Чувени амерички играч бејзбола Јоги Бера имао је обичај да каже: It’s not over till it’s over. Није готово док се не заврши. План је био да Народна скупштина Републике Србије пре 11. јула изгласа резолуцију коју је предложила посланичка група на челу са Чедомиром Јовановићем и Ненадом Чанком. Том резолуцијом држава Србија, у име српског народа, признала би да се у јулу 1995. године у Сребреници догодио геноцид. Очигледно је да се у року који је сребренички лоби предвидео – то није догодило. Међутим, то уопште није разлог за опуштање. Борба против сребреничке резолуције у Скупштини Србије још није завршена.
Могуће је да се завршила само прва фаза овог покушаја наметања резолуције која би – да је усвојена – била изузетно штетна по интересе Србије и Републике Српске, и српског народа у целини. Предлагачи резолуције и њихови инострани спонзори немају разлога да одустану само зато што је, услед неочекивано снажног отпора, први покушај пропао. Политичка логика њиховог деловања сугерише да ће наставити са својим покушајима, али одсада на други начин.
Првобитан план је био да се резолуција прогура на препад, по „хитном поступку“ и без пружања могућности јавности или посланицима да обаве исцрпну расправу по овом важном и контроверзном питању. Пошто су благовремено ухваћени на делу, агенти страног утицаја у Народној скупштини Србије били су изложени медијској пажњи у довољној мери да и овог пута, као 2010. године, буду осујећени у спровођењу своје намере. Поред низа медијских иступа на ову тему, „Историјски пројекат Сребреница“ је организовао грађане у земљи и расејању да електронским путем саопште Народној скупштини свој став поводом предлога да се Сребреница призна за геноцид. Као последица масовног „притиска одоздо“, предлагачима није пошло за руком да сакупе довољно потписа народних посланика да се резолуција стави на дневни ред по хитном поступку тако да гласања још није ни било.
Сада морамо бити спремни – пошто препад није уродио плодом – да ће предлагачи резолуције прећи на другу тактику. Рећи ће да више немају ништа против тога да се о њиховој резолуцији гласа по редовном поступку, када год дође на скупштински дневни ред.
Тај процес би, у зависности од закулисних политичких интрига, могао потрајати неколико недеља или месеци. У међувремену, активираће се моћни инострани фактори који су ову резолуцију и наручили и извршиће снажан притисак на све локалне играче да се она усвоји.
На такав начин иницијативи за усвајање ове катастрофалне резолуције продужио би се живот, па би упркос свему на крају чак могла бити и усвојена.
Неколико фактора указују на то да овогодишње активности везано за Сребреницу нису ограничене на уобичајено обележавање у Поточарима. Поред низа провокација какве се обично очекују у овој сезони, међу којима се истиче скаредна улична „инсталација“ у Сарајеву, где је Република Српска приказана као подручје масовних гробница, у Београду, уочи симболичног датума, лажне про-западне „невладине организације“ приредиле су неколико јавних перформанса са циљем да становништву наметну осећај кривице за „геноцид,“ делујући увезано са предлагачима за сада неуспеле скупштинске резолуције.
Задатак Чедомира Јовановића у Поточарима, где се појавио у понедељак 11. јула, био је да донесе изгласану резолуцију. „Потребно је што пре донети резолуцију о геноциду у Сребреници,“ Јовановић се у Поточарима обратио присутнима. Међутим, на сребреничкој комеморацији он је стајао празних руку, без признања о геноцидној кривици изгласаног од стране колега у Скупштини Србије, које му је било наложено да донесе.
Овогодишње обележавање у Поточарима било је за неколико децибела пригушеније од прошлогодишње незаборавне драме, све са спектакуларним покушајем политичког убиства. Ова година је прошла без приметних инцидената, мада запаљива реторика није изостала.
Очекивани почасни гост, новоизабрани градоначелник Лондона, Садик Кан, који је најавио долазак и требао да буде главни говорник, није био примећен у ВИП ложи. Њега је, на овогодишњем скупу као ново лице заменио турски министар иностраних послова, Мевлут Чавушохлу. Без осећања за иронију, представник бившег суровог окупатора Босне је изјавио да се „Сребреница треба спомињати и као место где је људско достојанство доживело страшан удар.“
Гости на овогодишњем обележавању сакупљени су са очигледно поприличним трудом, буквално „са дна каце,“ како би се скупу дао какав-такав привид још увек високог рејтинга међу „угледницима“ данашњег света. Присутнима су се лично или порукама обратили „митрополит Црногорске православне цркве“ Михаило, амбасадори САД и Велике Британије и судије Хашког трибунала Теодор Мерон и Кармел Анђијус. Није, међутим, било никога ко је дошао самоиницијативно, као независан морални фактор и мимо обавезе коју му намеће службена дужност. Ове године, изостала је чак и Анџелина Џоли.
Истовремено са осипањем службене сребреничке приче приметни су све учесталији захтеви сребреничког лобија да се критичко истраживање Сребренице криминализује. Један од потписника овогодишњег скупштинског предлога, Ненад Чанак, већ годинама се залаже за кривично гоњење осумњичених за „негирање геноцида“ у Сребреници. То није случајност, и зато треба очекивати појачани притисак да се лажна конструкција сребреничких догађаја цементира кривичним гоњењем свих који је доводе у питање.
Подстицај кажњавању „порицатеља“ на комеморацији је дао и Бакир Изетбеговић, нагласивши да разуме одлуку организатора да им се ове године не дозволи учешће на обележавању:
„Негирање геноцида и злочина је прешло сваку меру,“ изјавио је Изетбеговић, уз извештачено чуђење што „никако да се деси једна масовна катарза“.
После деценије и по процеса у Хагу под ударом закона који Чанак и Изетбеговић прижељкују пре свега могле би се наћи судије Хашког трибунала, који су у неколико разних предмета правоснажно ревидирали број наводних жртава „геноцида,“ знатно га спустивши са некадашњих пропагандних 8,000 на око 3,900. Притом, судија Кристоф Флиге је чак изјавио да је у вези са сребреничким догађајима непримерено коришћење речи „геноцид“, док је његов колега судија Жан-Клод Антонети признао да после разматрања свих понуђених доказа тужилаштва није могуће утврдити ко је наредио стрељања у Сребреници, и зашто. Међутим, то важне чињенице о којима насртљиви сребренички лоби не води рачуна, као што се не бави процедуралним ситницама. Он сматра да је своју злоћудну мисију обавио ако му је пошло за руком да Сребреницу безобзирно политизује, а Србији и њеном народу злурадо припише одговорност за језив злочин који нису починили.
То им за сада није потпуно успело, ни код јавног мњења ни међу колегама у Скупштини, на брзину подметнутом резолуцијом којом би се формално признала фиктивна кривица за један још увек нерасветљен злочин. У другој рунди овог покушаја, ако га буде – а вероватно ће га бити – поред уцена и притисака страних покровитеља, што ће им свакако ићи на руку, мораће се суочити и са једним крупним хендикепом. Њихова перфидност већ је изашла на видело. Јавност је сазнала за њихову превару и следећи пут пружиће још снажнији отпор.
(Печат, 14. јул 2016)
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7YW
Categories: Преносимо
Оставите коментар