Желим да будем сахрањен у Београду, по православном црквеном ритуалу, без говоранције, написао је између осталог у кратком тестаменту писац који је умро 15. октобра пре 27 година

Карикатура: Драган Стојановић

Хај­те пред­ло­жи­те Ме­њу­хи­ну да про­ме­ни свог „стра­ди­ва­ри­ју­са” за кла­вир бе­сен­дор­фер на ко­јем сви­ра осред­ње и без ра­до­сти, од­го­ва­рао је Да­ни­ло Киш ка­да су се чу­ди­ли за­што овај пи­сац по­ли­гло­та ко­ји је пре­во­дио по­е­зи­ју и про­зу са ма­ђар­ског, фран­цу­ског и ру­ског је­зи­ка, пи­ше на срп­ском је­зи­ку. Као што кла­вир не мо­же да за­ме­ни ви­о­ли­ну, та­ко је и за Да­ни­ла Ки­ша срп­ски је­зик је­ди­ни ин­стру­мент на ко­ме пи­ше.

„Чо­век са­мо је­дан је­зик мо­же по­зна­ва­ти истин­ски, онај на ко­ме пи­ше… Мо­гу ре­ћи да истин­ски до­бро знам са­мо је­дан је­зик: срп­ски и да на том је­зи­ку пи­шем и у Па­ри­зу”, на­пи­сао је у есе­ју „По­след­ње при­бе­жи­ште здра­вог ра­зу­ма“ ко­ји је об­ја­вљен пост­хум­но 1990. го­ди­не.

Да­ни­ло Киш умро је на да­на­шњи дан пре два­де­сет се­дам го­ди­на, а из књи­ге Ми­ли­во­ја Па­вло­ви­ћа „Ве­нац од тр­ња за Да­ни­ла Ки­ша“ (из­да­ње „Слу­жбе­ног гла­сни­ка”) мо­же се ви­де­ти ко­ли­ко то­га из ње­го­вог жи­во­та и де­ла још ни­је про­ту­ма­че­но, и ко­ли­ко смо оста­ли ду­жни јед­ном од нај­ве­ћих мо­дер­них пи­са­ца са на­ших про­сто­ра.

Па­вло­ви­ћев про­је­кат, у ко­ји је укљу­чио 35 нај­у­глед­ни­јих ис­тра­жи­ва­ча и љу­ди ко­ји су по­зна­ва­ли Ки­ша и ње­го­во де­ло, је­сте не­ка вр­ста вир­ту­ел­не за­ме­не за сим­по­зи­ју­ме и окру­гле сто­ло­ве ко­јих по­во­дом Ки­шо­вих го­ди­шњи­ца ни­је би­ло. Ме­ђу број­ним до­ку­мен­ти­ма ис­ти­чу се и они ко­ји су об­ја­вље­ни пр­ви пут.

Пи­смо ко­је је Да­ни­ло Киш упу­тио Ми­ро­сла­ву Кр­ле­жи 30. сеп­тем­бра 1976. го­ди­не аутор књи­ге је на­шао ме­ђу не­ко­ли­ко хи­ља­да пи­са­ма у Кр­ле­жи­ној за­о­став­шти­ни у За­гре­бу ко­ја још ни­је об­ја­вље­на. Киш оба­ве­шта­ва Кр­ле­жу да су га по­во­дом ње­го­ве по­след­ње књи­ге „Гроб­ни­ца за Бо­ри­са Да­ви­до­ви­ча” оп­ту­жи­ли за пла­ги­јат, и да је то ља­га и кле­ве­та ко­ја се не мо­же ни­чим спра­ти. Он по­ми­ње текст но­ви­на­ра и јед­ног од уред­ни­ка „Ду­ге” Дра­го­љу­ба Го­лу­бо­ви­ћа Пи­жо­на „Ни­ска од ту­ђих би­се­ра” ко­јим је от­по­че­та хај­ка на Да­ни­ла Ки­ша као „пла­ги­ја­то­ра”.

„Уза­луд сам му ја, при­ли­ком јед­ног су­сре­та, до­ка­зи­вао чи­ње­ни­цу да не­при­по­ве­дач­ки текст (као што је онај о ка­те­дра­ли или, ре­ци­мо, од­ло­мак из не­ког ку­ва­ра) у при­по­ве­ци за­до­би­ја она­кву функ­ци­ју ка­кву му је аутор на­ме­нио”, пи­ше из­ме­ђу оста­лог Киш по­ку­ша­ва­ју­ћи да об­ја­сни Кр­ле­жи до ко­је ме­ре је по­го­ђен не­пра­вед­ном хај­ком. Али Го­лу­бо­ви­ћев текст био је тек по­чет­на ка­пи­сла ис­па­ље­на про­тив Ки­шо­вог „Бо­ри­са Да­ви­до­ви­ча”.

На­па­да­ли су га по­је­ди­ни књи­жев­ни­ци , осла­ња­ју­ћи се нај­че­шће на иде­о­ло­ги­ју, без књи­жев­них ар­гу­ме­на­та. Као од­го­вор на хај­ку Киш је 1978. го­ди­не на­пи­сао књи­гу „Час ана­то­ми­је”, ко­је је Пре­драг Па­ла­ве­стра свр­стао у „јед­но од нај­зна­чај­ни­јих де­ла но­ви­је срп­ске књи­жев­не кри­ти­ке”. Ки­ша је по­себ­но за­бри­ну­ло пре­ме­шта­ње по­ле­ми­ке са књи­жев­но­те­о­риј­ског на по­ли­тич­ки план. Мно­ги по­зна­ва­о­ци Ки­шо­вог де­ла сма­тра­ју да је због ове хај­ке Киш од­лу­чио да се трај­но пре­се­ли у Фран­цу­ску.

Ни те­ста­мент Да­ни­ла Ки­ша, чи­ји фак­си­мил је пр­ви пут об­ја­вљен у књи­зи Ми­ли­во­ја Па­вло­ви­ћа, ни­је ис­по­што­ван у пот­пу­но­сти. На­пи­сао га је у Па­ри­зу 17. сеп­тем­бра 1989, не­пу­них ме­сец да­на пре не­го што је пре­ми­нуо. Све­до­ци при­ли­ком ове­ре су би­ли Стан­ко Це­ро­вић и Де­сан­ка Рас­по­по­вић.

Же­лим да бу­дем са­хра­њен у Бе­о­гра­ду, по пра­во­слав­ном цр­кве­ном ри­ту­а­лу. Без го­во­ран­ци­је, на­пи­сао је из­ме­ђу оста­лог у том крат­ком те­ста­мен­ту.

Би­ла је то лич­на од­лу­ка, ко­ју не­ки ње­го­ви при­ја­те­љи ни­су раз­у­ме­ли. Иако је на­пи­сао да же­ли са­хра­ну без го­во­ран­ци­ја, Ам­фи­ло­хи­је Ра­до­вић крат­ко је го­во­рио на ње­го­вом гро­бу, али је већ у увод­ној ре­че­ни­ци ре­као да је „ње­го­во по­след­ње за­ве­шта­ње о ћу­та­њу над њим на дан по­гре­ба ду­бље од свих ре­чи”.

Су­де­ћи по од­го­во­ру, Кр­ле­жа ни­је озбиљ­но схва­тио Ки­шо­ве ја­де.

„Пу­сти­те ту олу­ји­цу (у ча­ши во­де) не­ка про­ху­ји, а да се по­жу­ри­те ис­пред ру­да, на врат на нос, не­ма сми­сла!”, на­пи­сао је у од­го­во­ру Ми­ро­слав Кр­ле­жа. Бу­ра ко­ја се ди­гла да­ле­ко је пре­ва­зи­шла олу­ји­цу у ча­ши во­де, и ду­го по­што је написао „Гроб­ни­цу за Бо­ри­са Да­ви­до­ви­ча” ни­је про­ху­ја­ла кле­ве­та о Да­ни­лу Ки­шу.

(Политика, 15. 10. 2016)

Categories: Преносимо

Tags: Данило Киш, Зорана Шуваковић