Претежан утисак који се могао стећи из српских медија је да је Норберт Хофер, уз значајну подршку „српског фактора“ био на прагу изборне победе на аустријским председничким изборима одржаним у недељу 4. децембра ове године. На трибини коју су уприличили НИН и Институт за европске студије из Београда, у уторак 6. децембра, показано је да многа од ових уверења из српског медијског мејнстрима немају упориште у политичкој реалности Аустрије. Темељно преиспитивање председничких избора у Аустрији са становишта политикологије, социологије и ширих, светских, политичких кретања је интелектуално највреднији аспект одржаног догађаја.
Предизборна дебата Ван дер Белена и Хофера (Фото: Твитер)
У питању је била трећа у низу трибина посвећених изборима у европским државама одржаним ове године. Претходне две бавиле су се изборима одржаним у Бугарској и Македонији. Иако Аустрија није држава из непосредног српског окружења политичка дешавања у овој земљи привукла су извесну пажњу и српске јавности – једним делом што је снажење Норберта Хофера тумачено у контексту великог политичког преокрета који чине између осталог Брегзит и победа Доналда Трампа на америчким председничким изборима, а другим што је Аустрија важан чинилац регионалне балканске политике и „тутор“ овдашњим Владама које имају аспирацију да Србију уведу у Европску Унију.
Према речима Мише Ђурковића, директора Института за европске студије, одржавање трибине помогли су и Фонд за отворено друштво и Амбасада Републике Аустрије у Београду.
Окупљенима се прва обратила Сабине Кројсенбрунер, министар саветник у аустријској амбасади. Према њеним речима, односи између Аустрије и Србије су изванредни. Србију и Аустрију не вежу, како каже, само текуће кризне ситуације – попут избегличке кризе – већ и тежња Европској Унији као ширем оквиру сарадње. Она је подсетила да су ово били 13. председнички избори у Аустрији од 1951. године. У априлу одржан је први круг избора када је учествовало шест кандидата што је највећи број кандидата до сада. Постепено се дешавао све већи одзив бирача. Кројсенбрунерова је подсетила да је поништавање резултата другог круга председничких избора представљало снажан изазов за владавину права у Аустрији коју је ова земља успешно пребродила. Кампања је била дуга и скупа и обележила је јавни живот током читаве ове године.
Кројсенбрунер је навела да је према доступним подацима кандидат Зелених Ван дер Белен освојио 53,8% гласова док је представник Слободарске странке Норберт Хофер добио 46,2%. У питању је разлика од око 300.000 гласова што је значајно више од разлике на поништеном претходно одржаном другом кругу од 31.000 гласова. Кројсенбрунерова је оценила да су ови избори били део општих кретања у Европи – раста десног и конзервативног популизма. Антиелитистичка критика европских и „глобалних“ структура која на сложена питања глобализације нуди једноставна решења.
Хоферови бирачи, оцењује Кројсенбрунерова, су у већој мери песимистички оријентисани ка будућности док је ситуација супротна код гласача његовог противника. Ван дер Белен је кандидат који је истакао да је посвећенији европским интеграцијама и спреман да ради на ЕУ. Победу је на крају однео кандидат са нешто више оптимизма у гледању на будућност.
Реч је потом преузео модератор скупа, уредник спољнополитичке рубрике НИН-а Зоран Прерадовић. Он је најавио учеснике трибине: политиколога из Линца Жељка Малешевића, професора социологије Владимира Вулетића са Филозофског факултета у Београду и Мишу Ђурковића, политиколога, политичког филозофа и директора ИЕС-а.
Жељко Малешевић је у свом излагању дао темељан „инсајдерски“ преглед основних карактеристика политичког живота у Аустрији. Аустрија је федерална република – где је федерална компонента јако слаба – у којој се парламентарни избори одржавају на сваких пет година. Председничка овлашћења су прилично слаба и у пракси се своде на репрезентативну и церемонијалну улогу.
Малешевић је подсетио да је у првом кругу председничких избора одржаном у априлу Хофер однео убедљиву победу а да су представници водећих политичких странака – социјалдемократа и демохришћана – доживели тотални дебакл. У трећој рунди после поништеног другог круга Ван дер Белен је наступао са позиција некога ко треба да сачува углед Аустрије, нарочито у светским оквирима.
Уставни суд је поништио други круг председничких избора одлуком донетом 1. јула. Малешевић је навео да је и сам био изненађен оваквим развојем догађаја. Према његовим речима није установљена никаква злоупотреба већ низ неправилности које су могле да доведу до злоупотреба – нарочито у гласању путем поште. Кампања је јако дуго трајала и људи су били заморени политичким дешавањима. Малешевић је указао како се Аустријанци уопштено говорећи слабо интересују за политичка збивања и да се то интересовање своди на гласање на изборни дан и неколико дана предизборних кампања. Тако да је ова продужена председничка кампања била потпуно атипична за Аустрију.
Малешевић је навео интересантне податке да је већи број Хоферових гласача на овим изборима прешао на Ван дер Беленову страну а да се један број одлучио на апстиненцију. Међу апстинентима са претходних гласања који су узели учешће на овим изборима Ван дер Белен је имао убедљиву подршку. Излазност је била преко 74% што је веома високо учешће гласача на председничким изборима.
Владимир Вулетић је своје излагање конципирао као поглед на нешто што је назвао „неоконзервативним заокретом“. Хоферов пораз је према његовим речима политички важна чињеница али је социолошки много интересантнији велики број гласача који се определио да за њега гласа.
У корену овог феномена Вулетић препознаје „кризу легитимитета капиталистичког система“. Према његовим речима могу се препознати три одговора на ову кризу. Одговор који нуди левица у Европи и САД подразумева реформе и редистрибуцију (Сириза у Грчкој, Подемос у Шпанији, Корбин у Великој Британији и Берни Сандерс у САД). Левица је такође у претходних неколико година имала значајан успон али без политички значајнијих резултата. Чак је и победа Сиризе у Грчкој обесмишљена серијом уступака међународним кредиторским установама.
Према Вулетићевом мишљењу, центар углавном затвара очи суочен са системском кризом легитимитета. Заговорници овог правца инсистирају да треба наставити истим путем, само жешће и посвећеније и да ће онда – после периода турбуленција – наступити стабилније и богатије доба. Ову поруку посебно активно је слала Хилари Клинтон у својој председничкој кампањи у САД. Цену овог процеса требале би да плате државе својом сувереношћу.
Десница, према Вулетићевом мишљењу, решава ову кризу пребацивањем терета на рачун маргиналних друштвених група. Вулетић смешта почетак неоконзервативног заокрета у 2008. годину када је криза неолибералног модела досегла акутну фазу. Овај заокрет, према његовом суду, изузев на реторичком нивоу не доводи у питање глобализацију.
Кључни сукоб одиграва се на линији Запад-Кина и парадоксалан је закључак да Запад сада опонаша кинески модел. Неоконзервативни заокрет нуди моралну кохезију и настоји да осигура почетне позиције Запада у сукобу са Кином.
Пре излагања Мише Ђурковића модератор је поставио питање колико је атмосфера страха и медијска кампања која је инсистирала на томе да Хоферов успон представља „реинкарнацију нацизма“ допринела Ван дер Беленовој победи. Миша Ђурковић је указао да је тачно како је Хофер оптуживан да је радикални десничар па чак и неонациста. Према његовим речима, „аустријско питање“ је било од велике важности за европски естаблишмент. Многи бриселски званичници као и министри из кабинета Ангеле Меркел су учествовали у предизборним дешавањима у Аустрији пружајући подршку кандидату Зелених.
Ђурковић тумачи да су и аустријски избори показали да је талас евроскептицизма помешан са таласом ауторитаризма чије преливање имамо и на Балкану код Груевског у Македонији, Ђукановића у Црној Годи и Милорада Додика у Републици Српској. Ово је, како Ђурковић подвлачи, део једне фундаменталне европске кризе.
Људи у Аустрији имају висок животни стандард чак и у европским оквирима али су незадовољни миграцијом и идентитетским питањима. Једно од важних питања аустријске политике, како је приметио Ђурковић, је „питање Турске“ – Реџеп Тајип Ердоган је у Аустрији водио приватну председничку кампању иако према рестриктивним аустријским законима о држављанству највећи део Турака у Аустрији не би требало да има право гласа на изборима у Турској. Себастијан Курц, аустријски министар спољних послова, је притом инсистирао да Ердоган не сме да борави као приватно лице у Аустрији и да се мора уприличити званичан сусрет.
Ђурковић је на крају излагања навео да оно што се назива популизмом некада се називало демократијом и да је реч о настојању естаблишмента да један снажан политички тренд делегитимизује медијском кампањом и оптужбама за популизам.
После уводних излагања уследила је интересантан дискусија током које су додатно појашњена још нека питања. Жељко Малешевић је разјаснио да нема никаквог основа тврђење како су Срби у Аустрији важан део бирачког тела који може да одлучи исход избора. Према његовим речима, Срби изузетно слабо учествују у аустријском политичком животу и то је тренд присутан још од првих гастарбајтерских генерација који се споро мења. Поједине етничке заједнице монолитније наступају (попут Турака) и њихов утицај у политичким дешавањима је знатно већи. Набројао је свега неколико Срба који обављају значајније политичке функције у Аустрији што указује да је њихова партиципација сразмерно слаба. Указао је да постоји тренд политичког буђења али да је он спор и да углавном обухвата млађе генерације. Прве генерације Срба су биле склоније да гласају за социјалистичку (потом социјалдемократску) странку под утицајем „савета“ политичких органа из матице а да су сада склонији да се определе за Слободарску партију. Такође је навео да Аустрија преживљава период политичке кризе и да су потребне знатне реформе на многим пољима а не искључује могућност и превремених парламентарних избора с обзиром да Влада ужива изузетно слабу подршку према истраживањима јавног мњења.
Последња је на скупу узела реч Сабине Кројсенбрунер која се критички осврнула на излагања својих саговорника и указала да по свој прилици, независно од развоја дешавања у Аустрији, неће бити знатнијих промена у српско-аустријским односима нити у аустријској политици на Балкану.
Може се закључити да је ова трибина била изузетно организована, са компетентним сарадницима који су политички живот једне важне европске државе осветлили из више углова. Штета што су скупови где се овако компетентно и садржајно говори о политици релативно ретки а посебна је штета по јавни живот у Србији што оно што је изречено у релативно уском кругу људи има мале шансе да пробије у медијски мејнстрим обележен површношћу, полуинформацијама и сензационализмом.
Надамо се да ће организатори наставити са одржавањем оваквих трибина посебно јер Европу очекују занимљива политичка дешавања – очекивани окршај Марин ле Пен и Франсое Фијона у Француској.
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Оставите коментар