Постоје отворене симпатије за оне који су патили у прошлости, али ресурсе би требало употребити за заштиту деце у данашње време као и за будуће жртве
Сајмон Џенкинс
Истрага о историјским случајевима сексуалног злостављања деце никада није била тако конципирана да одговара својој сврси и треба је напустити. Нешто би се онда могло спасити из олупине. Као и многе друге истраге о прошлим догађајима, и ова је била мањкава од почетка. Разлог је што је невешто помешала два одвојена питања, јавни интерес о пропустима државне управе, и жељу групе сасвим одређених жртава за правдом. Секретар унутрашњих послова одговорна за ово, Тереза Меј, очигледно никада није разумела поменуту дистинкцију.
Нико ко чита о патњама жртава сексуалних злоупотреба у прошлости, као и оних из Крваве недеље, Хилсбороу трагедије или Рата у Ираку не може а да се не саосећа са њима. Преживели имају недвосмислено право да знају шта је пошло наопако, што подразумева и њихове случајеве. Али пажња се мора посветити и сразмерности.
Истрага о сексуалном злостављању је подељена на тринаест одвојених истрага које коштају више десетина милиона фунти. Неке су ефективно постале ретроспективна суђења, што је као последицу имало то да жртве могу да темељно испитују судије и услове суђења. Није примењен ниједан ограничавајући статут. Истраге су обухватиле толике полицијске активности да се у неким извештајима спомиње како је једна трећина времена неких полицијских јединица посвећена овим случајевима. Да ли је ово у јавном интересу? Ове истраге су постале споменик колапсирајућег самопоуздања британске јавне управе. Овако нешто не може бити ни у чијем интересу, посебно не у интересу свих жртава.
Фото: Alamy
Право на правду је апсолутно. Али у истом тренутку када је препознато почињу и квалификације. Случајеви сексуалног злостављања у прошлости по својој природи трпе штету од протока времена, поузданости сведока, тешкоћа у прикупљању доказа и промењених ставова о сексуалном понашању – колико год те промене биле добродошле. Утицај на појединца који је претрпео патњу изазвану злоделом је неупитан. Али правда за оног ко изриче оптужбу мора бити избалансирана са правдом за оног ко је мета оптужбе. Жудња за појединачном правдом није исто што и учење лекција и њихова примена зарад спречавања данашњих злодела.
Реалност је да време смешта питање просуђивања о прошлим патњама у руке историје. У време када су издати, извештај о Крвавој недељи и Чилкотов извештај донели су извесну утеху малобројним особама поред историчара. Прошло је десет година од када је комитет Доњег дома затражио обуздавање употребе јавних истрага за исправљање историјских непочинстава. Тражили су да се оне концентришу на учење лекција за будућност. Били су игнорисани.
Заштити деце у Британији очајнички су потребни ресурси. Да, она може да има користи од разумевања шта је пошло по злу у прошлости. Да, неке истраге су за то заслужне. Али приоритети за улагање новца и пажње требало би да буду данашње потребе и сутрашње жртве. То је у јавном интересу.
Са енглеског посрбио: Милош Милојевић
Categories: Посрбљено
Оставите коментар