Света Три Јерарха и Недеља о Блудном сину

„У време цара Алексија Комнена (11. век), дошло је међу ученим људима у Цариграду до несугласица и препирки, који је од тројице светитеља био највећи. По једнима је то био Свети Василије Велики, јер је дубоко продро у тајну бића, исти онај Василије који се својим врлинама уподобио Анђелима и такмичио се са њима. Он није тако лако опраштао грешницима, био је строг, јер није имао у себи ничег земаљског. И тако једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости.

Насупрот њему, био је Свети Јован Златоуст, који је лако опраштао грешницима и привлачио их покајању. Једни су га сматрали мањим од Василија Великог, а други пак због његове слаткоречивости и разумевања слабости људских већим од Василија.

Постојала је и трећа група, која је величала Светог Григорија Богослова. Сматрали су да је он највећи од њих тројице, због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу, због тога што се одликовао китњастим и дивним стилом, којим је превазилазио све црквене мудраце.

И тако дође до поделе међу присталицама њиховим на: Василијане, Григоријане и Јованите“.

Сукоб који се распламсао тада међу верујућим људима разрешен је састављањем је једне заједничке службе и одређивањем једног заједничког празника за сву тројицу – СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА.

Вера у данашњој Србији није на таквом месту да би поделе у Цркви могле да узнемире јавност и владара који би био више верујући од садашњег. У самој Цркви кад дође до супротстављених ставова, које обично оличавају неки виђенији епископи, или се пристаје на „партијску“ поделу или на некакву врсту збуњене „неутралности“. И то слаби Цркву. Као да смо заражени страначком логиком политике изгубили снагу да обухватимо различитости и на прави начин објединимо снагу у Христу. Да разлике искористимо као квалитет а не као сметњу. Зато нам је сутрашњи празник од великог значаја. Да се подсетимо шта и како треба радити. Обједињујући делимичне супротности да имамо веру да ће се оно што није у Христу сасушити и временом отпасти.

Нестрпљивост, недовољна жеља да разумемо друге, да сагледамо ширу слику од оне у којој се осећамо удобно јер је познајемо и у њој смо се усавршавали, доводи до тихих и отворених сукоба који нам уместо да буду мотор покрета у свету слабе веру..

А то што је сутра истовремено и Недеља о Блудном сину прилика је да се подсетимо на још неке поделе које нас слабе. Од тренутка кад се наша црква са друштвених маргина у (још увек неуспешној) националној обнови приближила центру настале су и поделе на „првоборце“ и „упадаче“ – заправо покајане блудне синове. Део свештенства организованог преко заједничког искуства живота у богословијама још увек се и после четврт века није ослободио неповерења према онима који нису делили ово искуство. а дошли су у Цркву тражећи Очеву љубав „преко реда“. Старији праведни брат и млађи брат, блудни син.

И не само свештенство. Рецимо, још увек можете да чујете од „верујућих“ а црквено неактивних људи невероватну реченицу „не идем у цркву, јер кад сам ја ишао није било никог, а сад су дошли ови“.

Прича о Блудном сину завршава се незадовољством старијег брата који је све време био уз Оца, а због тога што Отац млађем брату распикући приређује радостан и свечан дочек. И Очевом објавом љубави према заблуделом сину која ничим не угрожава оног који је стално био веран.

Не знамо шта је после било са старијим братом.

Можда се клановски организовао у свештенству или се дистанцирао као наши достојанствени стари верници, можда је научио само да некако подноси млађег брата, а можда је заборавио прошлост и заволео га Очевом љубављу.

Ово је недеља у којој треба да се преиспитамо. И да у којој год се улози у причи о Блудном сину налазимо, све треба да меримо Очевом љубављу. Јер и од Оца прихваћени блудни син може да осуђује и одбацује старијег брата због његове слабости.

Останимо своји, али не пристајмо да нас одређују било какве поделе у Цркви. Јаки смо само заједно, а ето чека нас, и појединачно и заједнички, подвиг чији је циљ да нас охрабри и научи да будемо са Христом победници – Велики пост. Без обзира на духовни узраст сваког од нас.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

Categories: Преносимо

Tags: православље, света Три јерарха, ђакон Ненад Илић