Двојица дугогодишњих а неоптужених па, разумљиво, и неосуђених затвореника из америчког војног затвора Гвантанамо на Куби, који су, иначе, били осумњичени за сарадњу са Ал каидом, пуштени су на слободу и пре неколико дана постали становници Србије. У првим тренуцима по објављивању те вести српска јавност била је изненађена и узнемирена, a поготово када је сазнала ко су, заправо, њени нови суграђани.
Притвореници из Гвантанама који су пребачени у Србију (Извор: РТС)
Забринутост није постала ништа мања када се огласио амерички амбасадор Скот и рекао новинарима како је „сеоба” двојице затвореника у Србију дуго припремана и да је она део програма за затварање тог војног затвора. А пошто су дошли, сада је важно да они буду интегрисани у српско друштво. „То је велики хумани гест Србије и најважније је да ови људи буду примљени у српско друштво да могу започети нови живот.“ Према ономе што се о овој двојици зна, они јесу били у вези са Ал каидом, те је основано питање неће ли они из Србије потражити своје некадашње саборце или ће они потражити њих и позвати их да наставе сарадњу. Што би, несумњиво, било веома опасно по нашу земљу.
У сваком случају г. Скот није наговестио у коме би правцу требало да се креће поступак укључивања бивших затвореника Гвантанама у српско друштво, препуштајући одлуку о томе нашим одговарајућим органима. С друге стране, не сме се занемарити чињеница да нам је његова земља, која нам је пре 17 година послала „Милосрдног анђела” и која нас пуна четврт века саплиће на сваком кораку, преко свога амбасадора одала признање за „веома хумани гест” јер јој помажемо да се ратосиља двојице затвореника из Гвантанама са којима није знала шта да ради.
Покушавајући да дознају више података о овом „веома хуманом гесту” новинари су позивали министарства у чијој би надлежности требало да буду овакви случајеви, али одговоре нигде нису добили, већ су их са сваког места упућивали на неко друго. Читава два дана трајала је недоумица око тога на који је начин Србија стекла нове становнике, изгледало је већ да ће и ово остати тајна као Савамалски фантоми и „идиот који је наредио ноћно рушење”, али се, срећом, огласио четворомесечни мандатар за састав нове Владе. Он је одлучно пресекао све претпоставке и „чаршијска нагађања”.
На конференцији за новинаре изјавио је у свом карактеристичном осионом стилу како „умире од смеха слушајући глупости по телевизији и читајући новине последња два дана”, да би се затим запитао „јесмо ли део света или нисмо, хоћемо ли да будемо сами или изоловани”, и поучно закључио „то, на пример, није тема у Немачкој, која је примила много пута више затвореника“. (Примила је тројицу, што је за мандатара, очигледно, „много пута више”.)
Јавност није сазнала на основу кога је закона и споразума наша земља добила два нова становника, а ни да ли је то коначан број затвореника који Србија треба да прихвати или ће он расти како би и на том пољу престигла Немачку. Јасно јој је само да је и овом приликом, по ко зна који пут, А. Вучић донео одлуку у тајности и на своју руку.
У Уставу Србије пише да је „Влада одговорна Народној скупштини”, што би, ваљда, требало да важи и за премијера, али се из многобројних примера у последњих неколико година види да то није тако и да он никоме не полаже рачуне.
Како би требало да се назива такав облик државног уређења?
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-80I
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар