Лука Модрић засигурно није Србин.
Зна да игра фудбал!
Лука Модрић (Фото: Танјуг)
Када се томе дода и податак да Лука уме и да мисли, свака евентуална сумња у то да није Србин, бива а priori одбачена као неоснована.
На средини терена, Лука је прави човек на правом месту. Са тог положаја има преглед игре бољи него било који тренер на клупи. И жмурећи види где су му саиграчи. Поред тога, зна да је лопта бржа од сваког играча па, уместо да трчи, он је шаље као руком ономе коме највише одговара. Његова је предност што му је фудбалска мисао бржа и од тако брзе лопте.
Модрић је у сваком тренутку свој на своме. Лопту увек прима усамљен и независан као сваки слободни уметник. Онда је дели и шаком и капом.
Чувени румунски тренер Ковач је са Ајаксом побеђивао непобедиви Бајерн тако што је жртвовао Кројфа да маркира Бекенбауера. Кројф је, поред тога што је за себе везивао још два чувара, растурио Бајернову игру контролишући Бекенбауера па су остали Ајаксовци могли да раде шта пожеле. А, за разлику од наших фудбалера, силно су желели да постижу голове.
Наши тога никако да се сете. Да би разрушили противничку одбрану наши би, после дугих и напорних припрема у Земуну, са дугим цевима и фантомкама уместо дресова, упадали у противнички шеснаестерац да ухапсе голмана како би га у најлон кеси испоручили немилосрдним фудбалским судијама у Хагу. Судије би му, не тражећи друге доказе осим да је голман Србин, доделили доживотни црвени картон. И пресуду, без права на жалбу, да обавезно гледа сваку утакмицу наше фудбалске репрезентације. На толике муке нису осуђивани ни они у Нинбергу.
На овом првенству Лука Модрић ће одиграти улогу Бекенбауера и Пирла заједно.
Хрватима би било паметније да, уместо Степинца, Модрића беатификују за Светог Луку. Дао им је веће задовољство него Степинац и Павелић заједно. А Србима ништа није наудио. Срби су још почели и да навијају за Луку. Захвални су му до неба што их је, оним голом који је дао Турцима са двадесетак метара, ослободио петовековних ропских мука. Браво, Луко Србине! – навијали су уз громогласне звиждуке Турцима псујући им мајку усташку и тражећи освету за Марка.
Када сам једном приликом свом петогодишњем сину, приметивши да се сав унео у екран, поставио питање шта то гледа? – одговорио је да је нешто као фудбал, али није фудбал. Сви негде трче, нико не зна где и зашто, успут се хватају за гуше а и лопта им је покварена. Није сасвим округла па им бежи. Онда се одједном сви скупе на гомилу и покушавају да свом снагом један другом забију главу у дупе.
Ко се иоле разуме у спорт као друштвену игру, погодиће да се ради о рагбију.
Када сам недавно исто питање поставио такође петогодишњем, овог пута унуку, дао ми је апсолутно исти опис.
Ко се иоле разуме у спорт, схватиће да је унук посматрао игру наше фудбалске репрезентације.
Французи тврде да рагби може да игра свако ко жели да трчи, да се бије и гуша, док са фудбалом то није случај.
За игру фудбала је потребан таленат.
Наша је незгода што смо ми, као изразито спортска нација, подједнако талентовани и за рагби и за фудбал. Понекад у томе толико застранимо да између те две игре не правимо скоро никакву разлику.
Управо због тога се сматра да би ова влада, која још није оформљена, морала да поднесе оставку.
Боље је спречити него лечити. Кад буде касно неће бити користи ни од страних амбасадора да нам разлуче прљаву од чисте воде, рагби од фудбала, Чеду од Чанка, Вучића од Дачића, Русију од Кине и Суецки канал који прети да поплави цео Балкан.
Само се чека пролеће.
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7Lm
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Оставите коментар