Ознаке

, ,

Прве пројекције документарног филма под насловом „Радован – Повик иза зидова тамнице“ биле су у недељу 9.априла 2017.године, на Мећавнику и у Андрићграду, за ауторе, сараднике на реализацији филма, продуценте и новинаре.

Аутори филма и сарадници, гост из Русије Николај Бурљајев и Биљана Диковић СРБски ФБРепортер (Фото: А. Арсовић)

После гледања овог сложеног, вишеслојног документарног филма, остаје мање питања али много више одговора, уз осећај дубоког поштовања према људима који су ову неупитно документовану истину о Радовану Караџићу донели на један стручан, частан и достојанствен начин.

Филм обухвата све важне сегменте живота Радована Караџића. Од Радована који се упознаје са својом животном сапутницом Љиљаном на факултету, до оног који је стицајем околности и догађаја који су се неумољиво низали, уз доктора психијатра који је волео свој посао и песника, постао и „број један“ у Републици Српској, јер нико од оних на које је „рачунао и којима је веровао“ није то желео. Као у слагалици пажљиво су додавани детаљи неких кључних догађаја који су везани за грађански рат, страдање народа и повлачење са функције председника. До времена када „онај ко је знао ко је – није смео да зна где је, а онај ко је знао где је – није смео да зна ко је“…

Приказано оставља дубоку упитаност због хапшења и предаје оснивача и првог председника Републике Српске, Радована Караџића у Хашки суд, јер све је помешано са његовим гласом који у филму из хашке тамнице сведочи о миру који покушава да пронађе и „на све могуће и немогуће начине“ до њега и дође. Сам Радован поносно каже да је „извор наше посебности, наше вере – да су људи и народи једнаки, да сви заслужују све, и да су слобода и правда на првом месту, и за мале и за велике“…

После пројекције филма на Мећавнику (Фото: Б. Диковић)

Режију и сценарио за филм потписује Драган Елчић, који је савршено показао како искуство од тридесет година уме да ову веома захтевну тему сагледа, прочита и сложи, по мери која има праву тежину и границу, пристојност и озбиљност. То је вероватно знао и Радована Караџић, који га је лично позвао и рекао да жели да баш Елчић „уради филм о њему“. Када је добио „благослов или задатак“ да уради овај филм имао је доста дилема, али је био довољно храбар да се, уз људе из Удружења „Част Отаџбине“ упусти у тај посао.

„Једна жеља је била у овој причи, да неких 95 минута колико траје овај филм, будемо гости председника Караџића, да будемо са њим, и да после тога остане неки каменчић у ципели… Не знам да ли сам успјео, али цела конструкција моје приче је била усмјерена на то“, рекао је на конференцији после пројекције филма Драган Елчић.

„Ово није филм актуелног тренутка него је ванвременски филм. Надградио је основну идеју и представља вапај српског народа, и допринос враћању вере (онима који су почели да губе) у основне људске вредности православља, традиције, морала, историје. Уверени смо да ће филм бити значајан допринос нашој стварности и српском питању, и нека је врста сатисфакције за неправде које се чине нашем народу и поднесеним жртвама, како колективним тако и појединачним, укључујући Радована Караџића као персонификације те неправде. Свој суд ће дати гледаоци и јавност у будућем времену. У истину и правду треба, упркос свему вјеровати, морамо се потрудити да та истина дође до свих, па и у тај несретни Хашки трибунал. Свјесни чињенице да ће и свака друга истина од неких моћних и мање моћних изложена, усудио би се рећи баражној ватри напада, у пркос свему томе а у славу свих патриота васколиког српског рода. За Радована и све сатанизоване и утамничене Србе нека овај филм буде мелем на тешкој и неправдама рањеној души“, рекао је на конференцији после пројекције директор филма Слободан Стојановић.

Свим продуцентима је честитао за одлуку и храброст да филм раде, а екипи за истрајност и пожртвовање у реализацији. Посебно је изразио захвалност редитељу Елчићу, са којим је радио више пројеката, и похвалио његову емоцију, енергију и знање, људски и свеобухватни приступ раду на филму.

Фото: А. Арсовић

Лик Радована Караџића у хашкој ћелији глуми Првак Народног позоришта Љубивоје Тадић. Пре пројекције је рекао да је нестрпљив да види филм јер је на тексту и лику, самостално и са редитељем радио веома озбиљно, после је био задовољан. „Оно што одређује лик Радована Караџића у овим околностима јесте пре свега та ћелија затвора у Хагу, која му је изгледа намењена до краја живота, ако Жалбено веће не буде другачије одлучило. Та ћелија која је сада цео његов свет за мене је била и полазиште и циљ…“, казао је Тадић.

Конференција за новинаре на Мећавнику је била прекинута неколико минута, јер се из Хага извршном продуценту Марку Сладојевићу јавио бивши председник Републике Српске Радован Караџић. Са њим су разговарали и редитељ Елчић, Бурљајев, Тадић и продуцент Бранислав Окука.

Сарадник на сценарију филма новинар Драган Вујичић, није крио емоцију коју је изазвало прво гледање целог филма на коме је радио, и посебну захвалност у име свих аутора је изразио Удружењу „Част Отаџбине“ које је допринело да се филм реализује.

Да би се схватило какав је и колики посао на овом документарном филму морамо поменути и следеће податке о томе са чиме су се продукцијски и ауторски тим сусретали. Прва клапа филма снимљена је на Жабљаку 4.фебруара ове године. Сниматељска екипа је реализовала укупно 15 дана на 59 локација, а у улози неке врсте статиста било је 290 лица. У Србији, Републици Српској, Црној Гори и Републици Српској пређено је преко 15.000 километара, при чему је снимљено 2.100 минута материјала. Прикупљање, преглед, селекција и припрема текста и за монтажу обимног материјала захтевало је велико ментално и реално огромно физичко време. Близу 14 сати снимљеног материјала архивске грађе из новина, преко седам сати фоно радијског материјала, 244,5 сати документарног материјала на бета касетама, и око сто сати на 130 ДВД и ЦД-а. И то је преко 365 сати документарног материјала, уз то преко 1.300 страница текста, и осам књига које су оно што је говорио Радован Караџић. Све је то, уз тон, дизајн, сценарио, било у екстремно кратком року. Уз добру организацију и праћење рокова које је поставио редитељ филм је био завршен у монтажи у суботу, 8.априла у вечерњим сатима. То је и био задатак, да се у априлу заврши филм до одлуке о жалби Радована Караџића у Хагу.

Специјални гост, који је дошао у Србију због премијере филма „Радован – Повик иза зидова тамнице“ је Николај Петровић Бурљајев. Он је један од најзначајнијих уметника Русије, глумац, редитељ и професор, слободно можемо рећи „институција културе“ у Руској Федерацији. Круна његовог целокупног рада је свакако фестивал „Златни витез“ на коме је селектор, и место на коме се чула истина о Србима.

„Овај филм је важан, не само за Србију, него и за Русију. У Русији је Караџић од већине народа признат за хероја. Он је примљен у чланство Удружења књижевника Русије. И док сам у овој сали гледао филм имао сам веома тешка осећања. И сада ми је, после одгледаног филма такође тешко. Док сам гледао овај филм размишљао сам о тим јудама српског народа који су смели да издају хероја. Њихова имена ће бити проклета од српског народа, а име Радована Караџића ће вечно живети. Једини грех Радована Караџића је што је чувао свој народ и своју кућу. Зар се због тога сме судити? Уверен сам да ћемо нашим заједничким напорима, захваљујући и овом филму, успети да ишчупамо Радована из заробљеништва“ – рекао је Бурљајев.

Николај Бурљајев, Биљана Диковић и Драган Елчић (Фото: Б. Диковић)

Комбиновањем архивског видео и штампаног материјала, тонских записа говора и разговора разних учесника неких важних догађаја за српски народ у БиХ и касније Републици Српској, до преласка у Србију и хапшења, са изванредном музиком коју је написао Драшко Јанковић, као и сведочења са терена, обликован је питак и емотивно јак материјал, који оставља неку чудну тежину у грудима и осећај, не „камичка у ципели који ће да жуља“ како је на конференцији за новинаре рекао редитељ Елчић, већ „камена“ на који ће се сви који филм погледају „сапети првим следећим кораком“… И иза себе у том тренутку чути речи Радованове песме Пакао, јер „пакао је изашао на видјело и ко хоће да види видјеће, кербери реже на наше мисли“… Ко стихове није запамтио сигурно ће чути тихи звук гусала што у даљини везе српску епику страдања. Све то је вешто, стручно и са пажњом монтирао Душан Милуновић.

„Страшан је запад у својој цивилизованости, без културе и душевности. Како је говорио Достојевски – ако нема Бога све је допуштено“, закључује Радован из тамнице.

Тако овај филм још једном, поставља питање – зашто је „међународни“ суд донео решење да у тамници буде, на четрдесет година, човек који није издао ниједну наредбу за извршење злочина. Знамо зашто тај суд сада ради „на теорији могућности извршења злочина“ – само да би измислио неку кривицу која не постоји, јер је Радован Србин, а „Срби су криви“ чак и када за то и званично нема доказа.

Премијера документарног филма „Радован – Повик иза зидова тамнице“ заказана је за уторак, 11. април, у 20.30 у Сава центру.

(ФБ Репортер, 10. 4. 2017)

Advertisements