Огњен Војводић: Даничићево двоименовање српског језика

Огњен Војводић

Прво двоименовање српског језика је извршио и `озваничио` филолог Ђурo Даничић у свом најзначајнијем дjелу ,,Рјечник хрватскога или српскога језика“. Ђура Даничић, право презиме  Поповић, име Ђорђе, рођен је у Новом Саду 1825. године, а умро у Загребу 1882; своје презиме је промијенио прво у Југовић, а затим у Даничић, а име у Ђура. Био је син православог свештеника, али се школовао у протестантској гимназији у Пожуну (Братислава-Словачка). Био је први саборац и бранилац Караџићеве и Копитарове реформе српског језика и правописа. На позив хрватског бискупа Јосипа Јураја Штросмајера, Даничић 1867. године одлази у Загреб, гдје је постављен за секретара Југословенске академије знаности и умјетности, и за првог уредника `Рјечника српског или хрватског језика`.

Даничић је речник радио у Загребу, и речник је објављен у Загребу после Даничићеве смрти, и наравно латничним писмом. (Даничић је радио и на сређивању хрватске латинице, преуредио је неколико слова: за ђ је увео знаке đ Đ, за џ – g, G, за њ – ń Ń, за љ – ļ Ļ. ) Прелазак Даничића у Загреб је један од првих политичких прохрватских потеза са српске стране, да се један познати српски лингвиста прихвати посла хрватског присвајања и преименовања српског језика у хрватски, то јест стварања и промовисања хрватске нације. Преко Даничића хрватска национална и језичка политика, и ‘хрватски језик’ су промовисани у свијету славистике и словенских народа.

Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika (Obrađuje: Đ. Daničić)

Бискуп Јурај Штросмајер, као и Јернеј Копитар, био је посланик римокатоличке мисије за Балкан, Њемац, капелан бечког Двора, потом бискупа у Ђакову- центру римокатоличке мисије за Босну и Херцеговину, оснивач и ректор Југословенске академије, радника на пројекту југославизма – одбране од православља, и мисије прозелитизма према православнима.

Даничићево двоименовање српског језика је прва нормирана декларација о српском језику као `заједничком` и вишеименом то јест, после Бечког књижевног договора 28. марта 1850. као припреме за Даничићев `Рјечник хрватског или српског језика`. Бечки књижевни договор су потписали Даничић и Вук Караџић са хрватским и словеначким лингвистима о заједничком језику. У тексту Бечког књижевног договора име `заједничког` језика се не наводи, тако да се може рећи да је то приви документ о безименовању српског језика. Караџић и Даничић су самозвано у име српског језика и народа потписали са пет хрватских и једним словеначким књижевником договор о јединственом језику и правопису. Хрватски и словеначки представници су били делегирани од своје националне заједнице, које су биле дио римокатоличке културне политике аустријске царевине, док су Даничић и Караџић поступали према својим идеолошким убјеђењима, независно од културне политике Српске православне цркве,Краљевине Србије и Црне Горе. Бечки књижевни договор није имао званичног значај у Србији и Црној Гори, нити у српским културним установама у Босни и Херцеговини,већ иницијативу попут данашњих невладиних организација.

Лазар Лаза Костић

Као и Караџићева реформаторска дјелатност ни Даничићев рад није пролазила без противљења српских националних првака и књижевника. Против Даничићевог језичког пројекта први је писао Лазар Лаза Костић, српски књижевник, пјесник и публициста, поручујући Ђури Даничићу: ,,да не прави Хрватима језик, нека га они праве сами, а да се он бави српским језиком“, истичући да је једначење ,,истога са истијем“ политичка, а не лингвистичка ствар. У раду `Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме` – Летопис Матице српске 1880. Лаза Костић пише лингвистичкој и политичкој намјери Даничића: ,,Ђуро Даничић je први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише хрватским или српским (у предговору својих ,,Корјена“ каже: ваљда ради пуног паритета: српски или хрватски. Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: српским.

Тако на пр. чувени немачки научењак Шлајхер међу живим језицима хрватскога никако не познаје; а првак међу свима на свету знаоцима језика, Макс Милер, слаже се у том погледу са Шафариком, те каже да „хрватски и не може бити препознат као засебан језик“.

Према томе што такви ауторитет, као што је Шлајхер, хрватскога језика не познаје. кад старешина свих филолога, Макс Милер. с којим се у погледу научењачке величине наш Ђуро Даничић, поред свих својих огромних заслуга за науку, неће никад моћи упоредити, кад и он вели , да хрватски језик не треба узимати као засебан језик, јер онај језик што се говори у провинцијалној Хрватској, то је само наставак словенског (крањског), а онај, што се говори у хрватској крајини, то је „просто српски“: кад све то узмемо на ум, онда нам је сасвим јасно, да Ђуру Даничића нису могли руководити научни разлози кад је свој језик назвао ,,хрватским или српским“. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно политички.

Па да ли је Даничићев књижевно-политички смер имао какв успех? До сада никаквога. Од српских књижевника и новинара још где-где може читати компромисна фраза: српско-хрватска књижевност, али у тако званих хрватских писаца, тј. оних што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, у колико је некада било, сасвим без трага.

Ђуро Даничић/Ђорђе Поповић

По томе се види, да тај смер не само да није имао жељеног успеха, него је постигао противно од онога што је хтео. То је права трагичност. Јунак те трагедије, Ђуро Даничић, није постао мањи књижевник те има право на нашу симпатију. Нама та симпатија даје за право замолити га, да се окане политике, те да се врати чистој науци ако неће да га даљи развитак те трагичности доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер практична политика и није друго до систем компромиса. Ал’ и у науци компромиси могу компромитовати, ако не науку, а оно барем научнике.“

(Блог Огњена Војводића, 31. 3. 2017)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

2 replies

  1. Скава похвала аутору овог чланка. Поготпво зато што србски језички стручњаци ово углавном знају али ћуте. За велику већину данашњих лингвиста је изгледа превелики залогај да се научно истражи огромни штеточински учинак Вука и Ђуре Даничића. Чекају се нове генерације стручњака без идеолошких комплеса. Зашто је Ђорђе Поповић променио своје име и презиме у Ђура Даничић…

    Свиђа ми се

  2. ПОВОДОМ КРИТИКЕ ВУКА СТЕФ. КАРАЏИЋА

    Има у нашем жалосном случају, кад критикујемо великог србског генија Вука Стеф. Караџића, нешто што многом Србима није јасно о руско-србским односима. Зато бисмо указали на делатност Михаила Александровича Бакуњина (1814-1876 г.), теоретичара анархизма и једаног између осталих руских идеолога народњака и социјалиста. Бакуњин је свуда подбадао на друштвене нереде. Мрежа његових агената или саучесника била је разграната не само у унутрашњости подземне и подривене олигархиске Русије, већ и на њеним границама, нарочито у Пољској… Није дакле изненађујуће, што је 1862 године Бакуњин преузео програм Катехизиса Уједињених Словена, већ га и проширио. У једној брошури коју је издао под насловом “Мојим руским и пољским пријатељима”, он изјављује:

    “… Ми Словени, ми морамо да остваримо пут Великим Изабраницима…” Јасно је да се под “Великим Изабраницима” подразумевају Чаробњаци међународне Масонерије. Не заборавимо да је руски нихилизам само огранак Републиканског Универзалног Савеза ( Alliance-republicaine-universelle in America), који је основан 1865 године, чије седиште је у Њујорку, а оснивач управо Мазини, италијански револуционар, сарадник масона Алберта Пајка.

    Бакуњин је знао на шта може да рачуна, јер Руси – не нација водич, већ народ за експерименте, имали су мисију да потресу свет, да се припреми и да се подвргне под јарам Cветске Bладе тзв. “Великих Изабраника”, „великих кадрова“ европског и америчког тријалистичког, идолатриског, окултног, езотериског, реакционарног, мулти-корпоративног и револуционарног империјалистичког лидершипа у остварењу овог програма „високе паладистичке масонерије и великих међународних финансијера” (Imperium universel – Novus ordo saeculorum) – “La revolution, la haute maconnere du Palladisme, la haute finance internationale, tout est la, comme a un rendezvous fixe d’avance a cette meme époque, en ce meme lieu”. (Види: Pierre Virion, Bientot un Gouvernemet mondial? – une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, p. стр. 131).

    Да би се ово постигло, руски народ је морао у ХХ столећу да буде потчињен Светској Влади тзв. „Великих Изабраника“ и да пред њима падне на колена. То је имао у виду између осталих и амерички сенатор Џемс П. Варбург (J. P. Warbourg ), кад је у току 1950. године дословно рекао:

    “Без обзира на то, да ли то неко хоће или неће, ми ћемо имати светску владу! Једино питање које се поставља јесте: да ли ће та влада бити успостављена на основу њеног прихватања или пак победом…” (Види: William P. Hoar, Architects of conspiracy – An intriguing history, Boston – Los Angeles, 1984, стр. 317).

    Што се тиче великог србског генија Вука Стеф. Караџића, послужићу се цитатом из књиге пуковника Милана Грујичића, обавештајног официра Главног Ђенералштаба Краљевије Југославије и школског друга француског државика де Гола, са којим је одржавао извесну коресподенцију, књигу је објавио под насловом „Тајне организације у Србији“, где између осталог стоји:

    „Још из доба Миленка Стојковића и Петра Добрњца, ова двојица су јавно примала паре из Русије, да раде за Русију. (Светолик Гребенац – ‘Кроз историју Срба’ – 1938 г.). А како се у Петрограду у то доба мислило о Србији, ево нека нам каже Вук Караџић, када је он 1828 г. Био у Петрограду код Родофиникина. Грк пореклом, у Министарству Спољних Послова све све српске ствари су ишле преко њега. А када би гроф Неселроде куда ишао, у Министарству би га заступао Родофиникин. И када је Родофиникин чуо да је Вук издао српски речник, рекао је: ‘А што ће српски ријечник? Али је и то добро, јер када не буде било Срба да се зна, којим су језиком говорили?’ Ово дословно пише Вук. Али ето већ прође од тога доба 135 година, а нигде и нико од Срба се не сети, да ово коментарише?…

    Данас се бар јасно може да види, зашто је Русија стварала Санстефанску Бугарску, тј. Да би њина будућа губернија, као залеђе Дарданела и као мостобран за даља освајања била што већа на рачун српских земаља. Само тако су Руси и замишљали њихово ‘чврсто стајање на Дарданелима’.

    Али далеко пре Сaн Стефана, Руси су извршили у Србији и културну агресију, да нуништењем српског језика тако униште и Србе. Отуда је и постао тако звани ‘славјано сербски језик’, који је толико био узео маха међу српским писцима, да они другим језиком нису хтели ни да пишу. Правитељствујушћи Совјет Сербски, Гарашаниново ‘Начертаније’… Карађорђе је толико био наиван да је и писао руском цару писмо, у коме га је молио да дозволи да се Срби иселе у Русију, само да руски цар издејствује од Аустрије да Србе пропусте. И да је тако било, данас Срба давно не би било. Као што је нестало Зорића, Милорадовића и других Срба, који су се давно утопили у братском руском мору. Противу наказног и скандалозног књижевног језика устао је српски џин ВУК КАРАЏИЋ, и уз велику борбу је је успео да уведе у књижевност народни, сељачки језик и језик српског народног епа. А накараде, на пример Милована Видаковића ‘Љубомир у Јелисијуму’ са немогућим изразима: торжествени, нарицајеми, љубими и друга чуда над чудима, да девинитивно избаци ту губу из српске торине…

    На стр. 99 Светолик Гребенац пише: ‘Данас није тајна на који је начин финансирана радикална странка докле је се налазила ван власти, а знају се и извесна лица у Београду, која су од руских курира примала паре за рачун радикалне акције. Тако су морали, због својих смерова на Балкану да подржавају и издржавају целу једну политичку странку. А уз то организовати атентате, буне и хајдучију итд’. И што је интересантно, када се та књига са драгоценим и страховитим открићима појавила, нико живи од Срба до данас није ни слова коментара о овој књизи написао. У радикалној ери, није друкчије ни могло бити. ‘Руским новцем су отваране све нове и нове бугарске школе на српском Југу и издржавале бугарске комитаџијске чете, које су имале да употребом силе помажу циљеве Егзархије, онде где је био дурашњи отпор Срба’ (стр. 98 – Гребенац). На стр. 36 – Гребенац – видимо: ‘Склопљен је Тројецарски Савез на бази Источног Питања, где се Аустроугарској од стране Русије одобрава да у повољном тренутку изврши окупацију Босне и Херцеговине и једног дела Новопазарског Санџака (који одваја Србију од Црне Горе)…“ (Види: Милан Грујичић, Тајне организације у Србији, Chicago, Ill., USA, 1960, стр. 10-13).

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s