У мојој четвртој години (1939), у време доношења антијеврејских закона у Мађарској, родитељи су ме крстили у Успенској цркви у Новом Саду у православну веру, што ми је спасло живот.
Данило Киш у једном свом кратком аутобиографском тексту
Данило Киш (22. 2. 1935. – 15. 10. 1989). Фото: Маристела Величковић, Париз, 1981.
Данило Киш је преминуо у Паризу 15. октобра 1989. По тестаментарном завјештању (Париз, 17. септембар 1989, фотокопија овјерена у Амбасади СФРЈ – Париз, 23. 11 1989) сахрањен је по православном обичају у Алеји великана на Новом гробљу у Београду, а опело је служио митрополит Амфилохије Радовић.
Пишчева тестаментна опорука зачудила је многе његове савременике који, испоставља се, нису могли проникнути у Кишова спознајна трагања. Тако је Мирко Ковач, уз својеврстан напад на митрополита Радовића, односно његово говор на Кишовој сахрани, записао:
„Особно мислим да није споран Кишов избор гробља и обреда, премда сам и ја био осупнут његовим завјетом и опоруком, то прије што сам знао да је био атеист и да су га религије занимале само као културолошки феномени. Могу чак поуздано и изблиза рећи да га је понајмање занимало православље, чак је имао и неку одбојност према ‘секташтву и расколништву православља’, јер је то, како је писао Берђајев, одговарало ‘ексклузивном комунизму’ и његовој религији.“
Кишов Извод из књиге рођених и крштених СПЦ
Надахнут говор митрополита над пишчевим одром
Нећу да држим посмртно слово Данилу Кишу, крстоношцу јованског кова, ријетком трагатељу знамења душе и живота нашег доба. Његово последње завештање о ћутању над њим на дан погреба, дубљем од свих речи за мене је светиња. Желим само да му кажем: са љубављу и поштовањем испуњавамо Твој аманет, сахрањујемо те молитвом Православне цркве која те примила у своја њедра кроз Тајну Крштења. Сахрањујемо те у њено вјечно памћење да би те сачували, не просто у језику постања и умирања, као ти Хану Кшижевску и друге твоје трагичне јунаке, него у језику Ријечи вјечног живота.
Оно што си слутио, за чим си огњено чезнуо, сада знаш, постао си и остајеш свједок: мјера патње и мјера знања. Смрт је најдубља патња, али она је и тјелесно смирење људског бића; зато дарује и најдубље познање овостраних загонетки и оностраних тајни. Последња ријеч записана у предсмртном завјештању, мјера је сваке људске изговорене и записане ријечи. Зато је и Твој тестамент провјера и мјера Твога дјела и Твоје ријечи. На основу њега и ми сада знамо: јесте Ти био језик отаџбина, али овај неућутни, на коме Те, ево испраћамо, као “честицу прашине у океану безвремености”.
Очевидно онај “прамен дима”, она гробница скројена Твојом вјештом руком за Бориса Давидовича, није ти била по мјери. Зато си хтио да те сахранимо, тј. сачувамо у ријечи која није земља и енциклопедија мртвих, него земља живих, да будеш сачуван у живоносном гробу.
Сахрана Данила Киша
Стога као ни оно искушење Бориса Давидовича Новског, тако ни Твоје последње искушење, није само завршна страница биографије, коју си писао педесет и четири године земнога живота, писао крвљу, ријечју, јадом и надом. Оно је збир Твога живљења, закључак на којем све почива. Све остало је било, дивно си нам то рекао, само споредан трактат, рачунска радња, чија је вриједност безначајна у односу на крајњу формулу која свему споредном даје смисао.
Вјечан ти спомен достабилажени и приснопамјати свебрате наш Данило.
Кишов повратак Христу
Киш је пред смрт одлучио да не узима преписану терапију.
„Нећу више да узимам лекове, нећу да живим као инвалид. Рођен сам здрав и хоћу да завршим како сам почео.“
Из књиге „Извод из књиге рођених: Прича о Данилу Кишу” британскoг писца и историчара Марка Томпсона, који је за то дјело добио награду „Лора Шенон за савремене европске студије”
Кишова предсмртна одлука да „живи како је почео“ огледа се у захтјеву да буде сахрањен по православном обреду, оном који му је као дјетету дао ново рођење у Христу и већ тада га, како је сам писац свједочио, спасао од сигурне смрти.
Кад се једна лаж понавља дуго, народ почиње да верује. Јер вера је народу потребна. Знам да седмо небо не могу достићи. Али шест ћу небеса походити. До седмог досеже само мисао, јер тамо је све светлост и блаженство.
Данило Киш, „Енциклопедија мртвих“
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Занимљив текст, и вредно подсећање на реакције Друге Србије (Не-Србије) на Кишову одлуку да се сахрани по православном обреду. Иначе, тврдња М. Ковача да је Д. Киша религија занимала као “културолошки феномен” је бесмислена за сваког ко је (про)читао “Енциклопедију мртвих”, која показује да је пред смрт Киш добрано трагао за Смислом (остала је ту и недовршена “Легенда о спавачима”).
Кад већ помињем “Енциклопедију мртвих”, аутор текста је веома лоше изабрао завршни цитат (у тексту који говори о ПОВРАТКУ ХРИСТУ): то су речи Симона Чудотворца (из истоимене приповетке), који заправо доводи у сумњу и хришћанство и Христа, говорећи на пример: “Могу да учиним чуда као тај ваш Назарећанин”.
Божо Копривица, један од тих “пријатеља” који су, очигледно, доста плитко познавали Киша, није могао себи да објасни, а очигледно ни да опрости великом писцу чињеницу да је изабрао Београд за место починка, а не Цетиње, Париз и сл. Копривица је посмртни говор Високопреосвећеног назвао “трицама и кучинама”.
“Nemam dece i ova čudna rasa ugasiće se sa mnom. Sa tim dvema religijama spojila se, u izvesnom trenutku treća, katoličanstvo, kojem su me učili u školi, u Mađarskoj. Susret između dva slična i, zbog mnogih strana, različita sveta, svest o ovoj dvostrukoj pripadnosti bila je kao šok, naročito posle rata. S jedne strane, epska tradicija srpskih junačkih pesama, koju mi je prenela moja majka zajedno sa oporom balkanskom realnošću, s druge srednjoevropska literatura, i dekadentna i barokna mađarska poezija. U ovu mešavinu, načinjenu od sudara i kontradikcija, uključiće se moje jevrejsko biće, ne u religioznom smislu, već u jednoj suštinski kulturnoj optici, kao istraživača.”
Чини ми се да ништа не каже о “културолошком” односу према Православљу, али да би слика била комплетна, треба рећи да је и Кишов ауторски гард био захвалан за површна тумачења његовог односа према вечности од стране његових пријатеља и “пријатеља”. Ево пригодних цитата из једног интервјуа:
Jedan od vaših kritičara označio vas je kao „hrišćanskog ateistu“. Da li biste se složili s tom klasifikacijom?
Moja spiritualnost je gnostička u smislu koji sam opisao u Enciklopediji mrtvih. Suština te spiritualnosti je moje nezadovoljstvo ovim svetom. Ja sam neka vrsta pobunjenika protiv Božje tvorevine.
U vašem romanu „Peščanik“ na jednom mestu stoji: „Ne postoji nijedna savršena religija da bi čovek imao razloga za konverziju. Jedina religija jeste verovanje u Boga.“ Da li je to u krajnjoj liniji i vaša veroispovest?
Iz mog ugla, za vernika, za svakoga ko traži Boga, nema prihvatljive religije. Zato za mene ne postoje ni „dobre“ ni „rđave“, „više“ i „niže“ religije. Inače, Bog nije ideja koja me posebno zaokuplja.
…
Ideologije ovog veka uništile su živote pojedinaca, stotina hiljada, miliona. U čemu vi vidite metafizičko određenje čoveka?
Polazim od toga da mi ništa ne znamo. Metafizika je neka vrsta poezije u prozi. Čovek je nepoznata veličina. Ne znamo odakle dolazimo, ne znamo kuda idemo i ne znamo zašto postojimo. Religija, filozofija i poezija pokušavaju da daju odgovor na to pitanje. Kad kažem poezija, imam na umu književnost u celini. Ali, ni religija, ni filozofija, ni poezija nisu u stanju da nas svojim odgovorima ubede. U sva tri slučaja imamo posla samo s formama poetske transformacije našeg traganja za odgovorom na ta egzistencijalna pitanja. Nauku, ovom prilikom, izostavljam. Ali, i nauka za koju mnogi još uvek misle da će pre ili kasnije rešiti sve suštinske probleme, predstavlja, u krajnjoj liniji, samo još jedan poetski pokušaj da se razumeju ljudi i stvari.
…
A kako stoje stvari sa vašim jevrejskim nasleđem? Kakav je njegov značaj za vas?
Moje jevrejsko nasleđe donelo mi je martirijum. Živeo sam u porodici u kojoj jevrejska religija praktično nije postojala. Moja majka je negovala jedan vid pravoslavlja koji bi se, obogaćen njenim vlastitim idejama, gotovo mogao nazvati paganskim. Zatim sam, za vreme rata, u školi, dobrotom jedne nastavnice koja je želela da u tim teškim vremenima malo brine o meni, upoznao katolicizam. Ali, ako sam od samog detinjstva i tokom čitavog života patio, to je bilo zato što su me gledali kao Jevrejina i prema meni postupali u skladu s tim. Mađarski fašisti i nemački nacisti diskriminisali su me kao Jevrejina. I kad sam postao pisac, počeo sam da pišem o Jevrejima, jer njihov milje poznajem.
Сам Киш је, дакле, давао противуречне изјаве о Богу што је, нимало неуобичајено за велике писце, проистицало из потешкоћа да изрази сву сложеност свог стваралачког бића које и не може да се одвоји од односа према Творцу.
@Милан
Ако је Киш био противуречан по питању религије, зашто би се доказивало, да је православне вере? Имамо ли сазнања, да се у току живота придржавао православних обичаја? Као “стваралачком бићу”, тешко је, да му је религија била посебно значајна. Чини ми се, да и сам наслов текста “Кишов повратак Христу”, показује, да се однос Киша и религије мистификује. Повратак подразумева, да постоји и одлазак или напуштање, а овде нигде о томе нема ништа. Како, да се вратим, ако нисам ни отишао, а ако сам отишао, када и где сам отишао?
Па ево, покушаћу опет да издвојим неколико противуречности:
Suština te spiritualnosti je moje nezadovoljstvo ovim svetom. Ja sam neka vrsta pobunjenika protiv Božje tvorevine.
Iz mog ugla, za vernika, za svakoga ko traži Boga, nema prihvatljive religije. Zato za mene ne postoje ni „dobre“ ni „rđave“, „više“ i „niže“ religije.
Inače, Bog nije ideja koja me posebno zaokuplja.
Три сасвим противуречна навода.
Притом тврди да му Јеврејство не значи много, али му ипак даје на тежини, кад каже да му је донело “мартиријум” (мучеништво) .
Такође, његова мајка Милица неговала је једно “паганско православље” (вероватно мисли на женску склоност ка пренаглашавању народних обичаја) , а учитељица га је упознала с римокатоличком културом. А све су то за њега само поетски изрази неизразивог.
Међутим, ако сами (упркос Кишу, који не знамо да је то икад урадио) покушамо да систематизујемо ове мисли, видећемо да се ради о човеку који је Јеврејин био по рођењу, да је ценио римокатоличку културу (чијем је средњеевропском корпусу и с поносом припадао) , али да је ипак свој загробни живот оставио на поверење Православљу (тестамент о сахрани по православном обреду) .
Ништа се више од овога не тврди. Јеврејство (мартиријум) – римокатолицизам (култура) – Православље (постхумни смирај) . По мени, то је сугерисао и наслов. Не знам шта ви мислите.
Иначе се и сам помало бавим писањем, а трудим се да будем литургијски активан Хришћанин, па могу да Вам кажем да писцу није увек лако да се саживљава са довршеним обредним формама које постоје у Цркви. И ту разумем Киша, који ипак био много озбиљнији писац од мене. Писац је увек некако разапет између бића и небића и стварно му је страна безусловна усклађеност с обредима (уосталом, и апофатичко богословље тврди нешто слично о неизразивости, само изводи донекле другачије закључке) .