Ознаке

, , ,

Огњен Војводић

Прво двоименовање српског језика је извршио и `озваничио` филолог Ђурo Даничић у свом најзначајнијем дjелу ,,Рјечник хрватскога или српскога језика“. Ђура Даничић, право презиме  Поповић, име Ђорђе, рођен је у Новом Саду 1825. године, а умро у Загребу 1882; своје презиме је промијенио прво у Југовић, а затим у Даничић, а име у Ђура. Био је син православог свештеника, али се школовао у протестантској гимназији у Пожуну (Братислава-Словачка). Био је први саборац и бранилац Караџићеве и Копитарове реформе српског језика и правописа. На позив хрватског бискупа Јосипа Јураја Штросмајера, Даничић 1867. године одлази у Загреб, гдје је постављен за секретара Југословенске академије знаности и умјетности, и за првог уредника `Рјечника српског или хрватског језика`.

Даничић је речник радио у Загребу, и речник је објављен у Загребу после Даничићеве смрти, и наравно латничним писмом. (Даничић је радио и на сређивању хрватске латинице, преуредио је неколико слова: за ђ је увео знаке đ Đ, за џ – g, G, за њ – ń Ń, за љ – ļ Ļ. ) Прелазак Даничића у Загреб је један од првих политичких прохрватских потеза са српске стране, да се један познати српски лингвиста прихвати посла хрватског присвајања и преименовања српског језика у хрватски, то јест стварања и промовисања хрватске нације. Преко Даничића хрватска национална и језичка политика, и ‘хрватски језик’ су промовисани у свијету славистике и словенских народа.

Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika (Obrađuje: Đ. Daničić)

Бискуп Јурај Штросмајер, као и Јернеј Копитар, био је посланик римокатоличке мисије за Балкан, Њемац, капелан бечког Двора, потом бискупа у Ђакову- центру римокатоличке мисије за Босну и Херцеговину, оснивач и ректор Југословенске академије, радника на пројекту југославизма – одбране од православља, и мисије прозелитизма према православнима.

Даничићево двоименовање српског језика је прва нормирана декларација о српском језику као `заједничком` и вишеименом то јест, после Бечког књижевног договора 28. марта 1850. као припреме за Даничићев `Рјечник хрватског или српског језика`. Бечки књижевни договор су потписали Даничић и Вук Караџић са хрватским и словеначким лингвистима о заједничком језику. У тексту Бечког књижевног договора име `заједничког` језика се не наводи, тако да се може рећи да је то приви документ о безименовању српског језика. Караџић и Даничић су самозвано у име српског језика и народа потписали са пет хрватских и једним словеначким књижевником договор о јединственом језику и правопису. Хрватски и словеначки представници су били делегирани од своје националне заједнице, које су биле дио римокатоличке културне политике аустријске царевине, док су Даничић и Караџић поступали према својим идеолошким убјеђењима, независно од културне политике Српске православне цркве,Краљевине Србије и Црне Горе. Бечки књижевни договор није имао званичног значај у Србији и Црној Гори, нити у српским културним установама у Босни и Херцеговини,већ иницијативу попут данашњих невладиних организација.

Лазар Лаза Костић

Као и Караџићева реформаторска дјелатност ни Даничићев рад није пролазила без противљења српских националних првака и књижевника. Против Даничићевог језичког пројекта први је писао Лазар Лаза Костић, српски књижевник, пјесник и публициста, поручујући Ђури Даничићу: ,,да не прави Хрватима језик, нека га они праве сами, а да се он бави српским језиком“, истичући да је једначење ,,истога са истијем“ политичка, а не лингвистичка ствар. У раду `Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме` – Летопис Матице српске 1880. Лаза Костић пише лингвистичкој и политичкој намјери Даничића: ,,Ђуро Даничић je први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише хрватским или српским (у предговору својих ,,Корјена“ каже: ваљда ради пуног паритета: српски или хрватски. Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: српским.

Тако на пр. чувени немачки научењак Шлајхер међу живим језицима хрватскога никако не познаје; а првак међу свима на свету знаоцима језика, Макс Милер, слаже се у том погледу са Шафариком, те каже да „хрватски и не може бити препознат као засебан језик“.

Према томе што такви ауторитет, као што је Шлајхер, хрватскога језика не познаје. кад старешина свих филолога, Макс Милер. с којим се у погледу научењачке величине наш Ђуро Даничић, поред свих својих огромних заслуга за науку, неће никад моћи упоредити, кад и он вели , да хрватски језик не треба узимати као засебан језик, јер онај језик што се говори у провинцијалној Хрватској, то је само наставак словенског (крањског), а онај, што се говори у хрватској крајини, то је „просто српски“: кад све то узмемо на ум, онда нам је сасвим јасно, да Ђуру Даничића нису могли руководити научни разлози кад је свој језик назвао ,,хрватским или српским“. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно политички.

Па да ли је Даничићев књижевно-политички смер имао какв успех? До сада никаквога. Од српских књижевника и новинара још где-где може читати компромисна фраза: српско-хрватска књижевност, али у тако званих хрватских писаца, тј. оних што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, у колико је некада било, сасвим без трага.

Ђуро Даничић/Ђорђе Поповић

По томе се види, да тај смер не само да није имао жељеног успеха, него је постигао противно од онога што је хтео. То је права трагичност. Јунак те трагедије, Ђуро Даничић, није постао мањи књижевник те има право на нашу симпатију. Нама та симпатија даје за право замолити га, да се окане политике, те да се врати чистој науци ако неће да га даљи развитак те трагичности доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер практична политика и није друго до систем компромиса. Ал’ и у науци компромиси могу компромитовати, ако не науку, а оно барем научнике.“

(Блог Огњена Војводића, 31. 3. 2017)