Драган Делић
„Како Танјуг јавља“, премијер Александар Вучић је „истакао да Србија мора да ојача приватни сектор у којем ради само 1,4 милиона људи, а који“, навео је, ,,издржава јавни сектор“( ,,Политика“, 1. март ). Подржавам искрену жељу нашег премијера да истакне значај приватног сектора, али ми није прихватљива порука да ме као припадника здравственог система Србије неко издржава. Из два разлога. Први је субјективне природе – срамота ме је пред децом, а и пред самим собом, да прихватим да ме неко у седмој деценији живота издржава. Та „чињеница“ ме последично доводи у инфериоран положај, без реалне могућности да се буним, предлажем и мењам постојеће стање јер би то био чин незахвалности.
Све што за свој рад добијем, морало би код мене да рађа осећај захвалности, понизности и зависности, у противном, то издржавање може да се и укине. Други разлог мог неслагања је суштинске природе – ова изјава премијера не одговара истини. Наиме, непознавање суштине сектора здравствених услуга огледа се у његовом позиционирању у сфери потрошње, да се финансира из буџета, да њиме управљају осигураници и да Републички фонд за здравствено осигурање обезбеђује средства (Закон о здравственом осигурању, члан 212, тачка 3). Међутим, истина је да здравствени систем по суштини, организацији, реализацији и ефектима припада услужној делатности.
Здравствени радници пружају високософистициране услуге које имају своје име и презиме (шифра услуге), као и своју цену. У ту цену, која је ниска до понижења (преглед специјалисте на терцијарном нивоу кошта 284 динара!), улази наше знање и искуство, континуирана едукација, сложеност посла, утрошено време, одговорност, физички напор… па зашто не, и свакодневни стрес, поготово у хируршким гранама или у јединицама интензивне неге.
Према томе, здравствени радници својим радом (услугом) обезбеђују финансијска средства, односно њима припада плата на основу уложеног рада, баш као што се, да поједноставим проблем, пекарима плаћа услуга прављења и продаје хлеба или превозницима карта за услугу транспорта. Законом ове државе, ова финансијска средства бивају отуђена од здравствених радника и затим делимично враћена одлукама Управног одбора Фонда којег чине искључиво осигураници (члан 222, став 1). Овакав систем, објективно, доводи здравствене раднике у инфериоран и зависан положај. Зато се намеће закључак да економски принципи и параметри, поред социјалне компоненте и неких других фактора, морају бити у основи функционисања здравственог система. Социјалну политику утемељује, носи и спроводи добро организована, економски стабилна и здраворазумска држава, а не здравствени систем.
Због свега тога, неопходна је модернизација целокупног система здравствене заштите у смислу промене начина плаћања рада здравствених радника, начина праћења резултата рада и обезбеђења квалитета услуга. Неминовна је заштита прималаца и давалаца услуга преко транспарентног и економски утемељеног начина финансирања, као и увођење система одговорности на свим нивоима. Уколико се успостави прави систем вредновања и награђивања, који истиче важност и значај лекарске професије за целокупно друштво, допунски рад здравствених радника требало би да постане само музејска поставка једног несрећног времена и погрешног решења. Шире гледано, у добро организованом и напредном друштву, квалитетан, ефикасан и безбедан здравствени систем, усмерен пре свега на превенцију, полазна је основа за добро и ефикасно функционисање свих осталих система, па и приватног сектора. Нема напретка у друштву са ниском стопом репродукције и болесним становништвом.
Потврду мојих ставова можемо наћи у квалитету рада, ефикасности, профитабилности и самоодрживости приватног здравства. Већина лекара у том систему нису власници здравствених установа, али им се не спочитава да их неко издржава – једноставно, они добро зарађују својим квалитетним и ефикасним радом, односно пружањем услуга.
У истом правцу размишљам и када је у питању систем образовања. Искрено верујем да учитеље, наставнике и професоре не издржава приватни сектор, већ њихов рад који је од круцијалног значаја за свако просперитетно друштво. Све друго је политика.
Редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Београду
Categories: Преносимо
Оставите коментар