Англо-америчка политика Форин офиса у Лондону и Стејт департмента у Вашингтону према Србима у потпуности се поклапала са плановима и намерама совјетске Коминтерне, римског католичког института Итермариума, Хитлерове нацистичке Немачке, Мусолинијеве фашистичке Италије, Брозове троцкистичко-комунистичке партије Југославије и Павелићевих хрватских усташа, који су у новијој историји починили најстрашније злочине над Србима.
Од нарочитог значаја су одлуке првог, другог и трећег заседања АВНОЈ-а по којима је већински српски народ разбијен у шест федералних држава и две покрајине. Укратко речено, комунисти и њихови сателити у Москви, Риму, Берлину, Бечу, Лондону, Паризу Њујорку и Вашингтону направили су од Југославије малу Аустро-Угарску и на њено чело поставили новог Фрању Јосипа, алијас Тита, како би могли да успешно култивишу сепаратистичке тенденције „народа и народности“ и како би је могли срушити по упутствима Коминтерне… У прилог овог мишљења говоре и чињенице да су Срби у ХХ столећу нападнути у удруженом злочиначком подухвату западно-европских и америчких империјалиста који стоје под окриљем црне и црвене интернационале. Баш зато што су Срби сопственом снагом изборили себи и другима право на слободан и независан опстанак у Југославији, која је изникла после Првог св. рата, у којој је остварено национално ослобођење и уједињење српског народа, мрачне силе су изразито имале непријатељски однос према југословенској држави.
Имајући на уму да су извесне личности годинама распиривале сепаратизам у Краљевини Југославији, као што је био случај и са хрватским славистом Ватрославом Јагићем, који је измислио тз. бошњачку нацију по наређењу бечке владе. Такође, имајући у виду да су Италијани и Немци прогласили становништво Црне Горе за посебан народ. Становништво Јужне Србије сматрали су да је више бугарско него српско. У свему су прихватили хрватску усташку тезу да на територији тз. Независне Државе Хрватске нема Срба, него да су то православни Хрвати. Од Војводине си хтели да направе тз. Donauland у коју су требали да уђу Срем, Банат, Барања и Бачка. Нису питали Србе за њихову вољу, као што их није питао ни Броз, који је на једном документу оставио примедбу: „Шта има Војводина у Вуковару?“ (Види: Н. Ковачевић, Изненађење из Архива: Тајне Титових маргина, део 1, Брозово разграничење- Примедба „шта има Војводина у Вуковару“ утицала је на утврђивање границе између Хрватске и Србије, Политика, Београд, 16 март 2005). Истини за вољу, Пијаде је био једини Србин мојсијеве вере који се у Брозовом интермаријумском и троцкистичком естаблишменту заложио за стварање српске аутономне покрајине у авнојевској Хрватској. Пијаде је био и Брозов ментор, како то рече Џан Гунтер – „… He is Tito’s paternal mentor…” ( Види: John Gunter, Behind the curtain, New York, 1949, стп. 106).
Познато је, да се Пијаде састајао са Черчилом у Лондону и да се у току 1948. године разоткрио и као један између осталих твораца и режисера анти-совјетског блока. Више о томе видети његову књигу коју је објавио у Лондону под насловом „Легенда је да југословенски устанак дугује своје постојање совјетској помоћи“ (Види: Moshe Piyade, The legend that the Yugoslav uprising owed its existence to Soviet assistance, London, Great Britain, 1950; Nathan Asubel, Pictorial history of the Jewish people, New York, 1952, стр. 208; C. L. Sulzberger, A long row of candle – Memoirs and diaries 1934-1954, New York – Toronto, 1969, стр. 624).
Немачки и италијански окупатори су били против краља и монархије. Коминтерна, троцкистичка комунистичка партија Југославије, Интермариум, Форин офис, Стејт департмент, хрватске усташе и извесни сепаратисти су у томе увек били доследни. С друге стране, Черчил je рекао Краљу Петру Другом „да он не би жртвовао ни једног војника или једног пенија за ниједног краља да дође на престо…“ (Види: Alexander Werth, Russia at war 1941-1945, New York, 1965, стр. 883). Енглези су у току 1942. године основали камп Х у Канади на којем су тренирали извесне југословенске комунисте-емигранте, које су у пролеће 1943 пребацили у Југославију да се боре са Брозовим републиканцима-троцкистима против Михаиловићевих југословенских монархиста. Одлучили су да у Југославији успоставе Брозову троцкистичко-комунистичку диктатуру (Види: Lynn Philip Hodgson, Inside – Camp X, the top secret World war II ‘Secret agent training school’ strategically placed in Canada on the shores of lake Ontario, Port Perry, Ont., Canada, 2002, стр. 206/207). Под таквим утиском био је и Рузвелт, који је иступао и као антимонархиста. Он се поверио својој супрузи Еленори у јуну 1942, приликом посете Краља Петра Другог у Вашингтону, и дословно јој рекао: „Тај млади човек треба да заборави да је краљ и нека иде да ради…“ „That young man should forget that he is a king and go to work…” (Види: Eleanor Roosevelt, The autobiography, New York, 1961, стр. 237). Рузвелт је пио противник успостављања Краљевине Југославије, јер се залагао за Независне државе Хрватску и Словенију. Био је окружен римским католичким темпларима Малтешким, Тевтонским и Колумбусовим, које су представљали кардинал Ф. Спелман, Ото Хабзбург и Уилијам Донован (Види: Robert I. Gannon, S. J., The Cardinal Spellman story, New York, 1962, стр. 224; Anthony Cave Brown, The last hero – Wild Bill Donovan, London, 1982, стр. 156/157; Др Данило Грегорић, Самоубиство Југославије -последњи чин југословенске трагедије, Београд, 1942; Ronald Seth, The Undaunted – The story of resistance in Western Europe, New York, 1956, стр. 214; Armstrong, Fish Hamilton. Tito and goliath, New York, 1951, стр. 312).
Што се пак тиче Броза, он је у Београду 7. августа 1945. године у свом говору против монархије, рекао: „Она није могућа из више разлога. Први и најважнији разлог јесте федерација. Македонци, Словенци, Хрвати, Босна и Херцеговина, Црна Гора, увјерен сам, велика већина у Србији не жели монархију, не из некога каприса, него због тога што је то нешто неспојиво са оваквом федерацијом као што је код нас, јер би се под монархијом националности, које су у овом рату дошле до свог ослобођења и равноправности осјетиле поново угрожене…“ (Види: Титов говор, Борба, Београд, 8. август 1945).
Брозову изјаву да су „федерацијом националности дошле до свог ослобођења и равноправности“ демантују историјске чињенице. Броз је драматично прекинуо односе са совјетским блоком 1948. године. Као резултат Брозове политике, Југославија је постала део завојевачког НАТО-а пакта у току 1950 године, када су званично англо-амерички империјалисти успоставили у Београду своју војну мисију. Од тада је Југославија имала исти статус као и остали чланови завојевачког НАТО-а пакта. Коначно, Броз је разобличен и као англо-амерички лакеј од стране самог генерала Папагоса, који је у једној наредби упућеној војним јединицама, рекао: „Потпуно је неопходно да се неизоставно организују присталице Тита у Грчкој – они су наши стварни савезници…“ (Види: Никос Захаријадис, Генерални секретар Грчке комунистичке партије, Стварање Осовине „Атина – Београд“ опасност по мир, Напред, Орган јигословенских комуниста-политемиграната у НР Бугарској, број 12 (28), Софија, 15 јун 1950). Између осталих то је истакао директно и индиректно и бивши амерички амбасадор у Брозовој Југославији Лорен Силберман у једној студији коју је објавио под насловом „СТАРИ“ КOМУНИЗАМ ЈУГОСЛАВИЈЕ: – ВИОЛИНИСТА ЕВРОПЕ НА КРОВУ, где стоји: „Током педесетих година, као и у следећој деценији, ми смо Титов режим снабдели огромним количинама војничке и економске помоћи и давали му несхватљиву али важну политичку подршку. Иако је та помоћ, током развоја југословенске привреде, постепено била укидана, наша политика се ипак још увек заснива на застарелој психологији, с обзиром на негативне последице које Југославија има на разне америчке интересе. Шта више, нема разлога да се верује, како би инсистирање на реципрочности у односима између Америке и Југославије одвело ову другу у совјетски блок. Напротив, настављање једне неодлучне политике према Југославији вероватно ће имати далеко опасније последице за совјетско-југословенске односе.
Године 1948. светски комунизам и совјетска империја били су на истој таласној дужини, па је отпор совјетској империјалистичкој експанзији био стварно једини спољнополитички циљ. Зато је наша бланко потпора Југославији, земљи која је тежила да се ослободи испод руског јарма, била нешто неизбежно. Међутим, непрестани успон западноевропских комунистичких партија – које, као и Југославија – бране структуралну и бар делимичну идеолошку независност од Москве – представља нову и суптилнију претњу индустријским демократијама. У независном комунизму Југославије ми смо на почетку видели начин, да се ослаби совјетска контрола у Источној Европи, а при томе нисмо могли да схватимо да подстоји и једна друга димензија, наиме она у Западној Европи…
Тако смо ми у исто време и прећутни савезници и активни противници Југославије: савезници зато што имамо заједнички циљ да смањимо совјетску доминацију у Источној Европи…
Постала је проста истина – али истина која води рачуна о сталним геостратегијским стварностима – да се каже, како је Југославија, без совјетског утицаја, од критичне важности за садашњу равнотежу снага у Европи. Без обзира но то да ли се ради о изолацији јужних савезника НАТО-а – Грчке и Турске – због чега влада страх да ће их совјетска сила одвојити од њихових северних савезника, или влада забринутост што се тиче равнотеже средоземних поморских снага, опет у страху да ће совјетске базе на Јадрану бити у стању да дадну подршку совјетској флоти, или било да се удара акценат на психолошку претњу Западној Европи која може да доведе да и у њој почну да „падају домине“ – јасно је, да би положај НАТО-а био тешко погођен уколико би Југославија постала део источноевропске совјетске империје…
Да ли то значи да би сваки совјетски покушај да насилним путем из основа промени статус Југославије приморао Америку, да такође одговори војном снагом? То је важно питање. У своме спорном и непријатном предавању у Лондону прошле године о америчкој политици према Источној Европи, Хелмут Соненфелдт је био створио конфузију у председничкој кампањи, када је садашњи статус Југославије описао, као статус земље која се ‘граничи са нашим виталним интересима’. И баш у светлу тих разматрања, ми смо били изразили спремност да југословенској војсци продамо извесна оруђа, нарочито она погодна за одбрану…“ (Види: Laurence Silberman, Yugoslavia’s ‘old’ communism: Europe’s fiddler the roof, Foreign Policy, New York, Spring 1977, стр. 3-6).
Енглески текст гласи:
“Throughout the 1950s, and into the next decade, we supplied Tito’s regime with enormous amounts of military and economic aid, as well as intangible but significant political support. Although direct aid tailed off as the Yugoslav economy developed, our policy is still based on a psychology outmoded in light of the negative impact Yugoslavia has on various American interests. Moreover, there is no reason to believe that insisting on a reciprocal relationship with Yugoslavia will result in Yugoslavia’s absorption into the Soviet bloc. Indeed, a continuation of an irresolute American policy toward Yugoslavia will likely have a more dangerous impact on Soviet-Yugoslav relations.
In 1948, world communism and the Soviet empire were exactly coextensive, and resistance to Soviet imperial expansionism was virtually our sole foreign policy objective. Our blanket support of Yugoslavia when it first sought liberation from the Russian yoke was, therefore, inevitable. But the continued rise of Western European Communist parties – which, like Yugoslavia, assert structural and at least a measure of ideological independence from Moscow – presents new and more subtle challenges to the industrial democracies. We initially saw Yugoslavia’s independent communism weakening the Soviet hold on Eastern Europe, without realizing its other dimension in Western Europe…
The truth is, we are at the same time both tacit allies and active adversaries: Allies in that we share the objective of diminishing Soviet dominance of Eastern Europe…
It has become a truism – but one reflecting continuing geostrategic realities – to say that a Soviet-free Yugoslavia is critical to the present balance of power in Europe. Whether one considers the resulting isolation of NATO’s southern allies – Greece and Turkey – should Soviet power outflank them to the North, whether one worries about the balance of Mediterranean seapower if Soviet naval bases on the Adriatic were available to provide added sustenance to a Soviet fleet, or whether one focuses on the psychological threat to Western Europe should a proto-domino be seen to fall, it is clear that a Yugoslavia brought into the Eastern European Soviet empire would gravely injure NATO’s position…
Does this mean that any forceful Soviet effort to sharply change Yugoslavia’s status compels an American-led military response? It is a close question. Helmut Sonnenfeldt, in a controversial and troubling speech in London last year on U.S. policy toward the rest of Eastern Europe, neatly foreshadowed the confusion of the presidential campaign by describing Yugoslavia’s present status as ‘bordering on our vital interest’. It is, indeed in light of those considerations, that we have indicated readiness to sell the Yugoslav military certain weapons particularly suitable for defensive purposes…” ( Види: Laurence Silberman, Yugoslavia’s ‘old’ communism: Europe’s fiddler the roof, Foreign Policy, New York, Spring 1977, p. 3-6; Kevin Phillips, American theocracy – The peril and politics of radical religion, oil, and borrowed money in the 21st century, New York, 2006, стр. 82; The war for pipelineistan, Asia Times, January 6, 2002; Go – Ahead for Balkan oil pipeline, BBC News, London, December 28, 2004; Michael B. Oren, Power, faith, and fantasy – America in the Middle East 1776 to the present, New York – London, 2007).
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7cT
Categories: Разномислије
Оставите коментар