Милана Бабић: Текст за прославу Светог Саве у Требињу

О аристократији 

Милана Бабић

Милана Бабић

Постоје двије аристоктратије – духа и поријекла. По једном схватању, аристократско подразумијева плаву крв, високо изабрано поријекло, елитизам класе. По другом, аристократство је ствар духа, досегнутости одређеног нивоа знања, отвореност ума, слобода промишљања, лежерност у изношењу ставова. Господство – слушати оног другог, снага – бити свој. И једна и друга аристократија код нас нису на гласу.

У свакој сфери друштвеног живота наши представници се крећу унутар двије стварности: дрскости, некултуре на једној страни; и отмености, духовности и господства на другој страни.

Елитизам, отменост понашања, витештво духа већином изазива презир и омаловажавање, често се схвата као знак слабости.

Стефан Немања је на подстицај Млечана започео освајање византијске територије. Млетачка Република, због војне побуне, а Мађарска због смрти краља Стефана III одустају од борбе са Византијом – оставши сам, Немања се повлачи у планине и поручује византијском цару да хоће да му се покори. Цар му је обећао милост, а Немања му одлази „на ноге” гологлав и босоног са конопцем о врату и предаје му мач. Манојло га је помиловао и провео га је на челу робља цариградским улицама. Ту је Немања удахнуо сјај и дух Источног римског царства. Вративши се у Рашку, послије заклетве на вјерност византијском цару, он је то господство Византије настојао пренијети и уткати у својe краљевство.

Лик Светог Саве

Једна од најчешћих заблуда везано за рад Цркве је да она треба да буде аполитична институција; да не треба да се бави свјетовним. А шта је свјетовно, а шта духовно? Ко може свијет подијелити!

И ко је највећи српски политичар свих времена?

Детаљ са Светосавске приредби у требињском „Дому младих“

Детаљ са Светосавске приредбе у требињском „Дому младих“

Када причамо о великим људима ми их, смјештајући их у далеку, нама страну прошлост, посматрамо као ванисторијске, ванвременске индивидуе – стране, хладне, далеке и обезличене.

Колики је проблем истинито представити личност Светог Саве? Огроман! Зашто? Савин лик захтијева цијели један свијет мистичног 12. вијека. Бурна времена крсташких ратова, али поглед на свијет и човјеково мјесто у њему, стабилно. Симбиоза државе и Цркве често иде науштрб Цркве, ипак, одржив, јасно дефинисан свијет. Драматика – већином вањска, не унутрашња. Човјек 12. вијека не живи за овај свијет. Премало тога овиси о њему, његова мисао уклопљена је у општу, његов пут зацртан припадношћу својој вјери и нацији.

Византија слаби, српска држава се рађа. Ко је ствара? Велики Стефан Немања. Утврђује се Српска Православна Црква. Ко јој зида темеље? Трећи син Немањин, Растко Немањић – Свети Сава.

Савин лик – диван од првих помена о њему. Ничег рушилачког, такмичарског или похлепног. Незаинтересован за преузимање престола, млад предан Богу, зрео у посвећености и служењу. Његово дјеловање: програмско, планско, системско, дубоко. Српска неорганизованост и несталност нису одлика српског рода од искона; то су будући намети: пораза, прогона, данака, притисака, ропства…

Син монах призива оца да му се придружи. Немања се монаши, подвизава, тихо упокојава, постаје Свети Симеон. Српска држава притиснута невољама споља и изнутра. Српска Црква под влашћу охридске јурисдикције. Српска држава под притиском римске курије расцјепљена на Зету и Рашку. Опкољеност од стране Бугара, епирског деспота Михаила и Мађарског краља Андрије II. Унутар Српске државе сукоб два брата. Ко то ријешава?

Задивљујуће је колико је Свети Сава био свјестан ситуације у којој се налази, могућности свога дјеловања. С друге стране, сва сила околности иде му на руку. Лош однос Никејског царства и Епирске деспотовине, васељенског патријарха и охридског архиепископа Сави олакшава посао. Сава путује цариградском патријарху. Године 1219. Српска Црква добија самосталност.

У Хиландару на дан смрти Светог Симеона 14 монаха, а, 8 година касније, када се Сава враћа са очевим моштима у Србију, хиландарско братство броји 200 чланова. Дошавши у Србију са Номоканоном (Крмчијом) у рукама, као први архиепископ, Сава извршава црквено-државну реорганизацију. Образује епископије. Епископска сједишта, далековидо, као штитове, размјешта, по границама српских земаља.

Наставља културно-просвјетну дјелатност, започету ревизијом старог правописа на Атосу, ствара српску редакцију старословенског писма. Потпомаже развој зидног сликарства – Жича, Милешева, Студеница, живопишу се под његовом палицом. Путује пуно, увијек са јасним циљем. Са путовања доводи младе ученике и драгоцјености за Цркву и државу. Манастири постaју својеврсни универзитети. Цвјета архитектура, дрворез, сликарство, писменост…

Утврђује се самостална, интегрисана, добро организована држава.

У личности Светог Саве сједињени су просветитељ и подвижник, дипломата и књижевник.

Какав је онда Савин лик?

Мудри и храбри лик човјека који се до краја предао своме народу и Богу; разапет између двије љубави, на крају пламеном сједињен са српским народом и његовим страдањем.

Текст је изведен на Светосавској приредби 2017. у „Дому младих“, Требиње

Advertisements


Категорије:Аз и буки

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s