Најпре треба рећи да родна и полна равноправност нису исто. У новијим, углавном феминистичким текстовима, некадашња се полна равноправност назива родном. Не улазећи у разлоге аутора за бркањем та два појма, рецимо само да је род граматичка, а не социолошка или чак филозофска категорија (што се такође често наводи).
Стога, овде се осврћемо само на језик, а не и на равноправност полова. Овде се пре свега мисли на покушаје да се све именице мушког рода пребаце у женски. О томе је већ доста било речи, као и о томе да је прилично често немогуће извести облике женског рода, али и обрнуто, од женског мушке. На пример: купац, борац, талац и сл, а обрнуто дрвосеча, машиновођа, брадоња, бабица итд. За почетак, инсистирањем на доктрини родне равноправности, сви купци, борци, таоци, дрвосече,машиновође, брадоње и бабице су дискриминисани у односу на друге људе, али ни то није тако страшно јер је мало вероватно да ће се неко од њих осетити повређеним.
Заправо се нико неће осетити повређеним због родне равноправности или неравноправности осим оних који ту идеологију или доктрину заступају. Инсистирањем на њој и у језику и у друштву се ствара пометња.
Замислите да се у некој телевизијској дебати појаве две жене психолози. Претпоставимо да је то нека телевизија наклоњена идеологији политичке коректности, а родна равноправност само један њен котач. Ред би био да водитељ пита гошће како желе да буду потписане. Једна жели да буде психолошкиња, а друга психолог. Шта сад?
Уместо да смо успоставили равноправност између полова путем родне равноправности, не само да нисмо успели у томе него смо још направили сукоб унутар истог пола. Самим изумом родне равноправности, две жене су етикетиране, а етикета је најјаче оружје политичке коректности, доктрине која прокламовано има за циљ равноправност и увиђавност, а такође само ствара сукобе. У земљама с развијеном политичком коректношћу можете да изгубите посао и чак завршите на робији, баш као што је могло у СФРЈ због непоштовања доктрине братства и јединства, иначе социјалистичког назива за политичку коректност.
Но, да се вратимо дамама којима у дипломи пише дипломирани психолог. Нека се једна зове Даринка Мали (психолошкиња) а друга Радојка Добра (психолог). Уколико је телевизија, а дајмо и њој име – ТВ Хризантема, у својој пракси и не поставља питање гостима како желе да буду потписани него се стриктно држи прокламоване идеологије, обе ће бити потписане као психолошкиње. У том случају ће госпођа Добра имати пуно право да се буни, па ако јој не дозволе да буде потписана као психолог, имаће пуно право да напусти студио. Тада ће се с правом побунити госпођа Мали и тражити да се поштује родна равноправност јер тако пише у Повељи о људским правима. Овде се, дакле, не ради о неравноправности међу различитим половима, него о кршењу права унутар истог пола.
Уреднику емисије (овде користимо неутрални мушки род, јер тако је у српском) остаје само да некако смири ситуацију. Које је решење ако ниједна од гошћи не жели да одступи од назива своје тешко стечене титуле? Једино решење је неравноправност и етикетирање. Пре него што иједна од њих изговори иједну реч, аутоматски ће бити маркиране као да стоје на некој од другачијих страна, али још више да стоје на супротстављеним странама, макар генерално имале идентичне ставове о малолетничкој проституцији, под претпоставком да је тој теми посвећена емисија.
Тема ће самим тим постати потпуно небитна. Остаће само завада. А завада је, као што сви добро знамо, веома снажно оруђе за чврсту и аутократску владавину. Могу ли завађене стране да сруше систем заснован на родној равноправности која се позива на људска права? Нема теорије!
Зато, ако вам је заиста стало да мењате овај наказни и неморални свет, оканите се родне равноправности и не правите се блесави.
(Блог Павла Ћосића, 14. 5. 2016)
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7CS
Categories: Преносимо
Оставите коментар