Мило Ломпар: Претеће тврдње да је Његош „највећи крвник Бошњака и ислама“

Мило Ломпар

Мило Ломпар

У недавним тврђењима о Његошу, који је „највећи крвник Бошњака и ислама“, непогрешиво се појавио тон претње: почивао је на сазнању о томе да су „Црногорци… мала нација“, јер „Бошњака има више у тузланском кантону него Црногораца у читавом свету“ и на упозорењу да актуелна власт Црне Горе „нека проба“ да се супротстави оваквом виђењу ствари.

Овај савремени звук претње као да је преписан из Горског вијенца. Јер, у преговорима црногорских и потуричких главара, Мустај кадија каже: „Мало људство, што си заслʼјепило?“

Како су потурице мањина у Црној Гори, онда ова визија црногорске малености долази из спољашње перспективе. Премда не помињу тузлански кантон, потурице у Горском вијенцу себе схватају као део ширег система односа (турског и исламског), док Црногорце схватају лишене било каквих спољашњих веза.

Они који данас оптужују Његоша говоре, дакле, у длаку исто као и потуричке вође у Горском вијенцу. Зар за тај избор њихових речи, за ту перспективу сагледавања ствари, може бити крив цетињски владика?

Петар II Петровић Његош (Извор: ppnjegos.org)

Петар II Петровић Његош (Извор: ppnjegos.org)

У разумевању савремених обезвређивања Његоша треба разликовати њихову генезу од њихове структуре.

Као кључни моменат генезе, као час у којем се кристализује једно схватање ствари које се са појачаном снагом појављује у нашем времену, можемо означити – титоистичко наслеђе. Јер, како је Тито – у разговору са црногорским руководиоцима, 1969. године – објаснио да ловћенску капелу треба срушити? Околношћу да је ту Александар венчао Србију и Црну Гору. Одједном је заборављено да је Горски вијенац посвећен „праху оца Србије“.

Она је срушена 1971. године. То су историјски и идеолошки засади данашњих културнополитичких настојања.

У структури обезвређивања Његошевог дела треба разликовати два момента.

Први моменат очитује уклањање сваке свести о претњама – и језику претњи – које оглашавају потурице у Горском вијенцу. То је учинио Мухсин Ризвић. Он их је стилизовао као меке и мирољубиве људе, склоне лепоти и уживањима. Да би постигао овај циљ, он им је супротставио Османлије као демонски агресивне, ратоборне, разорне и негативне.

Када се устали ова неистинита представа о потурицама, долази до другог момента у овој линији аргументације: потребно је уклонити свест о претњама и поступцима Османлија које оглашава Селим везир. Тако Иван Чоловић одређује његово писмо црногорском владики као „мировну иницијативу“.

Шта је заједничко за ову линију аргументације, која се одвија у два корака?

Да почива на кривотворењу Његошевог текста. Јер, бројна евиденција показује како потурице прете, па – на пример – славе султана који у Босни „све покла, што не посунети“, као што и убијају, што показују речи сестре Батрићеве. Истовремено, прети и Селим везир: „Јаки зуби и тврд орах сломе;/ добра сабља топуз иза врата,/ а камоли главу од купуса“.

Ово је претња силом оружја. Постоји и претња услед црногорске малобројности: „Ко потоке може уставити/ да к сињему мору не хитају?“ Ову претњу бројем историјских учесника употребио је и потурички главар Скендер-ага. Но, „ко изиде испод дивне сјенке/ пророкова страшнога барјака,/ сунце ће га спржит како муња“.

Ово је претња исламом: сви морају постојати у пророковој сенци. И: „тешко земљи куда прође војска“. Ово је претња непосредном војном турском силом.

Како се овакве претње могу назвати „мировном иницијативом“? До тога долази услед настојања да се свет косовске традиције у Горском вијенцу – који и сам баштини језик претњи и чинове насиља – представи као једини такав свет.

У позадини препознајемо трагове западне (америчке) моћи. Тако Славој Жижек тврди да „неискварени брђани опседају искварену долину Сарајева… понављајући најчувенији исказ Његошеве поеме: Оро гњездо врх тимора вије, јер слободе у равници није“. Стих је толико чувен да не само да не постоји у Горском вијенцу него ни код Његоша. Јер, реч је о стиху из дела које је написао хрватски романтичарски песник Иван Мажуранић.

Отуд идеолошки предумишљај лако препознајемо у осветљавању Горског вијенца из перспективе ратних садржаја деведесетих или у наглашавању Његошеве негативне улоге у косовској традицији.

Његошева капела на Ловћену

Његошева капела на Ловћену

Зашто се све то чини? Зато што у сукобу тумачења око одговорности за распад титоистичке Југославије треба обезбедити пуноважност интерпретативној стратегији која подразумева три момента српске кривице: превасходну кривицу за одиграни ратни расплет сноси политика српског режима у том времену; она проистиче из политичке идеологије српског национализма; његову најширу подлогу представља магистрални правац српске културне и националне традиције.

То је западна (америчка) верзија трагичне историјске судбине титоистичке Југославије. Отуд су оптужбе Његоша – као класичног песника српске културе – улог у преиначавању српске културне и националне егзистенције у духу идеолошког конструкта српске кривице.

Сва таква настојања занемарују сазнање о песниковој укотвљености у лепезу интернационалних мотива.

Мотив истраге има своје место и у библијској и у хеленској традицији. Мотив потурица – како је показао Алојз Шмаус још 1952. године – припада европском мотиву ренегата.

Његош је, дакле, у Горском вијенцу тематизовао еминентно европску тему ренегата. Јер, у XVI и XVII веку – што је време радње Горског вијенца – имамо анабаптистички холокауст (1528), шпанско-маварску истрагу (1567), вартоломејски ноћни покољ (1572), дуготрајне и понављајуће верске погроме (1618‒1648). То су све сукоби у којима важну историјску улогу игра проблем ренегата.

У XIX веку – како пише Мишел Обен – појављује се драма о сицилијанском покољу Француза и бива праћена овацијама париске публике: Његош је, дакле, у Горском вијенцу следио и књижевне импулсе сопственог времена.

Сам мотив је – у европским књижевностима – преживео и у секуларним временима, јер је његов религијски садржај замењен идеолошким и политичким садржајем: Сартрове Прљаве руке.

У Горском вијенцу језик претње и чинови насиља припадају свим актерима: и хришћанским и муслиманским. Ту је приказана трагична и гранична ситуација човекове судбине: са нарочитим приказом колоплета између метафизичке и историјске мотивације, као и нужности и слободе.

Ни друго Његошево историјско дело – Лажни цар Шћепан Мали – није локалног карактера, јер је драмско збивање окупљено око европског мотива самозванца: он се појављује код Шилера и Пушкина, да би – после Његоша – имао своје драмско уобличење и код Хебела.

Особеност највећег српског песника је у томе што је црногорска историјска ситуација из 1767. године добила истовремено два различита одјека: религијски и секуларни, метафизички и нихилистички. И мотив усхођења душе, у Лучи микрокозма, и мотив „свете свадбе“, у Ноћи скупљој вијека, представљају еминентно интернационалне мотиве: проналазимо их од Платона до Дантеа.

Ако ствари стоје тако, онда стални напор да се Његош обезвреди открива сав привидни неутрализам наших универзалиста.

Насловна страна првог издања Горског вијенца (модел за лик владике Данила био је сам Његош)

Насловна страна првог издања Горског вијенца (модел за лик владике Данила био је сам Његош)

Премда заговарају универзалне вредности, по којима би Његош – као еминентно европски песник – требало да буде схваћен у интернационалном регистру, они у осветљавању песниковог дела посежу за културолошким и идеолошким предумишљајем.

Зашто – само у случају српске културе – наши универзалисти изненада постају културалисти?

Зашто онима који су оглашени универзалисти одједном не одговара универзална и европска интонација Његошевог дела?

Зато што је њихово основно настојање везано за насилну промену српске културне и историјске традиције: у томе је саобразно сталним позивима председника српске владе да се „промени свест“ српског народа. Но, никада то неће бити довољно: увек ће се појављивати нови захтев.

Уместо тога, можда би се требало – са чврстим упориштем у истини и чињеницама – замислити над очајањем владике Данила: „Да је игђе брата у свијету/ да пожали ка да би помога.“

Ако се Црногорци сете овог стиха, можда би могли видети да је брат поред њих. Потребно је само – што је и најтеже – пружити руку: чиста срца.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика/Факти, 8. 2. 2017)

ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ

Мило Ломпар: Бриселски споразум противуставан и дубоко против интереса српског народа

Гост емисије „Интервју“ био је господин Мило Ломпар, професор на Филолошком факултету. На Филолошком факултету у Београду Мило Ломпар држи предмете „Српска књижевност XVIII и XIX века” и „Културна историја Срба”. Поред тога, налази се на челу Задужбине Милоша Црњанског, а као члан жирија до сада је одлучивао о следећим књижевним наградама: „Растко Петровић”, „Милош Црњански”, „Ђорђе Јовановић”, „Драгиша Кашиковић”, награди Другог програма Радио Београда „Никола Милошевић” и НИН-овој награди за роман године. Био је две године директор „Политике”. Препоручујемо да погледате цео интервју и сазнате више о томе шта Мило Ломпар мисли о политици Александра Вучића и напредњачке власти, како Вучић балансира поправљањем односа са Русијом и стварањем позиције неутралности, да ли је Вучићев режим гори у односу на Тадићев режим по питању Косова и Метохије и по питању права српског народа у Црној Гори, зашто треба сумњати у русофилство Александра Вучића и Томислава Николића, да ли је политика Српске напредне странке одраз воље српског народа, зашто СНС очекују жестока цепања након пада са власти, како је СНС уклонио озбиљне дискусије са политичке сцене, колико су угрожена српског народа у Црној Гори, како се систематски уништава култура у Србији, ко жели да српску културу преради у само србијанску културу, како је српска интелигенција постала неспремна да се жртвује за идеје, како је „Југословенство“ и „Титоизам“ утицали на уништење српске националне свести, али и о бројним другим занимљивим темама.

(Балкан инфо)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

13 replies

  1. Добар текст професора Ломпара о Његошу, али мислим да је Жижек у праву када каже да су стихови „Оро гњездо врх тимора вије, јер слободе у равници није“ Његошеви а не Мажуранићеви.

    Свиђа ми се

  2. Да, сјајан текст.

    А стихови су дефинитивно из „Смрти Смаил-аге Ченгића“. Колико се сећам, у „Горском вијенцу“ Његош не користи парну риму. Нити било какву другу.

    Свиђа ми се

  3. Узгред, ови Мажуранићеви стихови би могли да се посматрају и као програмски за политичко деловање Секуле Дрљевића, он је „националну самосвест Црногораца“ видео искључиво у опозицији јуначка брда-издајничка равница. Што само говори колико је био под утицајем хрватске културолошке „оптике“, у погледу Црне Горе.

    Свиђа ми се

  4. За Милана

    Можда нисам био довољно јасан, и ја не тврдим да стихови нису из „Смаил-аге“. Само сам сагласан са Жижеком да је аутор тих стихова и целог спева Његош а не Мажуранић 🙂

    Свиђа ми се

  5. „Смаил-аге“? Е о томе стварно ништа не знам. Онда се цела моја теза руши. Могуће:)

    Свиђа ми се

  6. За Милана

    Ево прво цитата из Писама из Италије Љ. Ненадовића:

    „За тим Његош продужи: ‘Жао ми је, кад тако радо читате моје стихове, што немам овђе песму Ченгића. Знам да би вам се врло допала. Дође ми један, и кад сам му прочитао, зациганчи: дај ми, дај ми; и ја му дадох, а пријепис није ми остао …’ Је ли као Горски вијенац и Мали Шћепан? ‘Није у драмској форми, и није тако велико, али знам да би ти се допало’.“ (Писма из Италије, Српска књижевна задруга, Београд, 1907, стр. 56)

    Његош додатно цитира два пута по два стиха који се налазе у Смаил-аги, исто забележио Љ. Ненадовић, немајући појма да је то у Смаил-аги, он је мислио да су Његошеви (Писма из Италије, Српска књижевна задруга, Београд, 1907, стр. 43 и 47) .

    Ти стихови су:

    Види му се, мријет’ му се неће,
    а јест нешто, што га напријед креће.

    Оро гњездо врх Тимора вије,
    јер слободе у равници није!

    О свему томе написала је студију Марија Ковачевић „Поколења дјела суде“.

    Била је и судска парница, књижевни критичар Светислав Вуловић је тврдио да је „песма Ченгића“ управо „Смаил-ага“ Мажуранића, па после и неко суђење, а Мажуранић се за живота није оглашавао, него само оставио „рукопис“ Смаил-аге који је нађен постхумно.

    Због више детаља (да сад не образлажем) ја сам УВЕРЕН да је Његош аутор, као и да јавно то није смео да призна јер су Смаил-агу посекли његови људи.

    Поздрављам Вас.

    Свиђа ми се

  7. Јел можете да укратко да појасните који су аргументи у прилог тези да је Његош аутор „Смрти Смаил-аге Ченгића“? Врло бих волео да о томе прочитам реч, две али ми књижевноисторијска литература није на дохват руке 😦

    Свиђа ми се

  8. Једно питање: што у основном тексту када Ломпар наводи Мажуранићеве стихове Тимор стоји малим словом?

    Свиђа ми се

  9. За Милоша

    Да кренем отпозади: колико се сећам, код Љ. Ненадовића је „Тимор“ велико, а код Мажуранића је мало. Могуће да је Његош мислио на конкретан неки врх, а онда је тимор у значењу планине, врха (моја спекулација).

    Аргументи, осим оног да Његош цитира стихове из Смаил-аге, и да се жали да му је неко украо поему, јесу:

    1. Мажуранић је „написао“ само један такав спев попут Смаил-аге.

    2. То је негде 1846. године, информације нису стизале као данас, а Мажуранић у прсте зна и терен и ко је убио Смаил-агу, и како се све одиграло.

    3. Специфичан језик поеме (мада је нешто мењао Мажуранић, стављао неке апострофе испред слова), и неколико „ауторских“ потписа у поеми који откривају баш Његоша.

    Једна од њих, кад виси Смаил-агина глава на колцу, јесте да песник каже „станак пустињак“, а добро знамо да је само Његош себе тако звао (има и збирку „Пустињак цетињски“).

    „У пољу је станак пустињаков“

    Или коришћење речи „супроћ“ код Његоша и код „Мажуранића“… И тако. Чека то једну добру језичку анализу, али није јој овде место, зар не?!

    П. С.: Ко хоће да крене да трага нек почне од текстова С. Вуловића:

    Његош и Мажуранић, Отаџбина, 5, 1880; И опет Његош и Мажуранић, Преодница, 1884, 3–6.

    Свиђа ми се

  10. Интересантна тема. Слажем се да језичка анализа може да баци доста светла ако у књижевноисторијској науци постоји двоумљење око ауторства (нисам упућен).

    Једино бих прву напомену ставио под упитник: мислим да је ипак прошло доста година између Смаил-агине погибије и писања епа да је и Мажуранић могао да буде добро обавештен. Колико Црногорци воле да препричавају своје подвиге врло је позната ствар па не би било ништа необично да је и неко у Њујорку био прецизно обавештен како је скончао ага.

    Свиђа ми се

  11. Новица Церовић са неколико дробњачких главара одлучује да убије Смаил-агу Ченгића. По Његошевој препоруци, њима своју помоћ пружају Морачани и неки ускоци и Смаил-ага Ченгић бива убијен у Дробњаку, на Мљетичку, 23. септембра. 1840.

    А спев бива објављен 1846.

    Не знам, то би било као да би Његош могао да спева о некој бици у Загорју, са именима, топографијом, заплетом… Ипак је то било пре 170+ година, не верујем да су ту излазили „Курири“ са детаљним описом ко је учествовао у убиству 🙂

    И одакле уопште порив Мажуранићу да се тиме бави, и то напише само један такав спев? А све остало што је урадио тотално, тотално се разликује.

    Ево још мало „паралела“ (нисам се тиме бавио озбиљно, него гледам Смаил-агу и оно што ми „звучи познато“):

    крст од огња жива направише. (Горски вијенац)

    Пламте очи попут огња жива (Смаил-ага)

    Ко хоће да чита Његошеву „Песму Ченгића“ 🙂 ево линка

    Click to access ivan-mazuranic-smrt-smail-age-cengica.pdf

    Свиђа ми се

  12. Smrt Smail age Čengića
    ep sastavljen od pet pjevanja,
    je najznačajnije djelo Ivana Mažuranića i književnosti hrvatskoga
    narodnog preporoda

    Свиђа ми се

  13. Па ипак, Мажуранић у „Аговању“ говори о „земљи херцеговој“ (Дробњаку) и о заробљеним Брђанима (Морачанима) , међутим – кад крене мучење, каже „не писну Црногорчад млада“. Сумњам да би Његош направио такву грешку (побркао Црногорце с Брђанима и Херцеговцима) , у то време неоствареног државног јединства и с јадним племенско-братственичким одређењима.

    Нисам дуго читао, не видим да се игде помињу Српство и освета Косова, устаљени мотиви код Његоша:)

    Али, језик јесте по много чему његошевски. Могла би бити похрваћена редакција Његошеве поеме, ко зна…

    У сваком случају, занимљива теза за размишљање.

    Хвала и поздрав.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s