Слободан Антонић: Ко ће бити Вучићев „стручњак за Београд“

Слободан Антонић

Синиша Мали неће бити Вучићев кандидат на београдским изборима. Но, ко ће онда бити његов такмац?

Најпре је Мали објавио да се неће кандидовати (овде), а онда је Вучић саопштио: „Мали неће бити поново градоначелник, ја сам донео одлуку, иако имамо већину у градској скупштини. Постаје немогуће да ради због свеопште кампање“ (овде).

Вучић, за кога никад нисте сигурни у ком својству говори (премијер, председник или шеф СНС-а?), овом приликом очигледно је наступио као шеф СНС-а. У демократским странкама ова врста одлуке била би донета, после расправе, гласањем на Главном одбору странке; али уместо тога, опет имамо Вучићево: „ја сам донео одлуку“. Но, то је већ проблем те странке, мада се за саму одлуку не може рећи да је неразумна.

Мали је, наиме, компромитован различитим аферама: од плагирања трећине доктората (овде), преко фантомског рушења Херцеговачке, за које је и сам Вучић рекао да „иза догађаја у Савамали стоје највиши органи градске власти у Београду“ (овде), до прања 500.000 евра преко оф шор фирме Малог (за те паре – за које се не зна како их је зарадио, Мали је, затим, купио два стана и четири гараже у београдском луксузном комплексу „Оаза“, као и стан на мору у Бугарској; овде).

Са толико путера на глави Мали одиста не би био добар кандидат за београдске изборе који су, и иначе, за СНС и Вучића незгодни. Вучић, наиме, није постигао баш најбољи резултат у Београду – и то на изборима на којима СПС није имао свог кандидата, већ је подржао лидера СНС-а, што на београдским изборима 2018. тешко да ће бити случај.

Вучић је, заправо, у целој држави добио 55%, али је у Београду узео тек 44% гласова – знатно мање него у било ком другом делу Србије (видети овде). На Врачару Вучић је изгубио од Јанковића 28%:39%, у Старом Граду 27%:39%, а на Савском Венцу 33%:35% (овде).

Синиша Мали (Извор: Крик)

Ако је коалиција СНС-СПС у Београду 2017. добила тек 44% гласова (2014. заједно су имали 55%; овде), тешко је замислити да 2018. године може да постигне бољи резултат. Да подсетим, Саша Јанковић је у главном граду узео 24%, Лука Максимовић 13%, Јеремић 6%, Шешељ 4%, Бошко Обрадовић и Александар Поповић по 2%, а Саша Радуловић 1%.

Ипак, главна шанса да коалиција СНС-СПС дође до градоначелника 2018. – а он се бира у градској скупштини – јесте да више опозиционих листа не пређу ценз од 5%, те да се њихови гласови прелију највећој листи. Такође, шанса је и у постизборном придобијању неке од номинално опозиционих странака: није тешко замислити одборнике појединих „љутих“ опозиционих партија који „самостално“ одлучују да „на локалу ипак сарађују са СНС-ом“ – као што је био случај са ДСС-ом у Београду, 2014. (овде).

Главни изборни аргумент за кампању СНС-а у престоници свакако ће бити Београд на води (БНВ). Грађани у Србији, као љубитељи „опипљивих ствари“, много воле да виде да се нешто гради. Зато је Драган Ђилас, 2012. године, забележио одличан резултат (тукао је Вучића 36%:24%; овде) управо захваљујући једној таквој „опипљивој ствари“ – мосту преко Аде. Београђани су, ако се сећате, уочи избора 2012, добили прилику да се прошетају по тада још недовршеном мосту – и то је за многе од њих било пресудно.

Грађани престонице вероватно неће моћи да се попну на две куле БНВ уочи избора 2018, али ће моћи да их виде из готово сваке тачке у центру града. Претпостављам да се многима од њих то такође може допасти, па ће се на основу тога и одлучити за коју листу ће гласати.

„Београд на води“

Ипак, док је мост јавно власништво, куле БНП биће приватно – што донекле квари утисак који на публику треба да остави тај предизборни џокер СНС-а. Такође, проблем је и у бројним контроверзама – како стручним, тако и политичким – које прате БНВ (овде), а које су знатно интензивније него што су својевремено биле оне у вези с мостом на Ади.

Заправо, ако опозиција игде данас може да победи Вучића, то је највероватније у Београду. Ту се налази највише опозиционих медија, највише опозиционих бирача, а и локални проблеми створили су прилично снажне локалне опозиционе покрете, попут „Не давимо Београд“. Опозиција се нада да би преузимање Београда од СНС-а могло бити, после 2012, прва победа над Вучићем и плацдарм за његово даље потискивање. Имајући у виду ресурсе престонице, то би заиста и било моћно упориште за нове политичке акције против Вучића.

Но, главни проблем опозиције је тај што ће у кампању ући с више кандидата за градоначелника. Као могући такмаци већ се помињу Саша Јанковић, Драган Ђилас, Бели Прелетачевић, Александар Шапић, Шешељев син… (овдеовде и овде). Но, будући да се градоначелник не бира директно, већина опозиционих кандидата више ће бити „електрични зец“ него стварни такмац. Ипак, сви се надају прескакању ценза и уласку у скупштину, после чега ће моћи да преговарају са оним чија је листа најближа одборничкој већини.

Мислим да главни Вучићев проблем неће бити кандидат опозиције, него кандидат СНС-а. Међу ведетама СНС-а, наиме, треба наћи неког ко ће моћи да буде представљен као „стручњак за Београд“ и коме ће моћи да се повери газдовање престоницом. „У СНС је тренутно као најозбиљнији претендент на ову позицију виђен Никола Селаковић“, пишу Новости (овде). „Он је заједно са Братиславом Гашићем у СНС био водећи оперативац управо завршених председничких избора, на којима је Александар Вучић однео убедљиву победу“. Осим Селаковића, шансе за СНС кандидатуру у Београду се, према Новостима, дају и Зорани Михајловић и Горану Весићу, тим пре што се Селаковић спомиње и међу кандидатима за премијера (рецимо овде).

Никола Селаковић (Фото: Новости)

Селаковић може да буде јак такмац СНС-а за Београд, али можда – одвећ јак. Иако он лично непрестано испољава оданост премијеру-председнику („Никола Селаковић: Апсолутно сам уверен у политичку вештину, знање и умеће Вучића“; овде), за Селаковића нису везане афере, образован је и пристојан човек – што баш и није одлика већине чланова СНС естаблишмента.

Отуда би Селаковић као београдски градоначелник имао потенцијала да израсте у унутрашњег конкурента Вучићу – што овај мајстор технологије власти не може а да не примети. Али, ако не Селаковић – ко онда? Неће бити лако премијеру-председнику да нађе одговор на то питање.

Стога, да будем саркастичан, можда бисмо од Вучића ускоро могли чути и изјаву: „Не, не! Не пада ми на памет да се кандидујем за градоначелника Београда!“

Наслов и опрема: Стање ствари

(ФСК, 9. 5. 2017)

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s