Слободан Антонић: Одлазак Љиљане Смајловић или Медијски „ердоганизам“?

О стању слободе у нашим медијима сликовито сведоче два недавна догађаја: одлазак Љиљане Смајловић из Политике и изложба Нецензурисане лажи.

Љиљана Смајловић

Љиљана Смајловић (Извор: ФСК)

Чудило ме је да се Смајловићева и до сада одржала у Политици. У тексту Лик ствари које долазе, објављеном 27. децембра 2011, тврдио сам да – судећи по томе колико безочно спинују медији који су тада били под контролом напредњака – можемо лако да претпоставимо како ће изгледати медијска сцена Србије кад СНС дође на власт.

„Ако је Тадићев режим, по победи на изборима 2008, довео своје уреднике и своје новинаре у главне медије“, написао сам, „мало је вероватно да ће и напредњаци урадити нешто друго. Зато, када данас читате Правду, ви заправо читате сутрашњу Политику, када данас слушате Радио Фокус, слушате како ће сутра да звучи Радио Београд, а када данас гледате ТВ Коперникус 3, гледате сутрашњи РТС“.

Десило се, међутим, да је Вучићев режим поставио нове  уреднике Политике и РТС-а, али да су му, барем до сада, главне пропагандне узданице били Информер и ТВ Пинк. Информер је, практично, вршио функцију официјелног штампаног медија, а ТВ Пинк функцију официјелне телевизије.

Политика и РТС јесу grosso modo подржавали режим. Али, како су на њихова чела доведени уредници који су ипак имали професионално искуство и држали до професионалног угледа, они нису дозвољавали да им се гласила олако претворе у сирове пропагандне машинерије, какве највише приличе вулгарно-популистичком и ауторитарном „ја-сам-вођа“ режиму.

Политика и РТС више су, заправо, подржавали режим начином на који су пласирали вести, као и прећуткивањем неких важнијих информација или становишта, него што су намерно производили конфузију („спиновање“), ширили измишљотине (рецимо, о државном удару), клеветали и вређали сваку опозицију итд.

Политика је, чак, под управом Љиљане Смајловић, неговала и извесни плурализам становишта (у рубрици „Погледи“), при чему су неки аутори отворено критиковали Вучића и његову власт (Вукадиновић, Бакић, Поповићева). Нарочито су биле значајне и ефектне критике „друге Србије“ из пера Зорана Ђирјаковића, као и систематско разобличавање грађанистичких НВО, годинама обилно финансираних из Вашингтона и Брисела, са циљем да „преуме“ српско друштво.

Такође, карикатуре, недељом, Душана Петричића, биле су у тој мери беспоштедно сатиричне према самом носиоцу режима, да је то била за поштовање не само према храбрости уметника, већ и према интегритету уреднице која је такву слободу омогућавала и штитила.

Одлазак Љиљане Смајловић из Политике – при чему она вели да је „отказ добила од Александра Вучића“ – симболички показује да је време када су и у оквиру режима биле могуће оазе „медијске нормалности“ сада вероватно иза нас. То додатно поткрепљује и изложба Нецензурисане лажи, „на којој су постављене 2.523 насловне стране новина, исечци текстова, стрипова и карикатура којима се критикује актуелна власт“.

Александар Вучић на изложби "Нецензурисане лажи" (Фото: Танјуг)

Александар Вучић на изложби „Нецензурисане лажи“ (Фото: Танјуг)

Ова изложба је у делу наше јавности већ оцењена као „колективни попис непријатеља“, као и „покушај застрашивања“. Посебно је за тај део јавности забрињавајуће што је у изложби препознат рукопис Бебе Поповића.

Ова изложба, лако је могуће, и јесте његово дело, не само зато што су  Нецензурисане лажи само српска верзија истоветног Поповићевог пројекта „Ријеч, слика, непријатељ“ урађеног за Мила Ђукановића 2013. године, већ и зато што се обухват материјала (2014–2016) и састав презентера (Дејан Вук Станковић) сасвим поклапа с постојањем новог Бебиног пројекта „Медијаметар“.

Јер, идеја да би прес служба СНС – позната искључиво по дневним свађалачким саопштењима, а која је потписана као наводни аутор изложбе, уистину скупљала и анализирала исечке из штампе, делује готово невероватно. Сумњам да је она за тако нешто способна.

То је, вероватно, урадио неко други, а препознатљив рукопис Бебе Поповића, рекао бих, прилично јасно сведочи о томе да се режим за услуге сада већ обраћа и онима који су у српској јавности синоним за гушење слобода мишљења и извештавања.

Стога закључујем да, сменом Љиљане Смајловић и (вероватном) активацијом Бебе Поповића, улазимо, барем што се медија тиче, у тзв. дворско раздобље режима.

Носилац режима је, у почетку, желео да се прикаже као „демократа“, односно као неко ко уважава обзире званично прокламоване западне идеологије – стручност, плурализам, толеранцију итд. Отуда је и прихватио за уреднике РТС и Политике новинаре који су, осим што су били прозападно оријентисани. и тој норми одговарали.

Али, с консолидацијом власти и победом на изборима 2014. и 2016. године, такав опортунизам и политичка мимикрија више нису били неопходни. Носилац режима, у складу с балканском варијантом компрадорског ауторитаризма („ердоганизам“), више не мора да трпи ни привид критичности, плурализма или независности. Ако је у стању да заврши поверене  задатке, није проблем да може да примери државне медије ауторитарном карактеру сопственог режима.

У том смислу највероватније нам предстоји постепено уподобљавање Политике и РТС-а „медијској истини“ режима, коју већ имамо у Информеру и на ТВ Пинку. Тенденција је, судећи по досадашњем току збивања, да у главном сектору јавног информисања постепено нестану последње оазе „медијске нормалности“.

Али, то може бити и знак нове фазе у коју улази наша власт којој је демократија све више фасада, а ауторитаризам садржина. Он је, очигледно, све теже у стању да толерише макар привид идејне и критичке разноврсности. У дубљем, историјском, смислу, окончање релативне самосталности Политике увек је била најава кризе режима који није у стању да отрпи чак ни такву, ограничену слободу.

Да ли су те правилности свесни у врху наше данашње власти?

Допуна наслова: Стање ствари

(ФСК, 26. 7. 2016)


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-82g

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

3 replies



  1. /део текста: ЈАВНЕ ТАЈНЕ СРБИСТАНА

    15.07.2016. Пише: Слободан М.Маричић

    Свиђа ми се

  2. Г. Млинаревићу,
    Већ сам вам рекао да тај текст НИЈЕ за Стање ствари, али ви као да сте заступник оне тезе да не успева „леп него упоран“. Био сам принуђен да побришем те бедастоће са свог сајта, а ако неко баш воли да чита таблоидне ствари, трачеве и поигравања са именима и презименима – ево линка .

    У нади да смо се – најзад – разумели,
    Александар Лазић

    Свиђа ми се

  3. @Александар Лазић
    Пренео сам само део који се тиче, конкретног текста. Очигледно је, да Антонић брани Смајиловићку и како мој имењак написа, многи нису упознати са ликом и делом дотичне. ЗАПРЕПАШЋЕН сам да Вам смета, када ја цитирам аутора, а није Вам НИКАДА засметало, када господин Буковић цитира све и сваког. Успут, мој имењак је више пута био у посети и друштву Архимандрита Тадеја. Можда је и на њега нешто прешло.
    Ваше је СУВЕРЕНО право, да бришете и пишете, шта Вам падне на памет. Као што написасте и ДЕСЕТ ТАЧАКА у којима НЕ споменусте Косово и Метохију. Много хтео, много започео и паде на првом испиту!
    Тешко ми је, да разумем ИСКЉУЧИВОСТ!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s