Има нечег болесног у атмосфери у којој се Ољи Бећковић сугерише да би Славиши Лекићу требало да опрости што ју је тукао јер су обоје данас, ето, „против Вучића”. Има нечег неизрециво одвратног у цвркутању таквог јата
Мухарем Баздуљ
Има негде у „Травничкој хроници” духовита досетка која вели да није највећа будала онај ко не зна да чита него онај ко верује да је све што је написано истина. На сличан начин могло би се приметити да не види најслабије онај ко има премало информација него онај ко их има – превише. За астигматизам због кога највећи део овдашњих политичких аналитичара потпуно погрешно процењује ситуацију крива је огромна количина бесмислених информација које покушавају да процесуирају погрешно им учитавајући смисао. Наоко парадоксално, уз упућеност у преобиље тривијалних актуелности, руку подруку иде потпуно непознавање историјски сличних ситуација и могућих аналогија са догађајима с политичких сцена других земаља, чак и из најближег суседства Србије.
Рецентна прича о „државном удару” у том смислу би могла да послужи као савршена студија случаја. Подсетимо, у медијском рату између Пинка и „Информера” с једне, односно „Курира” с друге стране, покренут је и спин о могућем „државном удару”. Потезане су тешке речи, поједини новинари су прозивани и довођени у везу с наводним „државним ударом”. Они су се опет доста невешто бранили, а аналитичари су тврдили како је цела ова ситуација у двадесет и првом веку могућа само у Србији.
Морам да признам да ову аферу у реалном времену нисам претерано пажљиво пратио. Све је то заправо прилично досадно и већ виђено. Читао сам „Зле духове” Достојевског и смејао се сличности између Степана Трофимовича Верховенског и типичног српског твитерашког зависника о дневнополитичким тривијалностима („Не подноси самоћу, непрестано жуди за каквом разонодом, да му је да га што пре позабаве чиме. Мора му се, и то је стално тако, испричати каква сплетка, каква градска причица, и уз то, сваког дана нешто ново.”). Ипак, кад сам после два-три дана читао и слушао сажетке и анализе целе те скандалозне сторије, имао сам осећање да ја за све то већ одавно знам. Па сам се убрзо и сетио да сам исти филм већ гледао пре дванаестак година, с понешто друкчијим улогама и у уметнички радикалнијој режији.
Забавно је заправо колико људи у Србији, чак и медијски професионалци, мало знају о јавној сцени у такозваној регији, нарочито у Босни и Херцеговини. Примера ради, мало ко овде разликује Драгана Човића (хрватског члана Председништва БиХ) и Драгана Чавића (бившег председника Републике Српске). У том смислу је вероватно претерано оптимистично очекивати да се ико сећа сарајевског „државног удара”.
Током 2003. године, наиме, тадашња Федерална обавештајна служба тајно је прислушкивала педесетак особа у Босни и Херцеговини, међу којима су били и истакнути политичари и новинари. Након што су неки од тих снимака пуштени у јавност, поједини опозициони политичари и новинари оптужени су да спремају „државни удар”. У центру пажње нашао се Сенад Авдић, главни и одговорни уредник недељника „Слободна Босна”. Он је, наравно, одговорио на оптужбе духовито и вехементно, не суздржавајући се, међутим, ни од увреда и грубог речника, а онда су на њега кренули из свих оружја, називајући га лудаком, убицом и силоватељем. (Најтиражнији сарајевски таблоиди наслађивали су се причом о Авдићевом наводном силовању и убиству некакве измишљене „малолетне Ромкиње”, тобоже почињеном још крајем осамдесетих у неком студентском дому. То је кримен, писали су, због кога Авдића у шаци имају КОС и Удба, пошто је у целу ствар, наравно, било нужно уплести и ту врсту аргументације.)
Цела прича није имала никакве директне краткорочне политичке последице, али је средњорочно и дугорочно утицала на стварање јавне климе у којој рационална аргументација и одговорна дебата практично више нису могући. Кад се противник почне криминализовати те кад увреда и клевета служе да се опонент дехуманизује, ту више нема повратка. Да се разумемо, то је зачарани круг. Кад на криминализацију и дехуманизацију одговарате истом мером, онај који је први почео већ је победио.
Има, хоћу рећи, нечег посебно лицемерног и ретко гадног у чињеници да се на чело колоне у осуђивању министровог сексизма спрам једне новинарке стави новинар који је у магазину чији је власник и главни уредник о својој колегиници писао као „хистеричарки с два блага испупчења око стернума” која га је „уплашила изгледом” и која је „кучка недо……”. Има нечег болесног у атмосфери у којој се Ољи Бећковић сугерише да би Славиши Лекићу требало да опрости што ју је тукао јер су обоје данас, ето, „против Вучића”. Има нечег неизрециво одвратног у цвркутању таквог јата.
Као лек од мучнине добро дође спознаја да је и раније и другде било периода „прелаза” или транзиције. И добро дође добра књижевност, рецимо Достојевски: „У мутном времену колебања или прелаза свакад и свуда се појављују разни мали и ништавни људи. (…) У сваком прелазном времену се јавља тај талог, људи не само без икаквог циља већ без икаквог мисаоног обележја; људи који собом, и свом снагом, изражавају само немир и нестрпљење.” Забавно је, заиста, читати „Зле духове” и у свим тим Љамшинима, Тељатниковима, Еркељима и осталим Липутинима препознавати прототипове ликова са српске јавне сцене. Твртко Куленовић написао је како су романи Достојевског били телевизија деветнаестог века. Угасите ТВ, читајте Достојевског.
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6NY
Categories: Преносимо
Са последњом реченицом Баздуљевог текста бих могао да се сложим, ТВ је стварно смеће последњих месеци и година. Али какве то везе има са праћењем политичких збивања? И даље о каквој је овде транзицији реч? Транзицији ка чему? Правци који су отворени не делују охрабрујуће.
Поред тога велики број коментатора овдашњих политичких прилика је указивао да сторија о државном удару има мало смисла изван контекста дневнополитичких потреба Вучићевог режима – кога занима више детаља нека погледа чланак Ђорђа Вукадиновића ”Биланс Вучићевог термидора”.
Помало ми је нелогично да Баздуљ овдашње политичке смутње узима здраво за готово а притом осуђује непринципијалне антивучићевске савезе на политичко-медијској сцени. Зар баш такво груписање није нешто што се подразумева у смутним временима?