Сваки критичар, било власти, било уметности, морао би да зна: ко критикује све, тај не критикује ништа
Мухарем Баздуљ
Диван је летњи дан, шеткам се по Риму, тачније парком уз Вилу Боргезе и тражим Његоша. Каквог сад Његоша? Споменик Његошу. На мапи сам лепо видео да у том великом парку, уз споменике Ахмеду Шавкију, Симону Боливару, Виктору Игоу, Фирдусију, Александру Пушкину, Инки Гарсиласу де ла Веги, Низамију Ганџавију, Гетеу и инима – постоји и споменик Његошу. Напослетку, пронађем споменик. Реч је о копији статуе Сретана Стојановића, коју је Риму 2005. поклонила Влада Црне Горе. Као што су неке друге међу споменутим и неспоменутим споменицима донирале владе Колумбије, Перуа и Азербејџана, односно градске управе Каира, Техерана или Москве.
Његош у Риму
Имам у Риму знанце из књижевних, новинарских, публицистичких кругова, па им кажем: „Благо вама! Какве генијалне теме имате за критичке колумне, какве шлагворте за интервјуе!” Ништа им није јасно. Ја настављам: „Ма добро Гете, Пушкин, Виктор Иго, то свака част, али шта ће вам Његош, Гарсиласо де ла Вега, Фирдуси, Низами и остали Шавкији, ко у Италији зна ко су они.” Кажу ми људи да за њих већина Италијана вероватно и није чула, али да су у њиховим домовинама они важни уметници, да су статуе лепи поклони и леп симбол пријатељства међу државама и народима.
Па размишљам нешто како ти Италијани немају појма, а како српски писци зналачки одговарају на подмукле провокације са оријента. Ево, рецимо Влада Казахстана поклони Београду споменик једном од најважнијих казашких песника Жамбилу Жабајеву, а велики писац Владимир Арсенијевић праведнички загрми како је то доказ да су људи који владају Србијом своју земљу „ћутке дефинисали као једну комедију од земље, која је заснована на једном транге-франге принципу” те да их руководи „сељачки резон”, док им је политика „глупа и њени резултати су видљиви као глупи”.
Добро, Арсенијевић се само одазвао на позив за интервју слободарској „Слободној Европи” па је човек дао изјаву каква се од њега очекивала. Ингениозни прозаик Саша Илић био је одважнији па се огласио ауторским текстом. У њему неустрашиво денунцира седамдесет година мртвог песника Жабајева информацијом да му је 1941. додељена Стаљинова награда другог степена. Исте године, Стаљинову награду првог степена добили су, између осталих, Ејзенштајн, Шоштакович и Шолохов. Очекује се иницијатива према Градској управи Суботице да се Шолохову одузме улица, као и избацивање дела Ејзенштајна и Шоштаковича из програма ФДУ односно Музичке академије. Кад је песник који је „читав свој век провео у дослуху с Празнином” завредио тек други степен Стаљинове награде, какви ли су тек зликовци они окићени првим степеном?!
Шалу на страну, сваки критичар, било власти, било уметности, морао би да зна: ко критикује све, тај не критикује ништа. Постоји хијерархија вредности и хијерархија грешака. Ако критикујеш економско-дипломатску сарадњу с неком земљом, истичући као грешку прихватање поклона Владе те земље главном граду твоје земље, а што је уобичајена дипломатска пракса и у чему Србија није никакав изузетак, онда мораш бити спреман и да неке друге твоје критике, можда и оправдане, заправо губе на оштрини.
Жабајев у Београду
Ипак, има овде и нечег много горег од потребе да се сваки потез власти по(т)каже као промашен. Да је ових дана, рецимо, Влада Краљевине Норвешке Београду поклонила кип Ибзена или пак Влада Француске кип Молијера, не верујем да бисмо чули праведничке вербалне рафале. Аргументацијом да овде нико не зна ништа о Жабајеву, као и расистичко-оријенталистичким ниподаштавањем Казахстана само се демонстрира властити провинцијализам. Па Казахстан је девета највећа држава на свету и највећа од свих које немају излаз на море. А по песнику Жабајеву име је добила цела једна покрајина ове земље, покрајина чија је површина већа од 144.000 квадратних километара. Жамбил област (тако се зове та покрајина) скоро је дупло већа од Србије (са Косовом или без њега, како год којем од подсмевача више одговара).
Успут буди речено, пошто се као један од циљева побољшања привредне сарадње са Казахстаном спомиње могућност бесцаринског извоза ,,Фијатових” аутомобила из Крагујевца у ову земљу, реч је о послу за који интереса дефинитивно има и Италија. Ако се Београђанима заиста не свиђа мермерни Жабајев, узеће га, не сумњам, Италија, и лепо га посадити у парк уз Вилу Боргезе. Нема Италија, рекло би се, тако истанчане моралисте међу савременим писцима. За утеху, међутим, има свега осталог.
Писац и новинар
Допуна наслова и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар