Слободан Антонић: Постизборна ЛГБТ инклузија

Намеравао сам да у овонедељној колумни пишем о постизборним протестима, али сам схватио да је тренутно важнија тема – постизборна ЛГБТ инклузија.

Наиме, управо ових дана у српским обдаништима, основним и средњим школама, на мала врата уводи се „сексуално образовање“ праћено подстрекивањем деце на хомосексуалне односе.

Реч је о допису из Министарства просвете којим су директори образовних установа обавештени да је неопходно да се, колико одмах, у садржаје предмета као што су Српски (матерњи) језик, Свет око нас, Природа и друштво, Физичко васпитање, Грађанско васпитање, Биологија, Cоциологија, Устав и права грађана и Психологија, уведу наставне јединице о „сексуалном насиљу“.

При Министарству просвете постоји „Група за заштиту од насиља и дискриминације“ чија се званична страница на сајту Министарства може видети овде. Та група на сајту Министарства објавила је „Стручно упутство за примену образовних пакета за учење о теми сексуалног насиља у образовно-васпитним установама“ (овде). У Упутству се вртићи и школе обавештавају да су при Министарству израђени „образовни пакети за учење о теми сексуалног насиља над децом“ који тиме „постају део редовног постојећег националног курикулума, односно наставног плана и програма“.

„Садржаји Образовних пакета“, пише даље у Упутству, „израђени су тако да `нижу знања` о теми сексуалног насиља над децом из разреда у разред, минимум 75 часова“, а „што се тиче предшколског узраста, Образовни пакети се реализују кроз 15 сусрета“. „Без обзира на узраст, садржај Образовних пакета је координисано израђен, тако да одговара сваком детету и ученику/ци од 3 до 18 година“.

У мејлу који је у име Групе за заштиту од насиља и дискриминације потписала саветница у Министарству просвете Гордана Меденица, а који је упућен свим начелницима школских управа у Србији, упоредо са указивањем на поменуто Упутство, речено је да је Група „образовне пакете“ развила „у сарадњи са Инцест траума центром“. На интернет страници овога центра могу се наћи „Пакет за основну и средњу школу“ (овде) и „Пакет за вртиће“ (овде).

У Пакету за вртиће, у делу намењеном узрасту деце од 3 до 5 година, на страни 12, детету се каже да нас „додирују многе различите особе. Ко то све може да буде?“. Следе слике чланова породице, пре свега маме и тате, али и бабе и деде, сестре и брата. Онда се на страни 30 налази цртеж голе девојчице и голог дечака, са јасним полним карактеристикама, и од детета се тражи да обележи где воли, а где не воли када га „додирују“.

На следећој страни пише: „Делови тела који су покривени доњим рубљем или купаћим костимом се називају: приватни делови. Они припадају само теби и имаш право да кажеш НЕ, да те додирују по њима. Учимо на глас сви: Моје тело припада мени, није твоје од главе до пете, тражим да ме поштујете!“.

Нисам психолог, али као неко ко већ трећи пут учествује у одрастању детета знам што и сваки други (нормалан) родитељ – дете од три, четири или пет година биће, у најмању руку, збуњено оваквом „наставом“. Наиме, састављачи пакета реч „додиривати“ користили су првенствено у сексуалном смислу. Дете које није било жртва сексуалног насиља сигурно неће разумети такво значење речи „додиривати“. Јамачно ће бити збуњено када буде требало да обоји делове тела по којима „воли“ или „не воли“ да га „додирују“. Поготово ће бити збуњено када буде требало ону важну мудрост – „моје тело припада мени“ некоме да саопшти. И то коме – родитељу док му пере гузу или косу?

Учити децу од три године, која не могу да разумеју сексуално значење речи „додиривати“, да могу свакоме, па и родитељима, да кажу „моје тело припада мени“ прилично је бесмислено. То је и наношење штете деци, јер им у главама ствара конфузију. Јер, ако не разумеју сексуално значење речи „додиривати“, деца неће знати у ком контексту је једино пожељно да изјаве: „Моје тело припада мени“.

Једини начин да се та конфузија избегне јесте да се детету објасни тачно сексуално значење речи „додиривати“. Да ли је могуће то објаснити трогодишњем детету? Није ли то онда сексуализација деце – њихово насилно увођење у свет сексуалности, у свет одраслих, па и у свет патологије? И није ли управо то – насиље над децом у име борбе против насиља?

Такође се питам с којим правом се од васпитачица тражи да дете у вртићу, узраста 5 до 7 година, учи следеће правило: „Ако дође у посету тетка, баба, ујак или неки други члан породице и крене да те цмаче по целом лицу, у главу, љуби руку, грли, стеже – имаш право, иако то ту особу чини срећном, а теби се не свиђа у том тренутку, да се измигољиш и макнеш или кажеш `извини, али ја не бих да ме љубиш`“ (стр. 73).

Требало би обратити пажњу ‒ није реч о детету које има 15 година, већ о петогодишњаку. Па када ћемо моћи да их „цмачемо по целом лицу, у главу“, да их „грлимо и стежемо“ ако не тада? Не видим откуда Министарству просвете право да нашу децу учи како је насиље – и то ваљда „сексуално насиље“ (!?) – ако их бабе и тетке „цмачу“.

Зачуђујући је, заправо, екстремно непријатељски став састављача „пакета“ према традиционалним карактеристикама српског друштва чак и када оне немају везе са „сексуалним насиљем“. Тако се на страни 225 пакета за школарце, тражи од наставника Природе и друштва (3. разред) да деци објасне „добре и лоше стране наше традиције“, односно да их науче да „ученици/е не пристају на традицију која им наноси бол/штету већ знају како све могу да реагују у ситуацијама сексуалног насиља“ (225).

У оквиру тога тражи се да се деци поделе картице „на којима је приказано оно што чини нашу традицију у односима у породици и односима у школи – у прошлости“ (227). Дакле, да знате да је, од сада, према нашем Министарству просвете, „опис који се односи на непријатност/насиље“, а који очигледно да има неке везе са сексуалним насиљем, чим се налази у овом „пакету“ и следеће: „ђаци нису имали коме да се жале ако им нешто није било по вољи“; „деца нису смела да противрече својим родитељима – морала су да ћуте и слушају“; „ђаци су морали често дуго да пешаче како би стигли до школе“; „учитељ/ица је била строга и деца су се плашила свога учитеља/ице“.

Е баш је грозна била наша школа. Морали смо да пешачимо до ње, учитељи су били строги, слушали смо родитеље, а оно што је било најгоре – „ђаци нису имали коме да се жале ако им нешто није било по вољи!“. Ужас.

Срећом, ту је наше Министарство просвете да нам децу научи како су им родитељи погрешно васпитани и да је сада све другачије. Рецимо, сада деца имају право да питају  „Како извести француски пољубац?“ (стр. 346) и да у „Пакету за основну и средњу школу“ прочитају (или да им наставници препричају) да тада „особа која љуби дотиче језик друге особе, оне која је пољубљена. Надражује усне, уста и језик, три области које су врло осетљиве на додир и пружа осећање пријатности и узбуђења“ (346).

Такође, наша деца, према нормативима нашег Министарства просвете, требало би да науче да је „остварити сексуални однос и доживети задовољство, ствар жеља, потреба и договора особа које воде љубав“ (347). У том смислу, „Пакет за основну и средњу школу“ објасниће им „шта се конкретно ради код оралног секса“ (346), „шта је то анални секс“ (347) и „колико дуго сме да се мастурбира“. (одговор: „не постоје временска /добна ограничења за мастурбирање; важно је да им то доноси пријатност и задовољство“; (346).

Нисам сигуран да би деца у школи требало да уче како „не постоји временско ограничење за мастурбирање“. Заправо, мислим да се само лудаци понашају на тај начин. Такође, наше Министарство просвете верује да би деца требало да се подучавају – ваљда у циљу заштите од некаквог насиља – и сексуалним техникама, задржавајући се, засад, само на оралном и аналном сексу. Но, зашто би се ту стало? Хоће ли наша деца већ сутра учити и о садо-мазо сексу, сексу са животињама, сексу с мртвацима, групном сексу, свингу и осталим врстама „нормалних сексуалних активности“ које су савршено у реду само ако су, према нашем Министарству, ствар „договора особа које воде љубав“ (347)? С којим правом се то ради?

Посебно сам зачуђен што се на странама 348‒350. „Пакета за основну и средњу школу“ отворено пропагирају хомосексуални односи. На страни 348 имате и, очигледно одобравајућу и охрабрујућу, илустрацију две лезбејке које се љубе држећи се за задњице. Ту је и илустрација младог геј мушкарца који другом младићу доноси цвеће.

„Младић сам, свиђа ми се друг из одељења“, стоји едукативно питање на истој страници, а потом следи одговор: „Прати своја осећања и потребе, немој да их се плашиш или стидиш, заљубљеност и љубав су драгоцена осећања“. У том смислу се у „пакету“ дају савети у вези с коришћењем презерватива, уз посебну напомену да постоји и „лезбијски кондом“: „И девојке које воле девојке користе заштиту кад воде љубав. Заштите су фолије од латекса, да се покрију женске гениталије или анус током оралног секса“ (347).

„У Србији и даље живимо у хомофобичном друштву“, стоји поука на једној од следећих страна, „где се хомосексуалност осуђује. Патријархални образац у говору потенцира `да ЛГБТ особе треба да буду прихваћене и да их разумемо`. Језик подстиче маргинализацију – да ли бисте уопште исто тражили за хетеросексуалне особе? Не бисте. Овде се ради о људском праву, бити једнака и једнак као свако други“ (349).

Међутим, иако сви као појединци имамо једнака права, хетеросексуални и хомосексуални парови заиста нису социјално једнаки – само први могу да имају децу. Објавио сам више текстова о ЛГБТ проблематици у научним часописима, као и књигу Моћ и сексуалност: социологија геј покрета (2014), коју је наградило Српско социолошко друштво. Знам шта говорим када кажем да друштвена промоција хомосексуалности увећава удео хомосексуалаца у друштву.

Двоје угледних америчких социолога, Стејсијева и Библарц проучили су истраживачке податке изнете у 21 студији о хомосексуалном „родитељству“ и закључили да ће деца одгајана у „лезбигеј френдли“ атмосфери бити „отворенија за хомоеротске везе”: уместо до пет одсто, хомосексуалност у таквом окружењу скаче и до тридесетак процената.

Не разумем шта ће све то нашем Министарству просвете. Зашто се борба против насиља већ у првом кораку претвара у афирмисање хомосексуалности и обуку о стављању „лезбијског кондома“ на анус „током оралног секса“? Како се дошло до тога да су за ауторке ових „пакета“ изабране баш Љиљана Богавац и Душица Попадић, лауреаткиње „Лабриса – најстарије ЛГБТ организације у Србији“ „за допринос јачању лезбијске заједнице у Србији“ (2013)?

И да ли је случајно да се ова најновија „допуна курикулума“ дешава док је пажња јавности посвећена изборима и постизборним конфликтима? Где су границе ове најновије „реформе“? И хоће ли се она завршити тек када премијер-председник објави да је „коначно“ промењена свест овом народу?

(ФСК, 11. 4. 2017)

Advertisements

8 thoughts on “Слободан Антонић: Постизборна ЛГБТ инклузија”

  1. Где је овде Српска Православна Црква – да дигне глас против овог постизборног,
    евро-атланског САТАНИЗМА – проповедима свештеника, да апелују на родитеље
    да се свим средствима боре против ове пошасти???
    Веронаука се своди на необавезан пртедмет, а горе наведено ЛГБТ васпитање
    по школама – као ОБАВЕЗНО?!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  2. Према Тофлеру , тај будући свет, који он назива супериндустријализмом биће плод рада у америчким лабораторијама. Штавише, он већ (70-тих година) постоји. Њиме живи 2-3% високообразованих људи који не припадају ни прошлости (земљорадничкој цивилизацији), ни садашњости (индустријској цивилизацији), него будућности – они већ обликују у савременом свету интернационалну нацију будућности, која ће, по виђењу писца, временом обухватити цело човечанство.

    Ти људи, људи будућности, не почивају ни на везаности за род, ни за земљу, ни за место, ни за породицу, него на везаности за професију која их тера у непрекидна путовања, селидбе и премештаје и ствара од њих нову врсту номада. Ово битно утиче и на њихове односе са људима: везе се стално кидају, а у сваку нову такав човек улаже све мање себе, јер ће сутра ионако неповратно отићи. Тако односи међу људима постају функционални, парцијални, модуларни, јер личности нису замењиве, али модули (делови) јесу“- каже писац. У том будућем свету професије и звања настајаће и нестајаће таквом брзином да ће највећи број људи бити привремено запослен, унајмљен“ у стручни тим за неки пројекат, да би се, по обављеном послу, тај тим раставио и распршио у неке нове пројекте, ко зна на којој страни света. На пољу науке највећи развој (осим електронике), достићи ће молекуларна биологија (генетски инжењеринг).

    Ова грана науке моћи ће, сматра Тофлер да производи нове, потпуно другачије верзије људских бића, да насели свет двојницима, да модификује поједине органе, да контролише сензорне и интелектуалне способности будућег ембриона. Интензивни стрес довешће до смањења плодности људског рода, али ће то бити надокнађено вештачком оплодњом која ће постати скоро уобичајен начин размножавања. Свака жена ће моћи да купи залеђени ембрион, да га однесе свом лекару да јој га усади у материцу, да га носи девет месеци и роди као да је зачет у њеном телу. Ембриони ће се продавати са гаранцијом да дете неће имати никаквих генетских мана, а купац ће моћи одабере боју дететових очију, пол, стас и вероватно, IQ. Штавише, вероватно је, каже Тофлер да ће материца моћи потпуно да се занемари. Ембрион ће се зачињати, хранити и одгајати до пуне зрелости изван људског тела.

    У овом свету, према Тофлеру, биће докрајчена и улога материнства, па и родитељства. Дете ће моћи имати више од два биолошка родитеља (две мајке, једну која даје јајну ћелију и другу која дете носи и роди). Ипак, највећи број људи због сталних селидби неће уопште имати децу, већ ће то оставити за период пензије, што ће куповином ембриона бити могуће. Парови који ипак добију децу, вероватно ће их давати мањем броју дипломираних професионалних родитеља који ће одгајати већи број деце. Деца ће праве родитеље виђати само повремено. Осим овога, децу ће одгајати и хомосексуалци оба пола, комуне, геријатриј-ски групни бракови, полигамне заједнице… Мањина, која буде остала верна традиционалном (природном) облику брака, имаће, због сталних промена током живота, бар 3-4 сукцесивна брака, са великим бројем деце – полубраће и полусестара, што ће, као и вештачка оплодња, захтевати и ново дефинисање родбинских односа, сматра писац.

    Одлучујућа квалитативна промена у људском животу, нова димензија, неупоредива са било чим дотадашњим у развоју човечанства, наступиће, сматра овај амерички социолог, када се друштво на одређеном степену индустријског развоја буде усмерило не ка производњи добара, већ ка пружању услуга. Због све веће привремености и свеопште променљивости животних појава смањиће се стара човекова жеља за поседовањем ствари и он ће тада желети да гомила доживљаје (у уметности, рекреацији, забави, образовању, психијатријским услугама… Уосталом и садашња групна психотерапија је, према Тофлеру, заправо пакет доживљаја).

    Огромну привредну важност, сматра писац због тога ће имати психокорпорације са психоуслужним делатностима, а психологија ће постати једна од нај-(зло)употребљенијих наука. Ове психокорпорације правиће псеудо-амбијенте (праве, симулиране или комбиноване), са тачним редоследом програма и боја, склада, контраста, лепоте, узбуђења, опасности, сензуалности, у којима ће људи доживљавати опсену као стварност.

    Овим ће озбиљно бити угрожено човеково осећање за реалност (Тофлер подсећа да је до сада способност разликовања стварности од фикције била један од критеријума менталног здравља). Али, креатори доживљаја, психолози, који ће, како каже писац, бити најкреативнији чланови друштва, имаће лозинку: Ако сте вешти, потрошач никад неће опазити разлику“.

    Све ово снажно ће угрозити човеков осећај идентитета. Због тога ће се, каже писац, енормно намножити број подгрупа, малих заједница заснованих на разним стиловима“ живота, које ће се, као и све, непрекидно мењати. Овим ће бити потпуно избрисан осећај националног идентитета, и постићи ће се изгубљеност појединца у времену и простору, разједничење, потпуни губитак међусобне комуникације, упркос све савршенијим средствима за комуницирање. Ово ће доводити до повремених експлозија вандализма и насиља или на другој страни до нихилизма и болесне апатије милиона људи који беже у средства за умирење, алкохол, дрогу и доживљаје“, што је већ 70-тих година, према Тофлеру, у Америци било добило размере праве епидемије.

    За овако наказно и болесно друштво биће потребно произвести подобне људе, а за то ће се образовни систем морати из корена променити. Одлика времена биће пре свега огромна брзина пораста знања. Због тога ће се образовање у крајњој фази одвијати у кући, преко компјутера, у време кад ученик то буде желео.

    Нас у Србији, међутим, највише занима оно што Тофлер описује као прелазну фазу у промени образовног система, будући да у њој препознајемо елементе за-почете просветне реформе код нас.

    У тој прелазној фази школе још увек постоје, али ће се укинути предавања и предметно-часовно-разредни систем. Учиће се у променљивим групама или индивидуално, разним методама: играњем улога, укључивањем ђака у симулиране активности, методама заснованим на забави и рекреацији које ће развити психо-корпорације и слично.

    Способност учења ће се можда усавршавати помоћу одређеног режима исхране и дрогама како би се повећао IQ, појачала концентрација и убрзао процес читања. Учење у овој прелазној фази ићи ће у три смера:

    1. ка учењу учења (технике, уз обавезан слободан избор ученика шта и како ће учити);

    2. ка учењу међуљудских односа (нпр. како да се брзо склапају пријатељства – ово ће се чинити и психотехникама типа увежбавање чула“, пипни, осети“, невербалним играма);

    3. учење одабирања (ученицима се неће смети наметати систем вредности, али обавезно ће се организовати такав систем обавезних и слободних активности које ће помоћи ученицима да сами за себе утврде и одаберу шта, зашто и колико цене у животу).

    У обавезне наставне планове неће бити укључено ништа што се не може потпуно оправдати са становишта будућности, чак и ако то представља избацивање неког битног дела наставног програма. Настава се неће одвијати по предметима: физика, хемија, језик… већ ће то бити (увек кратки) курсеви о периодима људског живота – о рођењу, детињству, младости, браку, професији, пензионисању, смрти, о савременим друштвеним проблемима или будућности. Да видимо колико ова суморна Тофлерова визија будућности има везе са обећаним глобалистичким рајем и започетом реформом српске просвете.

    (текст је из књиге ‘Future Shock’ (1970) Alvin Tofflera (4 Октобар 1928 – 27 Јун 2016))

    Свиђа ми се

  3. @Ненад

    Што је најгоре, поклопило се и са неким мојим нагађањима, иако нисам читао Тофлера:( Хвала вам.

    Свиђа ми се

  4. Данас су људи одушевљени својом напредком. А како не би и били, када су својим марљивим радом створили свет снова и илузија. Али тај свет није одувек било овакав. Некада давно, људи су живели у сталном страху од дивљих звери и опасних племена. Те опасности данас више нема. Све је то човек потаманио, а оно мало што је остало, затворио је у кавезе или изместио у добро чуване резервате. Када је решио тај проблем, човек је наставио да се усавршава. Поучен новим искуством и знањем, прегалачки је градио све док није стигао до ове велелепне цивилизације у којој живимо. Данас је човеку доступна Технологија, уз помоћ које може ‘ћаскати’ са било ким готово тренутно, без утицаја Просторног и Временског ограничења. До недавно, то није било могуће. Да би Разговарао и са најближим комшијом, морао је Сатима пешачити, а да не помињемо када би тај старовремени човек хтео негде да Одпутује, е то би тек Трајало, данима, недељама па чак и месецима. И тако је било, све док није појахао коња. Ако су Довикивање и димни сигнали били први вид бежичне комуникације, јахање представља епохални цивилизацијски напредак у кретању људи и роба.
    Данас, уз помоћ модерних вајтмана, човек часком ‘одчартује’ и до најудаљенијих градова Света. Да се некада морало пешачити цели дан до најбижег села, скоро да више нико ни неверује.

    Кад ововремени човек помисли на живот пећинског човека, свакако мора закључти да је захваљујући савршеном знању које је изучио и марљивом раду који је уложио, постигао изузетан напредак Цивилизације.

    За данашњег човека, знање представља кључ сваког напредка, без знања, данашњи човек би вероватно још пузао по неолитском глибу.
    Из тог разлога, све државе улажу огромне напоре и средства за образовање људи. Данашња цивилизација преко својих институција не допушта да и један појединац остане без знања. Знање се стиче образовањем и због тога је школовање обавезно. Неко злонамеран би помислио да је обавезно школовање закидање деци на слободном времену за играње. Побогу, не ! Школовање је чисто хумане природе, јер, како би нешколован човек данас могао да ужива у свим благодатима цивилизације? И да напоменем, не ‘закида’ се само деци на слободном времену. Због даљих усавршавања цивилизацијских тековина, знање морају допуњавати и одрасли, већ одшколовани.
    Из тог разлога, у образовање се уводе нови ‘васпитно-демократски преображаји’ и ‘школски процеси’, (о којим је још 70-их година прошлог века говорио горе поменути Видовњак Тофлер (Alvin Toffler)), које можемо све ђутуре објединити под ‘инклузивно образовање’. Нове школе ничу као печурке, школе родитељства, школе материнства, школе за труднице и дојиље, затим, ту су и разна стручна усавршавања и семинари, стилови учења одраслих, Лидерство у образовању, Школа будућности, Диференцирана настава, хоризонтално учење, За витак стас и здравља спас, Правила у васпитању, Ефикасно дисциплиновање, Позитивно васпитање, позитивна дисциплина у вртићу, Комуникација у ћорсокаку, Интеграција, корелација и занимација, Шта деца у ствари раде док (само) плешу?, Да у школи другарство не боли, Рад са тешким родитељима, антистрес програм за децу и одрасле, Учење у амбијенту је најпродуктивније на свету, Непокретно културно наслеђе у служби занимљивог школског часа, Оснаживање наставника за васпитни рад, Унапређивање емоционалног здравља у школи, Учимо да учимо, Интегрисана амбијентална настава, Ауторитет, та тешка страна реч!, Животне ситуације и стресови, итд итд …

    Сви наведени ‘васпитно-демократски преображаји’ и ‘школски процеси’, имају за циљ само једно, да се данашњем човеку пружи најбоље образује, којим ће досегнути највиши степена знања.

    Такође, од великог значаја за образовање човека је Знање рада на рачунару.
    Данас рачунар има незамењив значај у едукацији човечанства и зато му владе држава придају велики значај. Свима је јасно да су данас Неписмени сви они који не познају барем основу рада на рачунару, тек толико, да се може комуницирати са познатима и непознатима. А сад, колико је то сигурније од живог разговора са пријатељима и рођацима, где се можете заразити и разним вирусима, да и не помињемо.

    Замислите само, колико би данашњи човек био заостао да не познаје рад на рачунару. Како би комуницирао са Људима без фејзбука и Скајпа? А рачунарске игрице да и не помињем, како би данашњи човек без њих у подпуности уживао у данашњој велелепној цивилизацији и стекао узвишену Свест о истој?

    Дакле, свима је кристално јасно да је садашњи човек досегао невероватне висине, захваљујући Знању, таква би била и општа оцена научника, професора и свих мислилаца данашњице.

    ………

    Свиђа ми се

  5. …..

    Али, има и један мали број учењака који тврде да човек није напредовао, него је пропадао. Кажу, све старе цивилизације су биле духовне а самим тим и добре, а данашња је материјализам поставила на место духовности, што је ваљда лоше. Кажу, данашња цивилизација представља само један блештави варваризам, баш тако кажу, Блештави Варваризам.
    ‘Филозофа’ оваквог поимања Стварности је веома мало па немају нарочит значај ни утицај у народу. Ова ‘праисторијска теорија чудака’ се не учи ни у једној школи јер данас се људи школују у Духу величанствене и модерне цивилизације, а пошто она више није духовна већ материјална, то учење је без сваког Смисла.

    Овде се поставља питање, како је могуће да оцена ових појединаца буде потпуно супротна од већ утврђене важеће науке?
    Док већина тврди да је садашња цивилизација најбоља, неки појединци тврде да је најгора. Оно што је мени занимљиво, ни једни ни други не прилажу конкретне доказе за своје тведње, а и чему, када је већина увек Јача од појединаца, па је ваљда зато и њихова наука ‘важећа’?

    Да ли је уопште могуће, некако доказати да је једна од ове две ‘науке’ исправна или лажна?

    Могуће је.

    Постоји пуно доказа, све народне умотворине су доказ да је једна од ових наука лажна, а друга исправна. Доказ су народни обичаји, сва народна усмена предања (изреке и узречице, приповетке, басне, бајке, пословице ..), сва стара писана књижевност (без обзира о чему и шта пише, без обзира из чијег је народа и из којег је времена).
    Доказ су и сви Мислиоци и Уметници који су писали до средине 19. века, а многи који су писали и после тог времена.

    Значи, докази постоје и докази нису скривени, потребно је само показати те доказе људима, а они ће већ сами препознати шта је лаж, а шта је истина.

    А иначе, све данас што човек учи – све је лаж. Можда вам овај закључај делује мало претеран јер има и истинитих наука. На пример, истинита наука је математика, затим… не могу се тренутно сетити, али готово сам сигуран да има још нека.

    Човек је данас одушевљен својим знањем, и своју цивилизацију назива цивилизацијом знања. А ствар са људском науком стоји овако:

    – Човек све зна о језику, само не зна шта је то језик.

    – Данашњи филозофи појма немају о чему говоре стари филозофи, а себе
    сматрају њиховим наследницима. И, наравно, себе сматрају већим филозофима, што због еволуције што због више школе.

    – Наука нема појма шта представљају народни обичаји, и зашто постоје.

    – Наука нема појма шта казују басне, бајке, пословице, легенде, приповетке и сва усмена књижевност.

    – Наука ништа не зна о митологији и ко су митски богови и јунаци.

    – Верски учењаци немају појма о чему говоре њихове Свете књиге, у које се они заклињу као пагани у идоле.

    – Са историјом је исти случај, данас народи баштине „Холивуд“ историју, и
    спремни су и заратити због ње.

    Ако некога занима истина о људској ‘науци’, до истине може доћи, барем је данас то лако. Први услов је да престане да мисли онако како је учен у школи, а затим да почне логично мислити.

    За човека, једину истинску вредност има знање за које се сам увери да је истинито, свако друго знање мора бити под знаком питања. Тако нам говоре стари филозофи и тако би требало учити човека од малих ногу, да би када одрасте заиста био човек.
    Али тога данас нема, данас човечја глава служи као нешто што се пуни којечиме. Данашње знање је књишко знање и човек је као воз који је постављен на шине, и мимо шина не зна за други пут. И тако човек данас путује кроз живот утврђеним стазама, некад кроз лепе пределе а некад кроз тунеле, али мимо утврђених траса никада.
    А науку о прихватању само оног знања за које је несумњиво утврђено да је истинито, нико од данашњих мислилаца и не помиње. То је и разумљиво јер су данашњи мислиоци производ новога школства, они су „едуковани“ за кретање по утврђеним путевима.

    У ствари, и није баш потпуно разумљиво. Разумљиво је да програмирана машина ради по програму и да се воз креће по постављеним шинама.
    Али човек није машина!
    Није разумљиво да човек више верује туђим речима него својим очима и свом разуму. Веома чудно али је ипак тако.

    Стари филозофи кажу да је филозофија настала из чуђења, нови филозофи су то без чуђења прихватили. Јер познато је да су они живели у доба незнања, па су се свачему чудили. А човек данас нема чему да се чуди, све је данас наука објаснила и турила у књиге или на интернет. И како да се данас човек нечему чуди? Уосталом, чуђење човеку данас није ни потребно. Све што данас човек не зна а жели да зна, добиће у школи или на интернету. Због тога су данас школа и компјутер од великог значаја за едукацију пучанства. И због тога се чине надљудски напори да едукација никога не омаши, јер само едуковани могу наћи срећу у овом и оваквом свету.

    И заиста, данас је едукација узела маха. Читав регион а и шире, гласно кличе речју „едукација“. Просветари, политичари, привредници, уметници, забављачи, спортисти, сви у глас кликују: едукација! Едукација није захватила само Елиту, она је ухватила корена и код простога пука.
    Један који прекопава смеће на градској депонији, пун оптимизма изјављује да му је едукација много помогла у препознавању смећа. До сада је он, каже, копао по смећу без едукације, а сада кад је едукован он тачно зна шта копа. И не заборавља да се захвали онима који су га едуковали, како и приличи едукованом члану Едуковане заједнице.

    Дакле, у старо доба су се људи чудили, и филозофирали.

    Данас се човек не чуди зато што је едукован, а едукација и чуђење не иду заједно. Едуковани се ничему не Чуди нити Двоуми, као што се ни воз не двоуми на коју ће страну скренути.

    А ако неко жели да буде филозоф он изучи филозофску школу, и за доказ да је едукован добије Диплому.

    Некада је припрости народ говорио: Нема леба без мотике!
    А данас едуковани кликћу: Нема будућности без едукације!

    Едуковани су чврсто уверени да само едукованима припада будућност, зато они своје уверење бране и едукацијом и оружјем. Они не желе будућност само за себе, они желе у будућност са свом сиротињом овога света.

    Ови едуковани човекољупци су тако едуковани да без несретне сиротиње Не Могу живети. Зато они и не помишљају да улазе у будућност без несретне сиротиње. Па, ако несретну сиротињу не могу едуковати, приморани су да потегну оружје.
    Нема њима живота без несретне Сиротиње, тако су едуковани и то ти је.

    Велика је људска срећа што и у несретној сиротињи има едукованих који су се ставили на страну Едукованих, те чине све да те несретнике уведу у будућност.

    Едуковани су већ у будућности, а несретна сиротиња тек треба да је достигне.
    Али има неких који не желе да се едукују и такви да уђу у будућност !

    Овима едуковани замерају да су им погледи упрти у прошлост, а требало би да гледају само у будућност.

    Ови одговарају народном пословицом:

    – Они који не поштују своју прошлост, имају мало наде за своју будућност.

    Едуковани упозоравају да такво понашање може изазвати презир и бес код едуковане заједнице.

    Неуки опет потежу народну мудрост:

    – Не стиди се презира нечистог и поруге глупог!

    Едуковани потежу гомилу својих научних адута у име едуковане заједнице.

    Неуки узвраћају народном мудрошћу:

    – Боље бити у својој кући глава, него у туђој реп.

    – Тешко земљи где господар на туђе очи гледа.

    – Од свих злотвора, домаћи је најгори.

    Едукованима је јасно да су ови Неедуковани, и да су Нешколовани.

    Нешколовани одговарају мудрошћу нешколованог Народа:

    – Нема будале док се добро не ишколује.

    – Што коме природа није дала никому дат не може.

    Едуковани се згражавају што нешколовани одбацују своју срећу.

    Неука проста светина узвраћа неуком народном мудрошћу:

    – Многима је срећа, тек права несрећа.

    Ко је овде у праву а ко у криву, показаће будућност. У томе су сагласни и једни и други. Неедуковани још додају да је будућност већ дошла, донели су је едуковани. Кажу неуки, ‘онај који данас троши оно што ће његова деца враћати, тај живи у будућности’. Дакле, едуковани заиста живе у будућности.
    А шта ће бити са потомством, знаће се када потомство уђе у будућност.

    Свиђа ми се

  6. To se u svetu zove Safe and Unsafe touching. Nema nista problematicno o tome. Radim u internacionalnim skolama duze vreme i to je tema koja se obradjuje od predskolskog do srednjoskolskog nivoa u celon svetu. Problem je u nasim prosvetarima koji ne znaju da predaju i nasim ljudima koji zive u svojim konzervativnim ljusturama. Ova tema moze samo spasiti vasu decu a ne navodi ih na homoseksualne odnose.

    Свиђа ми се

  7. Није могуће да не дођу саблазни,
    али тешко ономе кроз кога долазе;
    боље би му било да му се воденични камен обеси о врат,
    и да га баце у море,
    него да саблазни једнога од ових малих.
    Лк. 17: 1–2

    Народ каже:

    ‘Нема већег педофила, до болесног педера’

    ‘Курава о поштењу ко педер о правима детета’

    ‘Деца, деца, деца… Шта хомосексуалце брига за нашу децу?’

    – Пааа, можда им треба свеж материјал за даљи развој и напредак њихове болесне зајебнице?

    &&&

    …Не само недавни догађаји, већ и научна истраживања, као и историја хомосексуалног покрета сведоче о томе да је овај покрет од саме своје појаве као једну од тачака дневног реда истицао подршку педофилије. Може се чак рећи да је педофилија најважнија компонента хомосексуалног покрета без које он практично не би могао да се настави…

    Научна истраживања показују да хомосексуализам није урођен, као што то покушава да сугерише лажљива хомосексуална пропаганда, већ представља испољавање тешких психофизичких проблема и проблема у понашању.15)

    Савремено друштво чини лицемерне поступке доносећи безбројне законе о заштити деце од родитељских казни, од физичког кажњавања и тако даље, кришом протурајући «сексуално ослобођење» и «сексуална права деце» и de facto озакоњујући педофилију.

    Прећутна легализација педофилије

    Кратак екскурс у историју хомосексуалног покрета и западних закона довољан је да би се видело оно што је тако брижљиво покушавала да сакрије кампања коју мас-медији врше у одбрану хомосексуализма – то је управо подршка педофилије.

    Свуда на свету где је пропаганда хомосексуализма после Другог светског рата успела да наметне свој дневни ред, један од главних захтева било је управо укидање или смањење година сексуалне сагласности 1) – то је заправо глави циљ педофилских групација које су деловале и делују под маском покрета за права хомосексуалаца. Овај захтев је по правилу задовољен: у земљама у којима су хомосексуалци стекли права узраст сексуалне сагласности са хомосексуалним односима је нагло смањен и сведен је, у принципу, на исти као и за хетеросексуалне везе.

    Чешка. До 1961. године хомосексуалне везе су овде биле забрањене. Нови Кривични законик који је уведен исте године декриминализовао је хомосексуализам, али је одредио узраст сексуалне сагласности на 18 година. Међутим, 1990. године узраст сексуалне сагласности за хомосексуалце изједначен је са истом таквом сагласношћу за хетеросексуаце и износи 15 година.

    Естонија. До 1992. године законом су били забрањени хомосексуални односи, али је након изласка земље из састава СССР хомосексуализам легализован, узраст сексуалне сагласности за хомосексуалце је одређен на 16 година, а за хетеросексуалце на 14 година. Узраст сексуалне сагласности изједначен је 2001. године: он сад за обе групе износи 14 година.

    Финска. Закон је забрањивао хомосексуалне везе до 1971. године, кад су декриминализоване, а узраст сексуалне сагласности је одређен на 18 година за хомосексуалце и 16 година за хетеросексуалце. Закон је 1998. године изједначио узраст сексуалне сагласности одредивши 16 година за лица обе категорије.

    Мађарска. До 1961. године закон је забрањивао хомосексуалне везе, али су оне те године декриминализоване и узраст сексуалне сагласности је установљен на 20 година, да би потом био смањен на 18 година 1978. године. Уставни суд је 2002. године одредио узраст сексуалне сагласности на 14 година за сва лица.

    Летонија. Хомосексуалне везе су биле забрањене до 1992. године, кад их је парламент легализовао и одредио узраст сексуалне сагласности на 18 година за хомосексуалце. Закон је 2001. године изједначио узраст хомосексуалне сагласности одредивши да износи 16 година за сва лица.

    Литванија. Овде су хомосексуалне везе биле забрањене до 1993. године кад су биле легализоване, а узраст сексуалне сагласности је одређен као 17 година за хомосексуалце. Закон је 2004. године изједначио овај узраст за све категорије лица – 14 година.

    Србија. Закон је овде забрањивао хомосексуалне везе до 1994. године кад су биле декриминализоване, а узраст сексуалне сагласности је одређен као 18 година за хомосексуалце и 14 година за хетеросексуалце. Кривични законик је 2006. године одредио да је овај узраст, независно од категорије лица, износи 14 година.

    Шпанија. Узраст сексуалне сагласности овде један је од најнижих на свету: 1995. године одређен је на 12 година, да би касније, 1999. године био повећан на 13. година.

    Такве су законодавне тенденције и на Кипру, у Словачкој, Словенији, Шведској и Великој Британији. 2)

    Свуда где се уз помоћ пропаганде шири хомосексуализам као сенка сустопице га прати педофилија, упркос свим маркетиншким напорима хомосексуалног покрета да сакрије ову чињеницу – бар за извесно време.

    У САД је Представнички дом усвојио закон – «прогурао» га је моћни хомосексуални лоби – који прећутно либерализује (декриминализује) педофилију. Овај закон уводи казну за подстицање на мржњу према «сексуалним мањинама» и прећутно, али намерно педофиле сврстава у «сексуалне мањине». Молбу представника странке републиканаца да педофили буду искључени из категорије сексуалних мањина иницијатори нацрта закона – Демократске партије – одлучно су одбили. 3)

    Иста прећутна легализације педофилије десила се и у Лисабонском споразуму – тексту који претендује на улогу Устава Европе.

    Напокон, представници хомосексуалаца у УН су најватренији заштитници «сексуалних права» деце. Треба посебно поменути Холандију, земљу која је хомосексуалцима дала највећа права и у којој делује партија педофила (која је захваљујући демократским слободама добила право на обављање делатности) и чак се издаје неколико педофилских листова.

    У овој земљи су изузетно моћну кампању за признавање «сексуалних права» деце спроводиле управо хомосексуалне групације – Удружење за интеграцију хомосексуализма СОС, 4) које су издејствовале најнижи узраст сексуалне сагласности – 12 година. Овде се деца легално могу силовати, јер закон дозвољава односе између одраслих и деца, уколико родитељи дају пристанак. 5)

    Ево шта каже представник хомосексуалаца из СОС: «Педофилију треба сматрати једном од тачака дневног реда хомосексуалца, а узраст сексуалне сагласности треба да буде укинут. Признавање сличности између хомосексуализма и педофилије СОС је одраслим хомосексуалцима омогућило да буду осетљивији за еротске жеље млађих чланова истог пола, проширивши на тај начин хомосексуални идентитет.» 6)

    Као што видимо, сви подаци сведоче о томе да подржавајући смањење узраста у којем деца легално могу бити подвргнута сексуалном насиљу покрет хомосексуалаца подржава управо педофилију!

    Истраживања показују да дечаци који су у детињству подвргнути сексуалном насиљу од стране хомосексуалаца имају највеће шансе да постану хомосексуалци – и заиста, већина оних који сексуално нападају децу и сами су били подвргнути таквим нападима у детињству. 7)

    Више о овој теми, претрагом на Гугле
    ПЕДОФИЛИЈА ЈЕ СКРИВЕНА СМЕРНИЦА ХОМОСЕКСУАЛИЗМА

    Свиђа ми се

  8. @Ivana

    Погледајте, ако случајно нисте, дански филм „Лов“ Томаса Винтерберга. Дотиче се „safe and unsafe“ додиривања. „У свету“.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s