(Сајт прот. Андреја Ткачова, 2. 9. 2015)
Мисао коју бих хтео да изнесем наишла је у данима сумње, у данима тешких размишљања о судбини моје отаџбине. И не само моје отаџбине, већ и читавог човечанства јер и тај немир дотиче свако људско срце. Али узнемиреност није само због тако значајних вредности као што су отаџбина и човечанство. То је узнемиреност због људи уопште, оних ближњих и оних даљих. Због оног последњег човека који устрептало посматра звезде. Који није волео Заратустру због тога што је он чинио да све око њега делује ситно. То је било у дане неспокоја и због сопствене бесмртне душе, у дане када сам сумњао у њену бесмртност јер и такве сумње могу бити у срцу. Усред свег тог, од погледа скривеног, мучења, на моју душу легла је мисао, прохладна и јасна као Гедеонова роса[1]. Та мисао гласи: најлепше нешто на овоме свету је монаштво. Не само најлепше, већ и најслободније, најодважније, најумније.
Идеја монаштва се реализовала и локализовала на Атону и Соловки, у Дивјееву и на Валааму. Али монаштво није само историјска појава, већ и способност да се појави свуда, макар и у пустињи Аризоне, свуда где постоји хришћанска часност и хришћанска смелост заједно са постојаношћу и жељом да се живот преда Христу.
Зар је ово нешто ново? – питаћете. Зар је ово нешто ново? – питам и самог себе. Јер је то пре баналност за једне и потпуна неразумност за друге. Али не, кажем вам, не. Монаштво је заиста најумнија и најхрабрија, најлепша и најслободнија појава. И то управо сада мора бити јасно када се одело цивилизације развлачи по телу човечанства. Постоје одела која се шију за мртваце. Лепа су на изглед, али само на покојнику, јер су ушивени једним концем и навлаче се у деловима, па их грешком сами можете обући. Наш свет који лети свемиром и који дрхти као облак дима, клањајући се логици профита и тргујући свиме, од нафте до наркотика и извађених бубрега, личи на покојника који лежи у отвореном гробу на киши. Одело се кваси и у ритама отпада са њега, обнажујући мртво тело. Време је да се учини мали преокрет. Сасвим мали.
Свет трули. Кад би ту фразу ставили у уста холивудског каубоја звучала би као: „Свет је баш труо, ђаво га однео!“ Истина, ако летите над Сибиром или Великим језерима јавља се осећање да је свет чист и огроман, а човек себе доживљава како бубицу. Али истина је и то да је човек царска бубица. Царска бубица која трули изнутра. И сада она, силом свог царскога достојанства клизи у Тартар[2] и са собом вуче и Велика језера, и Сибир, и Светско море.
Шта прво спасити и за шта се борити? За природно окружење или за болесне од рака? За животињске врсте у изумирању или за изгладнеле у Африци. Против чега треба да се бори човек? Против пластичних боца, најлонских кеса или против власти безличне бирократије? Можда против транс-националних корпорација и заглупљујуће поп-културе? Да, и како се борити? Све што је до данашњег дана испробано само продубљује ране и умножава ланце. Борећи се за срећу добили смо политику без савести, брак без верности и школу без молитве, говори српски светитељ Николај.
А можда се не треба борити, него се треба сакрити? Можда побећи у неки бар смештен у подруму, или у ресторан на крову? Побећи у хемијом изазвану уобразиљу, у порнографију, у лагано самоубиство? А где да се дену они који имају савест, али не знају шта да чине? Да се побуне, да се окрену ка тероризму, револуционарном или религиозном? И овде ја поново изјављујем да постоји монаштво.
Да ли тиме ја све позивам да постану монаси? Никако. Не само због тога што и сам нисам монах. Али је неопходно да се разуме да је монаштво бунт. Бунт, а не бекство. И то најрадикалнији бунт, бунт који наjјаче удара на глобалног Карабас-Барабаса[3] и на његове прашњаве кутије за лутке и бич са седам репова. Преостаје да појаснимо шта са монаштвом може имати човек који у њему види идеал, али сам није монах. И опет ћу поновити да је монаштво бунт, а не бекство. Умствени бунт: све видим, све разумем и пљујем на ваше умишљене вредности и ваше шарене мамце. Ја изузимам сопствени ум из вртлога у којем се без смисла окрећу умови и стављам га на стену. „На стену уздиже ме“[4]. „А стена беше Христос“[5]. У таквом су бунту сакривени стваралачки одговори на она питања којим савремени свет мучи човека.
Најважније је речено и предстоји нам да то докажемо. Постоје само два пута у мисаоном путешествију. Могуће је на почетку изнети тезу. А затим је облачити у аргументе, почев од доњег веша и завршавајући са марамицом у џепу сакоа. А могуће је и обратно, да се исцрта нека општа слика, да се она уреже у свест саговорника а потом га гурнути кроз једина врата која су му отворио. Ми смо већ кренули првим путем.
Зашто је монаштво бунт? Зато што доводи у питање основе ропства и страдања, а не њихове атрибуте. Људи су робови који страдају. Они се против ропства буне, од страдања беже. Али ропство је умело да промени форму не мењајући суштину. Страдање стиже човека и без труда. Темељ ропства и страдања су самољубље, славољубље и сластољубље. Плодови пале природе, ларве које су се намножиле због грехопада.
На тим прво ларвама, а затим китовима, плута у светској тузи Град земаљски, супротан Небеском Јерусалиму. Онај ко није препознао ове непријатеље (самољубље, славољубље и сластољубље) а жели да се бори за срећу, он је слепац кога раздиру унутрашње противречности. Посматрајте познате револуције. Свуда ћете видети прегршт свесних подлаца и армију обманутих глупака. Први ће се увек пењати на планину на грбачи других не би ли обезбедили себи трон и наметнули обманутом стаду још гору тиранију него што су имали до тада. Видећете игру најнижих инстинкта: зависти, жеђи за крвљу, пијанства сведозвољености. Видећете вукове у јагњећој кожи са смокинзима преко те коже. Видећете читава стада оваца које желе да и саме постану вуци. То монах види и због тога он тамо није. Он не може никог да преуми, али може да махне руком и оде. Знате ли да он један наноси мрачноме врагу неиздрживу увреду иако су у вражјим рукама милиони нечастивих?
У свету који смо навикли да називамо цивилизованим (у чему и јесте грешка, јер постоји много цивилизација, а нама су наметнули да постоји једна једина – универзална) постоји неколико симбола које смо наследили. Данас су то знак новца, техничка иновација и девојка у бикинију на хауби аутомобила. Али то су нови хирови. Било је древних симбола достојних пажње.
Као прво, књига. Јер цивилизација је умна (паметна) и тиме се поноси. Затим, очи. Чак не Свевидеће Око у једнакостраничном троуглу, већ и људске очи као најсјајнија потврда (само)свесне личности. Не мртва природа и пејсаж, већ је портрет тај који исцрпно изражава развој цивилизације коју је некад интересовала Личност. Портрети који висе по зидовима безбројних музеја и на изложбама, портрети који нас гледају из далеког „јуче“, то је симбол цивилизације коју интересује Личност. Јер је цивилизација некад волела личност и за њу се и њена права борила, бринула због ње. Данас је све то реторика и димна завеса, а суштина цивилизације постало је поробљавање личности и истанчано ругање са њом.
Још се симболом цивилизације може назвати рука, тачније шака људске руке. То је задивљујуће вешт орган, окретан и јак, бројем прстију подсећа на број рана на Телу Спаситељевом. Рука која меси тесто; рука са четкицом или са компасом; рука са бројаницама или инструментом за писање. То је она рука, јака и вешта, испружена ка Богу на једној од најпознатијих фрески. Ка њој и Он пружа Своју руку као одговор. Такав симбол нам је остао од уметника из минулих векова. Истина, и том је симболу рекламама исисана крв и то што је некада симболизовало узајамно стремљење Бога и човека, данас симболизује привремену слушну везу између људи уз помоћ мобилног оператера[6].
Књига, очи и руке. Све то монах има. Он не може и не сме, нема права да живи без књиге и рада. Због тога су његове очи лепе. Оне су дубоке и лепе. У њима је бол личних пораза и радост Христове победе. У њима је то богатство тајновитог живота које тако тешко може да заискри у угаслим очима уморног савременика, у наглом блеску очију телевизијског хероја или политичког представника златне милијарде. Једни су отерали душу, други су је продали, па су им сада потребне наочари за сунце или сочива.
Рад и знање су достојни поштовања. Паразитизам и непрестана потрага за задовољством достојни су презрења. Пронађите прво и бежите од другог. Уске стазе потраге или путеви бекства ће вас пре или касније довести до хришћанског манастира. Ви ћете се тамо осећати као туриста и свему се дивити. Чиниће вам се да путујете кроз време. Шта је то? – питаћете. Да ли је могуће да се тако живи? У наше време?
Могуће је да ће прва ствар која ће вас изненадити бити тишина, а друга лепота. Тишина коју су прогнали из градова јер се превише боје онога што у тишини савест шапуће човеку. Што се тиче лепоте, цео је свет леп, али посебно тамо где се човек моли. Тамо птице весело певају и радо цвета ружа. Манастири личе на рајске вртове у местима где је топло. А ако манастир ниче тамо где је клима сурова он ће подсећати на замак или старински дворац, а лепоту цвећа замениће лепота планина, снега, облака који плове небом.
Лепота купљена трудом и молитвом, књига, сузе у ћелијама, вечита упосленост, и посебно путушествије у унутрашње дубине, то је манастир. Ако се пут исправно пређе и не изгуби се човек, онда ће плодови које окуси бити слобода, неустрашивост, спас од илузија, пријатељство са светима и усиновљење од Бога. Упоредите ово са свакодневном сујетом и тутњавом свакодневице, са њеним потребама и неспокојствима који муче. Упоредите са уобичајеном злобом и завишћу у којима је погружен живот. Размислите о оним „скелетима у ормару“ којих има код сваког насмејаног цивилизованог човека. Размислите о томе шта нам свет заиста може дати осим редовних распродаја и новинских вести о редовним катастрофама. Послушајте савременог човека, погледајте га. И онда мислите, мислите и не говорите да су све то неважне ствари.
Шта нам је чинити ако нас је освојило – над океаном вулгарности Атлантиде издигнуто – монаштво? Јер сви не могу бити монаси. Не само зато што би то спречило продужетак врсте. То је само глуп и површан суд. Заиста, за монаштво су способни појединци, не милиони. Заиста, човек који уђе у ту реку, а да није претходно научио да плива, па и не узевши појас за спасавање, ризикује да потоне. Зар је мало трагичних прича о катастрофама у монаштву? Од давнина до данас много је таквих прича и оне су све заиста страшне.
Наравно, није свима не само потребно већ и строго забрањено да буду монаси. Али се свима препоручује да заволе монаштво, да га воле макар издалека, да га удишу ноздрвама. „Светло монасима је Анђео, а светло мирјанима монах.“ Тако је говорио Лествичник и те његове речи су силно утиснуте у душу древног руског човека. И не заветујући се и не облачећи се у црно, човек је способан да душом осети ту дубоку лепоту која је обележена молитвеним подвигом далеко од света. И онда човек заволи дуготрајне службе, одласке светињама, поуке стараца, историјске књиге и аскетизам. Заправо, тиме се и одликовала древна Рус. Бежећи од буке савремености, од содомских речи и вештачке хране ми се одједном приближавамо том идеалу коју је Рус заволела у зори своје историје! Ми прибегавамо источном монаштву, његовим идеалима и благотворном његовом утицају на околину. Испоставља се да је до географских открића и појаве машина, до појаве научног прогреса и масовних комуникација, древна Рус најважније нешто у историји човечанства. И да је и данас скоро једина алтернатива и противтежа која спречава да се острво названо Човечанство сурва у море под именом Смрт.
Показује се да је древна Рус била заиста проницљива. Она је у хришћанству заволела не нешто краткотрајно и другостепено, већ саму срж – аскетски и морални идеал. Размишљајући о својим идеалним формама, Рус је сматрала да се мирјанин од монаха разликује само рађањем деце. Чак се и живот у породици не разликује јер је манастир такође породица (обитељ). Отац, мати, браћа и сестре, то су нама познате речи. Мирјани су једноставно они који имају децу, а све остало, мисли о надолазећем Царству, земни поклони, трпљење, сећање на Бога, тајне, све им је то заједничко са монасима.
Руски човек је волео да иде на поклоничка путовања, да дуго стоји на служби, да умори тело поклонима. Волео је да се усредсреди, утихне, да саслуша паметније од себе. Мало-помало та умствена лепота се враћа у душу, чак и у време када се цео свет клања идолу комфора и идолу разврата. И што више идол комфора и идол разврата захтевају клањање, тим је снажнија потреба за тим да монах буде прави монах, а да мирјанин њега узима за пример. Православна вера остаје монахољубива. Управо то нам указује да је код нас присутна нада. Управо та љубав нам објашњава нашу историју.
У Византији су монаси били противтежа правно исправном, културно префињеном, у целини грандиозном устројству Империје. Монашка једноставност и смелост, монашка слобода и чудотворна молитва сведочили су о другом свету и деловали смирујуће на земаљске величине. Без монашке соли Империја би пукла од гордости или полудела од самољубља. Будући нежна и млада, древна Рус је примила сву ту лепоту. То што је у Византији било на крају, ми смо узели као почетак. Постојећи, крајњи идеал живота смо прихватили, а цео дуги пут ка њему је тек био пред нама. Зато је било тешко не грешити. Било је тако тешко наћи хармонију између већ подареног идеала, његовог чувања са једне стране, и неизбежним развојем, променом форме, са друге.
Да бисмо били веома успешни у овом свету (успешни само у једном периоду) потребно је да у потпуности изумремо за звуке из другог света. Неопходно је стећи неосетљивост на додир друге реалности. Запад је одиста кренуо тим путем и, као пијавица од лоше крви, почео се надимати и постао силан. А ми смо се двоумили. Како је Бога оставио и силом се напунио? Могуће ли је то? То је јасно било искушење. Отуда онај прекид, она убрзана жеља да се оваплоти свака западна идеја, жеља да се сустигне и престигне. И ево на крају је постало јасно да Див са златном главом и сребрним плећима има глинене ноге. Пластичне чак. А код нас глава не што није златна, него је понекад и неопрана, али су зато ноге своје, а не глинене. И тамо где смо некада видели само величину човека и његову победу, неке победе и победе, сада видимо само уредну фасаду иза које човек трули, чезне и квари се.
Доста о томе да ми не стварамо већ подражавамо. О томе да седимо у сенци и удаљени од заједничке школе човечанства. Доста. И да је сам Чаадајев[7] жив данас он то не би рекао. Ми имамо морално-аскетски идеал који се оваплотио у источном монаштву и који смо заволели од самог почетка наше личне историје. То није ситница. То је срж људског живота. Замислите да имате бунар са водом. Какво чудо! Код вас је увек пуно воде. Код неких има и ђакузија и аутоматског заливања травњака, а код вас само бунар. Али сада замислите да су код свих пукле цеви, запушили се канали, зашиштали вентили и усахнули извори. А ви имате бунар! То је само бунар, али му је цена невероватно порасла. У ствари то је непроцењив бунар.
Такав драгоцен бунар у ери очаја и опште нервозе, суштинског безбожноштва и свесветског очаја јесте Православље. Православље, а у њему су породица, покајање, Литургија, Тајне. И коначно и монаштво које нас је толико пута спасло и још увек нас спасава.
То је та, прохладна као Гедеонова роса, мисао која је наишла у данима сумње, у данима тешких размишљања о сопственој бесмртности, о Френсису Фукујами, о Фридриху Ничеу и последњем човеку који ће устрептало гледати у звезде.
Са руског посрбила: Владанка Војводић Милетић
______________________________________________
[1] Прим. ВВМ: Гедеон, старозаветни судија Израиљског народа (Књ. о судијама шеста). Срушио жртвеник паганског божанства Вала (Баал). Од Бога тражио знак да је са њим у избављењу свог народа, тражећи да ујутро сва земља буде сува, а само руно орошено. Тако је и било. Овај чудесни догађај је праслика Христовог натприродног рођења од Свете Дјеве Богородице (видети на пример Акатист Благовестимa Пресвете Богородице, икос 6.) Православна црква слави спомен праведног Гедеона 26. септембра. У манастиру Грачаница постоји фреска „Руно Гедеоново: Гедеон потапа руно“. Зидни живописи посвећени Гедеону су постојали у Средњој (Златној) палати Кремља. Св. Димитриј (Ростовски) је једно од својих дела назвао „Орошено руно“ у којем је појаву суза на Богородичиним иконама упоредио са росом која је пала на Гедеоново руно (према: http://www.rastko.org.rs/rastko-ukr/au/timotijevic_cudotv.html).
[2] Прим. ВВМ: Подземни свет (Википедија).
[3] Прим. ВВМ: Зао лик, власник позоришта лутака из, у совјетско време популарне, дечје књиге А. Толстоја „Златни кључић – авантуре Буратина“, писане на основу ауторовог сећања приче о Пинокију.
Име Буратино носи моћни руски вишецевни ракетни бацач.
Илустрације: http://festival.1september. ru/articles/559793/
[4] Прим. ВВМ: Према преводу Пслатира владике Атанасија Јевтића, који је ближи оном преводу на руски који је прихваћен од РПЦ, а што се слаже са речима који следе текст прот. Ткачова; Даничићев превод гласи: „На камену гору попео би ме.“
[5] Прим. ВВМ: 1Кор, 10:4.
[6] Прим. ВВМ: Ткачов мисли вероватно на Нокијину рекламу „Нокија повезује људе“ где се виде руке слично приказу Божје и Адамове руке на познатој Микеланђеловом живопису „Стварање Адама“. На интернету се могу наћи слике Микеланђеловог Стварања Адама са Нокија телефоном између, видети на пример https://sites.google.com/site/tpeartpub/les-artistes-qui-font-de-la-publicite/l-art-pictural, али нисмо успели да нађемо потврду да се заиста ради о делу Нокије.
[7] Прим. ВВМ: Петар Чаадајев (1794-1856), руски филозоф који је сматрао да Русија духовно никада није припадала Истоку, а да од Петра Великог припада Европи и Западу.
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6Zc
Categories: Посрбљено
Оставите коментар