Ознаке

, , ,

Данас је дан победе, и пораза једнако, и таман такав да баш на њега морам написати слово о победи људи и још једној издаји нељуди на грудобрану човечности!

Данас је победила Србија, по ко зна који пут тако дивна, благословена и велика у својој бескрајној љубави када се љубави од ње иште понајвише!

Мала и мизерна у својим поделама, а тако бескрајна и дословно небеска, ево се са самим сводом милује, кунем се, у јединству да помогне ономе чему једино истински вреди помоћи – деци, детету, Теодори Врањешевић, анђелу таквог осмеха да сунце ко шипарица навуче облаке на себе посрамљено сјајем скупљим од вијека, што владика Раде написа у једној од најлепших песама од постања…

Анђелица је оболела од леукемије, болести, Богу хвала, има лека!

Лечење је прескупо, или је, пак, живот у Србији толико јефтин да се погађа ђутуре, на кило, на дневницу и оброк евентуално…

Но, Србија се дигла као сваки пут када патња деце вапи на саборност – велика је и дивна Србија, рекох!

Србија се одазвали моби срца и ево је, ко мирисне откосе, сакупља новац за Теодорин осмех довека!

Србија, знани и незнани, имућни и сиротиња, верујући и неверујући, једнако под крстом, минаретом, Давидовом звездом, једнако не верујући ни у шта од тога осим у људскост, а вера у људскост је вера у све то…

Бог верује у нас и ако неко не верује у њега, јер помоћи деци значи помоћи вековима будућим!

Србија се дигла, народ, још једаред пребирајући своје мало за дечије највеће!

Још једаред СМС порукама, уз помоћ штапа и канапа, срца и душе, знајући, нажалост, да од оних који би ваљало најпре да мисле на Теодору, на све наше Теодоре мисле једино на себе. Само су тада несебични, дародавни, спремни да се одрекну свега што им припада за све што им не припада!

Зато и кажем ово је једнако дан победе колико и пораза – победила је Србија!

Они који се издају за вождове победили су себе храбро јуришајући на те гримасе у огледалу…

Они данас славе Дан победе верујући да их не чека ноћ пораза кад јастук позове на исповест.

На мобу срца одазвало се васцело мучено Србље широм пресветог Косова и Метохије упорно покушавајући…

Упорно покушавајући да слањем поруке не призна оно што вождови јесу али кукавички, безвредне сени људске- ћуте!

Верујте ми, не знам више ни броја пријатеља с Космета светог који су ме позвали и безмало плачним гласом упитали: „А, зашто ми не можемо да пошаљемо поруку, упорно покушавамо, али..?“

Зато што сте предати и продати, вољени моји! Зато што само на слову српски оператер постоји, радећи по законима нечега што никада, осим у јудским преговорима и договорима, не може бити држава!

Зато што сте за њих сада иностранство, „географска регија“ мада се куну да никада Косово признати неће, што факат и не морају- јер зашто признати нешто чега си се одрекао?!

Но, и без једне ваше поруке све су ваше поруке стигле до малене анђелице, верујте!

И не, не сумњан да ће победити, да ће с оним истим осмехом стати пред Дечане, Девич, Гориоч, Самодрежу, Бањску, Пећку патријаршију, Будисаву, Свете Архангеле, Богородицу Љевишку…на обале Ибра, Дрима, Бистрице, Ситнице, Лаба…на Газиместан да натера сунце да се посрами и навуче облаке на себе…

Живеће Теодора, дабоме да хоће! Већа је анђелица од својих девет година – узрасла је у читаву Србију, а Србија баш онаква какву су нам је преци оставили за потомке- величанствена, поносна, пркосна, мила, мирисна тамјаном, зовом мујезина, читањем рабина…

Ево се милује са самим сводом, удовица и невеста, песма и тужбалица, плодна и гробна…

Свакојака, али вечна у свој слави, љубави и милости!

Данас је победила као толико пута до сада!

Ови што славе победу не знајући да победити значи сатрти нечовека у себи…нека дограбе нешто облака пре сунца…

Изборићемо се за нашу децу и без вас, ви велики победници- пораза, али шта ће те ви, сираци тужни, кад ноћ оглуви, јастук позове на исповест а никог да за вас пошаље СМС поруку савести…?

(Два у један, 9. 5. 2017)