Завршне странице књиге светог владике Николаја „Религија Његошева“
И тако религија Његошева није стари порушени замак, који се само од времена на време кити, нити једно пухорно огњиште, које се само недељом засветлуца. Религија Његошева изражава цео један живот, живот песника и хероја; она представља неугасиви огањ, коме је један велики ум светлост и једно велико срце топлота. Замислите овај огањ под пухором од понедеоника до суботе значи замислити Његоша у неегзистенцији шест дана, и у егзистенцији само седмог дана. Његош је посведневни празник, јер његово посведневно настројење духа и срца јесте празничко, религиозно. У томе се он разликује од велике већине других људи. Велика већина других људи мора да остави своје свакодневно занимање, да би један моменат могла бити религиозна. Његош је стално религиозан насупрот великој већини, само моментално религиозној.
Његош живи постојано у својим усамљеничким, интуитивним визијама, у чијем нимбусу свака ствар и свака стварчица у свету добива необично велике размере и једну особито јасну и одређену боју. Као што се круг, направљен падом зрна песка у воду, нагло шири на воденој површини, тако се и мисаони круг свега без разлике, великог или малог, на чему се само пажња Његошева заустави, нагло шири, и све дотле шири, док не додирне крајње обале његове мисли; од овог непреходног мисаоног хоризонта та кружна вибрација преломљена одбија се, пролази кроз срце песниково и на тај начин улази у област религије његове. Тако, „мали мрав“, кога Његош једва запази на усијаном ловћенском камену, дејствује на њ исто онако као и „горди лав“, као и цела планета наша, јер мисао о мраву, као и мисао о лаву, као и мисао о нашој планети или нашем планетарном систему, кружи у његовој памети у све већим и већим круговима, док најзад не достигне границе сваке мисли, тј. док се не одбије од његове свеапсорбујуће мисли о Богу, као праизвору лепоте. Са ове границе посматран, мрав је једно моћно и чудно дело једног великог скулптора, једног великог сликара, једног великог песника, једно дело симетрично као природа, једно живо, светлосно, бојано ткиво као природа. При овом посматрању, преимућствено интелектуалном или имагинативном, песник је испуњен уметничком адорацијом, молитвом првосвештеника лепоте.
Но овај „мали мрав“ има и своју судбу, тј. има свој одређен круг радости и трпљења, свој почетак и свој крај, међу којима је једва видна дистанција, има своје претке, своје потомке, своју историју, своју трагедију. И лав има све ово, што и мрав. Но он има и нешто више: он има и шапу, која у једном тренутку може да учини крај историји целе једне мравље државе. То је други круг мисли Његошевих, круг мисли срца, – ми бисмо рекли, – које се све завршавају великом мишљу о злу у свету, које од адорације лепе природе воде песника презирању карниворске, неправедне природе. И мрав сједињује у себи обе те природе као и лав, јер и мрав је лав за светове мање и слабије од себе. Човек је и једно и друго, и мрав и лав, у односу према јачима или према слабијима од себе. При оваквим мислима душа нашега песника се испуњава саучешћем према општем светском болу и хероизмом.
По истим двојним круговима крећу се и све друге мисли и сви други осећаји Његошеви, као и мисао о мраву или лаву и осећај, који њихова судба на песникову душу производи. Центри оба ова круга, пак, најзад падају уједно – у недоступну светлост „општега оца појезије“.
Наслов: Стање ствари
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-828
Categories: Поново прочитати/погледати
Оставите коментар