Фото: Танјуг

Сцене из земунског позоришта Мадленијанум у недељу 17. јануара неодољиво су ме подсетиле најпре на секвенце из некадашњих „Филмских новости”, које су обавезно приказиване у биоскопима пре главног филма, а после њих на телевизијске вести, када су се „Филмске новости” угасиле. И филм и телевизија приказивали су нам хиљаде апаратчика на конгресима комунистичких партија Совјетског Савеза, Кине, ФНРЈ и СФРЈ, чланова централних и извршних комитета како, ван себе од одушевљења, пљескају Јосипу Висарионовичу Стаљину, Мао Це Дунгу, Јосипу Брозу Титу… Стојећи на ногама (не баш лаганим), апаратчици ни у једном тренутку нису штедели дланове, а мени се увек чинило како сваки од њих настоји да нипошто не буде први који је престао да поздравља вођу и његове мудре речи и предлоге.

Такву слику видели смо и у директним преносима наших телевизијских станица или њиховим вестима овог 17. јануара. Главни одбор Српске напредне странке овацијама и аплаузом поздравио је најаву свога председника о ванредним изборима. Мада је сасвим недавно изјавио како су они непотребни, изненада се предомислио и сазвао своје најближе сараднике како би од њих добио одобрење да, и без сазивања конгреса странке, затражи расписивање ванредних парламентарних избора. Тиме би се остварила његова намера да „изађе на црту кочничарима реформи”, онима који измишљају неосноване замерке и критике, док он несебично улаже све своје време и напоре да људи у Србији живе боље. А када су чланови Главног одбора од свога председника дознали шта треба да мисле о ванредним изборима, они су то и показали својим усхићеним и дуготрајним пљескањем. Све је било исто као и на некадашњим конгресима једноумља. Недостајали су само хорски узвици свих присутних у позоришту: „Вучић-партија”.

Фото: Танјуг

Према Уставу Србије, редовни избори за Народну скупштину одржавају се сваке четврте године. Међутим, од 2012. то је правило измењено. Нема више редовних избора, по Уставу. Има само ванредних, по Вучићу, што и није неко чудо, пошто је земља коју он води неспрестано у ванредном стању. Онога часа када премијер осети да се тањи подршка на коју је навикао, а грађани почели све чешће да се питају куда их, заправо, воде његове празне приче о бољем животу који никако да осете (или да му, не дај Боже, чак и зазвижде на помињање његовог имена као ономад у „Комбанк арени”), он онда „преломи” и распише ванредне изборе. После њих у Скупштини се нађу неки нови људи из његове странке, он промени и неколико министара у Влади и затим настави по старом. До следећих ванредних избора.

Како изгледа, премијер ће 24. априла „изаћи на црту кочничарима реформи”. Опозиционе странке су слабе, па и није тешко претпоставити да ће и после избора све остати мање-више исто. Вође оних странака које могу да рачунају на нешто већи број бирача најављују да ће заједно изаћи на изборе. Лепо је ако се збиља договоре, само је њихов велики недостатак што се не разликују од владајуће коалиције, што су и оне доследно на путу придруживања Србије Европској унији. А оне друге, које су против тога, тешко да ће добити довољан број посланика моћи да утичу на промену политичке климе у нашој земљи.

Јасно је да се владајућа коалиција не може победити залагањем за потпуно исти програм, али странке које су изгубиле претходне изборе, и редовне и ванредне, и не помишљају да се одрекну пута у Брисел. Очито је да нису ништа научиле од А. Вучића, СНС-а и безбројних прелетача који су без много оклевања од љутих противника Европске уније постали њени ватрени навијачи.

Извор: Телеграф.рс

Премијерова потреба да још једном на ванредним изборима порази своје критичаре и „кочничаре реформи”, коштаће грађане наше земље око 20 милиона евра.

Што баш и није нека пара у поређењу са шест милијарди исте валуте, за колико се сваке године повећава дуг Србије.

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6YJ

Categories: Судбина као политика

Tags: Александар Вучић, Војислав М. Станојчић, СНС, избори 2016