уједно био и амерички интерес, на линији слабљења Совјетског Савеза – те је посебно апострофирао »да је Тито, првенствено својим личним међународним угледом и искуством, успио остварити равнотежу у односима Југославије према Истоку, Западу и према ‘трећем свијету’.«

Један од најимпресивнијих дијелова у говору З.Бжежинског свакако је онај у којему он готово пророчански антиципира појаву једног новог јаког и моћног политичара, на разини цијеле Југославије, у раздобљу након Титове смрти. У много чему он као да је погодио појаву Слободана Милошевића, у другој половици 1980-их.

Бжежински је, прије свега, сасвим недвосмислено наговијестио крах Титове идеје и Титова пројекта колективног руковођења земљом, истакнувши да је »неизбјежна судбина свакога колективног руководства да се у њему појави нетко тко своје номинално једнакоправне колеге подреди себи, а затим почне проводити своју политику«. А на реторичко питање што га је сам себи поставио – »која ће конкретна личност, након неизбјежнога почетног периода колективног руководства, искочити као ‘примус интер парес’, а затим и као стварни властодржац Југославије?« – Бжежински је, као из топа, одговорио да ће то бити »нетко из садашње средње генерације«, при чему је он особно типовао на Станета Доланца.

Но притом је донекле (или поприлично) фулао: »нови Тито«, како се 1980-их испоставило, није био политичар из средње него из (релативно) млађе генерације, и то није био Доланц него Милошевић.

Највећу тежину ипак има други дио говора З.Бжежинског, у којему је он врло отворено изложио америчку стратегију према Југославији, како на ближи тако и на даљи рок, када Тита више не буде.

У том је погледу Бжежински разлучио двије врсте стратегије или два стратешка циља САД-а у односу на Југославију.

Један је био »основни стратешки циљ«: то је био онај циљ који се могао остварити, најједноставније речено, »сада и овдје«, дакле у непосредној садашњости, тј. у раздобљу док објективни увјети везани за стање у Југославији или око Југославије буду такви какви јесту и док се неке битне околности радикално не промијене.

По Бжежинскоме, основни је стратешки циљ САД-а према Југославији – »статус кво«. Другим ријечима, »треба уствари настојати да се вањска политика Југославије не мијења«, што је »битна разлика у односу на стратегијске циљеве СССР-а према Југославији, будући да Совјети имају за циљ промјену статуса кво и враћање Југославије у ‘комунистички лагер’«.

Другим ријечима, ако Американци већ не могу – у овоме тренутку – радикално промијенити стање у Југославији и везати Југославију стриктно за себе и своје државне интересе, онда барем треба спријечити њихова главног ривала СССР да он не буде тај који би Југославију чвршће приближио себи, односно Источном блоку.

Бжежински је признао да је тај основни стратегијски циљ САД-а према Југославији »релативно скроман«, али је томе додао да он објективно и не може бити другачији, будући да се у догледно вријеме »у Југославији могу догодити само такве промјене које ће ићи науштрб интереса САД-а и ‘слободног свијета’«. А разлог је томе, по Бжежинскоме, тај што су »савезници на које се може ослонити политика САД-а у самој Југославији још сувише слаби да би могли постојеће стање окренути у корист интереса Сједињених Америчких Држава«.

Међутим, онај »крајњи циљ САД-а у Југославији« је, нагласио је Бжежински, нешто сасвим друго, тј. нешто кудикамо веће и амбициозније, а то је, како се изразио – »уклањање комунистичке владавине у било којој форми«. Дакле, рушење комунизма као идеологије и као владајућег сустава. Али, по Бжежинскоме, »тај се циљ у догледно вријеме не може остварити и његова реализација зависи не само о стању у тој земљи (тј. у Југославији – м.о.) него и о стању у глобалним, свјетским односима«. Стога се Картеров савјетник за националну сигурност у наставку свог излагања концентрирао искључиво на оне мјере које је могуће подузимати »у оквиру конкретне стратегије статуса кво«.

Набројао је укупно 10 таквих мјера – и оне, заправо, чине бит његова обраћања америчким социолозима уочи њихова одласка на конгрес у Упсали.

Прва је мјера, како је рекао – »стално и досљедно указивати на стаљинистичке тенденције у совјетској политици и тиме застрашивати југославенске комунисте и друге љевичаре у земљи и свијету«.

Друга је мјера – »систематски помагати и давати публицитет разним опозицијским групама у Југославији«. Бжежински је казао да »у вези с тим треба много више ‘рекламирати’ разне југославенске дисиденте, на исти начин као што се то чини са совјетским и чехословачким дисидентима«, упозоривши притом да »ти дисиденти не морају бити изразито антикомунистички обојени, можда је чак и боље да су више хуманистички оријентирани«. Као примјер такве оријентације, Бжежински је споменио »праксисовце и њима сличне«.

Усто је нагласио: »Те акције треба максимално повезивати с кампањом ‘о људским правма’ и с ‘трећом кошаром’ из Хелсинкија« – при чему је конкретно мислио на слободну циркулацију људи и идеја на релацији Исток – Запад, што је била једна од најважнијих точака Завршног документа Конференције о еуропској сигурности и сурадњи (КЕСС), одржане у Хелсинкију 1975.

Особито је занимљива мјера бр. 3 која у цијелости гласи: »У интересу је САД-а да помаже оне централистичке снаге у Југославији које су спремне на отпор СССР-у. Истодобно, једнако је важно помагати и све сепаратистичко-националистичке снаге, јер су оне природни непријатељ комунизма као идеологије.«

Бжежински није пропустио рећи да је »та тактика истодобног помагања и централистичких и сепаратистичких тенденција« – како се точно изразио – »протурјечна«, али је томе додао да она »има своје дубоко оправдање, што се већ показало и у другим приликама (разбијање комуниста у Индонезији)«.

Под точком 4. Бжежински је додатно појаснио што заправо мисли под помагањем националистичко-сепаратистичких снага у Југославији па је дословце казао: »Посљедњих десетак година (дакле, од 1968. до 1978. – м.о.) чини се да хисторија јасно показује како је идеја национализма јача од идеје комунизма. За то нису доказ само трвења унутар појединих комунистичких земаља (Руси и Украјинци у СССР-у, Срби и Хрвати у Југославији, Чеси и Словаци у ЧССР-у, итд.), него још више трвења и сукоби, па и ратови, између појединих комунистичких земаља (СССР – Кина, Вијетнам – Камбоџа). Зато на ту карту треба играти на дуги рок и кад је Југославија у питању, како би се ангажирањем разних националистичких тенденција ослабила отпорност комунизма.«

Очигледно је да се својом трећом и четвртом мјером Бжежински највише приближио захтјевима изнесеним у писму Мате Мештровића и Богдана Радице, што га је од њих добио у вељачи 1978.

Под точком 5. Бжежински је експлицирао: »Изузетну важност у идеолошкој борби против комунизма у Југославији, и другдје, има културно-идеолошка инфилтрација путем средстава масовних комуникација: штампа, радио и телевизија.« Бжежински је упозорио да под тим не мисли само »на разне емисије упућене југославенским слушатељима, већ прије свега на утјецаје путем америчких и опћенито западних филмова, ТВ-емисија, пријеводне литературе итд.«.

Тај је свој став овако образложио: »Југославија је особито погодно тло за ту врсту идеолошке инфилтрације због изузетне отворености својих граница и због велике популарности америчких филмова код југославенске публике, затим музике итд. То потврђује и анализа југославенског филмског репертоара у којем далеко највећи дио чине амерички филмови поријекла са Запада«.

Бжежински је био потпуно у праву. У другој половици 1970-их примјерице у Загребу, тј. у загребачким кинима, вртјели су се у великој већини управо амерички филмови.

Везано за мјеру бр. 6, Бжежински је рекао да је »у идеолошкој борби против комуниста значајно потицати и потрошачки менталитет«, што је овако аргументирао: »Искуство показује да је потрошачки менталитет готово немогуће зауставити; кад се једном појави, он пробија све теорије комунистичког егалитаризма боље него многе политичке акције. Зато у оквирима економске политике према Југославији треба пажљиво бирати оне мјере што повећавају пласман роба које јачају потрошачки менталитет и ту избјегавати било каква ограничења.«

Господарског је карактера и Бжежинскијева мјера бр. 7, која је гласила овако: »Велики су југославенски дугови земљама Запада, нарочито онима у Европској економској заједници (ЕЕЗ). Ти дугови, као и они које ће Југославија и убудуће узимати, изузетно су погодно средство економског и политичког притиска на ту земљу. Стога је пораст југославенских дуговања, дугорочно гледано, користан за америчке интересе, и Југославију не би требало спречавати да узима нове кредите – макар то имало привремено и негативне ефекте за зајмодавца, јер се то лако компензира економско-политичким мјерама.«

– То је доиста цинизам – прокоментирао ми је пету, шесту и седму мјеру З. Бжежинског његов некадашњи колега и знанац Мате Мештровић. – Дајте им да гледају каубојске филмове и презадужите их – та што је то него цинизам? Али то је, рекао бих, истодобно и реализам, односно, како би то рекли Французи – raison d’État. Они раде оно што је у њихову садашњем интересу – а сутра ће радити оно што ће бити сукладно њиховим сутрашњим интересима. Дугорочни је циљ, међутим, био да се сруши комунизам као ривална идеологија.

У склопу мјере бр. 8 Бжежински је истакнуо: »Већу пажњу ваља посветити југославенским грађанима који се враћају у земљу након боравка у иноземству. То не значи да их треба претварати у терористе, чему теже екстремне групације југославенске фашистичке емиграције, него их треба користити као несвјесне и свјесне пропагаторе америчког и западног начина живота.«

Као девету мјеру Брзезински је навео да »на међународном плану треба и даље цијепати Покрет несврстаних земаља«, уз напомену да би се »на том плану још боље могао користити блок латинско-америчких земаља које су најбољи ‘тројански коњ’ Сједињених Америчких Држава унутар Покрета несврстаних – као што СССР има Анголу, Кубу итд.«.

И напосљетку, у оквиру точке (или мјере) бр. 10 главни је Картеров савјетник напоменуо да »такви задаци политике САД-а према Југославији захтијевају и одређене политичке савезнике унутар земље«, те је на то додао: »Искуство показује да се најбољи савезници налазе међу имућнијим слојевима југославенског друштва, а то су у првом реду припадници либералне интелигенције, који су заинтересирани за индивидуалне слободе, неограничену слободу штампе, умјетничког стварања итд.«

»Свима њима«, закључио је Бжежински, »треба пружити максималну подршку која ће охрабрити и њих и њихове потенцијалне присташе, па макар таква политика изазвала и репресалије од стране владајућих комуниста«.

Ових сам се дана поновно састао с Матом Мештровићем, који је овај иступ З. Бжежинског из 1978., као и цјелокупну америчку политику према Југославији у задњих неколико десетљећа, прокоментирао овим ријечима:

– Гледајући унатраг, чини ми се да су Американци имали врло разрађену дугорочну политику и да нису били баш тако наивни и глупи како се то можда некима чини. Још кад сам радио на свом докторату, негдје око 1956., упитао сам професора Филипа Моселyа, који је тада био директор Руског института на Свеучилишту Колумбија: »Добро, зашто ви Американци подржавате комунистичку Југославију, кад истовремено водите кампању против комунизма?« Одговорио ми је, отприлике: »То је тренутачно у нашем интересу, али кад дође вријеме, ријешит ћемо се и њих!« Под ријечју »њих« Моселy је, наравно, мислио на југославенски комунизам и Тита.

Међутим, као својеврстан контрапункт овоме свом тумачењу Мештровић је још рекао:

– У вријеме распада Југославије Американци су сматрали да је то ипак проблем који треба рјешавати првенствено Еуропа. А кад Еуропа то није учинила како треба, онда су одлучили бомбардирати Београд. Било би пуно боље да су на самом почетку дали ултиматум: имате пријелазно раздобље да све своје нагомилане проблеме ријешите у идућих 3 или 5 година; ако не можете другачије, ријешите их вољом народа. Да су одлучно интервенирали 1990., можда не би ни било рата. Овако – били су то промашаји…

Цијела је ова прича, међутим, имала и свој помало необичан епилог. Негдје на пријелазу из 1990. у 1991., када је у Хрватској већ почињао рат, а тиме и дефинитиван (и то крвави) распад Југославије, Звонимир Крстуловић, који је тада писао за Слободну Далмацију, одлучио је интервјуирати Збигњиева Бжежинског те га том пригодом приупитати и за његов говор одржан уочи Свјетског конгреса социолога у Упсали 1978.

Притом је замолио Мату Мештровића за посредовање. Мештровић му је радо ускочио у помоћ па је његова (како ми је сâм рекао, врло сугестивно постављена) питања превео на енглески и послао их, 11. вељаче 1991., Бжежинском, који је тада радио у Центру за стратегијске и међународне студије у Вашингтону.

Бжежински му је одговорио већ прексутрадан, 13. вељаче 1991. – али негативно. Одбио је Крстуловићу дати већ начелно договорени интервју. Своју је одбијеницу образложио овим ријечима:

»С обзиром на осјетљиву природу унутарњих сукоба у Југославији и опасности с којима се Словенија и Хрватска тренутно суочавају, сматрам да би било непромишљено одговарати на питања каква сам примио. Моји би одговори само придонијели даљем заоштравању ситуације, што би онемогућило прави демократски расплет.«

Darko Hudelist

(GLOBUS. Govor Zbigniewa Brzezinskog iz 1978. 3.1. 2014)


Први пут објављено 13. 11. 2014.

Advertisements