Александар Лазић: Поводом два превода или Ваздух слободе у добровољној колонији

Овај текст, први пут објављен 27. новембра 2014, понављамо сада у доброј вери да није изгубио на својој актуелности и да може представљати тему у оквиру разговора који овде водимо о томе „шта нам је чинити“

al-nikad-granicaНедавно су се на Стању ствари појавила два превода: један италијанског философа Дијега Фузара а други (позајмљен са пријатељског сајта „Евроазија.инфо“) вође „Словенске гарде“ Владимира Рогова. Рекло би се да њих двојица говоре о две различите земље иако обојица причају о Србији: Фузаро у Београду „удише ваздух слободе и жеље за независношћу“ а Рогов о нама говори као о дрвету „са којег је опало лишће и сада не можемо да разумемо да ли је оно умрло или хоће да живи и да се развија“.

Али, иста је то земља и оба су превода битна: Фузаро нам показује да „нисмо најгори“, да има људи који маштају о овом (за нас) најгорем месту на васцелој Кугли; спознаја да нешто вредимо основа је да уопште кренемо у борбу да бисмо постали још бољи. Пригушено обележавање стогодишњице, за нас Србе славног, Великог рата само је једна коцкица ширег мозаика с радним питањем „Из Србије може ли бити што добро“? Фузаро је поступио по савету Филипа из Јеванђеља по Јовану (Јн. 1, 46) – дошао је и видео је. И засигурно није у Србији затекао народ најстарији али нам је поручио да нисмо ни народ најгори – како су, упорним понављањем, скоро успели да нас убеде.

А Рогов нам упућује братско-православну „пљуску“, а заправо нам предлаже лек како да оздравимо: да схватимо да смо колонија, и то добровољна. Хиљаду корака ка слободи почиње тим првим, спознајом да смо у ропству. И још конкретније: „Ако наши народи нису изгубили нагон за самоочување онда морамо да дјелујемо брзо и да се удружујемо.“ Да, „у сваком тренутку клепсидра одбројава последњу кап“ (Борхес) и овога пута не бисмо ствари смели да посматрамо са становишта вечности. Јер, док се ми организујемо можда ће они већ успети да нам промене свест.

„Тесно ми одсвуд“ цитира Његош руску Библију („тесно ми отвсюду“) у писму 1846. године: више од 150 година касније, као да је то крилатица око које бисмо се сви сагласили и испод које бисмо стали. Дугогодишњи борци за „српску ствар“ одустају или посустају; медији којима је православље и српство на првом месту – кубуре, како у Србији тако и у околним земљама. Но, пре него се нађемо у ситуацији оне бубе која лежи на леђима и више сама себи не може помоћи – подсетимо се и речи које нам је оставио св. владика Раде кроз лик Вука Мићуновића: „Нада нема право ни у кога / до у Бога и у своје руке.“


ИЗМЕНА: Овај текст је промењен 27. 11. 2014. у 15:14 – у првој реченици другог пасуса уместо „Фузаров“ стављено је „Фузаро“.

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-2G5



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: ,

3 replies

  1. Овај краћи и упечатљив текст ме је подстакнуо да се присетим недавне мисли Воје Жанетића:
    „Бајка о томе како ми не би требало да усвојимо капитализам је бесмислена. Ми морамо, за почетак, да одговоримо на врло значајно питање на које нисмо одговорили – до које мере желимо да будемо колонија? Бојим се да куца једно доба када можемо само да одлучимо да ли ћемо да будемо сто посто или деведесет и нешто.“
    http://www.izjave.net/quote/15149

    Истина, ова мисао се наслања на Жанетићеву мисао од изречену још пре две године:
    „У време док смо желели да постанемо Европа наступио је нови колонијализам. Нико није рачунао да можеш да будеш колонија усред Европе. Шта си друго него колонија када ниједан штампани медиј није у твом власништву, када два пута више увозиш него што извозиш. (…) Уз то, готово све што се извози је у власништву страних компанија. Што се каже – дупло голо.“
    http://www.izjave.net/quote/11868

    Земља која има девастирану економију, и која је уједно високозадужена, не може да рачуна на суверенитет. Нико од дипломата које походе Србију не каже то непосредно, али то је нешто што се подразумева.

    * * *

    Х.Л.Борхес: СУДЊИ ДАН

    „Догодиће се кад одјекне труба, како пише Свети Јован Богослов.
    Догодио се 1757, како сведочи Сведенборг.
    Десио се у Израелу кад је вучица приковала на крст Исусово месо, али не само тада.
    Догађа се при сваком откуцају твојих дамара.
    Нема тренутка који не би могао бити амбис Пакла.
    Нема тренутка који не би могао бити вода Раја.
    Нема тренутка који није напет као пушка.
    У сваком тренутку можеш бити Каин или Сидарта, маска или лице.
    У сваком тренутку Јелена Тројанска може ти открити своју љубав. У сваком тренутку петао је већ могао закукурикати три пута.
    У сваком тренутку клепсидра одбројава последњу кап.“

  2. Не зна се шта је инспиративније за дијалог, текст г. Лазића или коментар инг. Дејана. Да почнем тамо где је стао г. Лазић, (к)од Његоша и оне његове чувене ријечи упућене Љуби Ненадовићу: „Шта се Србија плаши слободе кад је њу слобода и родила?“ Ми у јавном животу имамо једну школу мишљења, персонификовану у др Латинки Перовић, која тврди да је Србија „ради територијалног ширења“ жртвовала демократски развој и друштвену модернизацију и културну еманципацију. Мада се то не може лако поједноставити и „прилагодити“ историјским аномалијама (чињеница је да је на основи о којој говори Л. Перовић било сукоба између релативних старосједелаца и дошљака, у земљи која је била подручје имиграције, између социјалиста и националиста, између обреновићевских легитимиста и карађорђевићевских масона, између официра и трговаца итд), искуствено видимо да што је земља мања то имамо мање политичке и економске слободе и привредно-културног развоја. Покојни, сјајни економски аналитичар, Драгиша Бошковић, видео је ратове за „југосовенско наслијеђе“ као ријетке, ако не и јединствене, ратове за „сужавање тржишта“. Са гледишта капиталистичких монополских мултинационалних коорпорација, такви ратови су идеални и изгледа да су ушли у њихову „општу агенду“ сузбијања конкуренције. Други пол у јавном животу покушава да се конституише око реафирмације тзв. српског становишта Црњанског, и персонификован је у критици југословенског културног образца Мирослава Крлеже од стране професора Мила Ломпара. Оба ова пола имају своје јуришнике у јавности, неријетко у завади око тога ко је досљеднији на „исправном путу“. Између њих или (зашто не дозволити и утопијско мишљење?) са свима њима, мора да се нађе простор за његошевско, слободарско становиште, које је како је тврдио на његовом јубилеју г. предсједник Филип Вујановић „европско“, али занимљиво је исто га тако види и у сјајном огледу „Његошев ангажман“ један од наших најбољих младих филозофа, проф. Часлав Д. Копривица. То „европско“ ни у ком случају није политички кореткно Вујановићево, већ судбински трагично, на примјер, једнога Богдана Поповића, који је тврдио за своје „гласниковце“ да су били окренути према Западу јер је и култура била на Западу и до смрти није могао да схвати како је то Енглеска допустила бомбардовање Београда.
    У том смислу блогосфера која претендује да његује српство и православље, мора да буде ништа мање европска, од оне са супротним идеолошким предзнаком. У противном, десиће нам се у још горој форми оно што се већ дешава, да „српска идеја“ буде карикатура „руске идеје“, онога схватања, које по Берђајеву, у име уочавања недосљедности и неморалности Запада, превиђа блато у сопственој улици и на сопственим каљачама. Слободарском становишту, одговарају и Фузаро и Рогов. Први који афирмише Кантово противљење Свјетској империји у коме је та, по Ничеу, „весела душа“ видјела лукавство ума да се задобије трајан мир заснован на равнотежи снага. Рогов огољава суровост колонијалног положаја Србије, ништа мање него што га Фузаро разоткрива у сопственој домовини. За то нам је, с правом подјећа инг. Дејан, довољан и Воја Жанетић. „Ваздух слободе“ г. Лазића није нам дан, њега можемо да задобијемо као Срби или припадници било које друге нације-политичке заједнице само сталним самоусавршавањем као истински грађани Свијета, а као православни хришћани добијањем дара Духа Светога. Кантово „лукавство ума“ учи нас да у том задатку не смијемо да будемо моноидејни митомани, а Црква Божија призива на подвиг нелицемјерја. Конкретно то значи да „српска блогосфера“ мора да сиђе са циркуског точка намијењеног лабораторијским мишевима и да се отвори за све који се боре за слободарско становиште (класно-социјално, расно, мањинско, религијско, атеистичко) у орвелијанској Свјетској монархији и да прави пародију од њених сатрапија и нацистичких изданака.

  3. I Dijego Fuzaro i Vladimir Rogov su pokusali – hvala im – da shvate i opisu Srbiju.
    Sto nije lako, kaze D.M.

    Srbija je velika tajna
    Ne zna dan sta noc kuva
    Niti noc sta zora radja
    Ne zna grm sta susedni grm sanja
    Niti ptica sta se dogadja
    Izmedju granja . . .

Оставите коментар