Постоје они који кад изговориш ових осам речи:

– Ја нисам за улазак Србије у Европску унију

одмах заузимају неки гард, гледају те чудно, повезују те са неким лошим стварима. Одмах те гледају као „ретроградног“, оптуже за национализам, као да је нешто лоше бити националиста, а неретко ти залепе и етикете шовинисте и фашисте. Њима је, ваљда, то све исто. И, по аутоматизму, ти такав, против уласка у ЕУ одмах не мислиш добро својој земљи.

Као да је Европска унија давно загубљени Ел Дорадо коме сви теже. Као да су тамо мед и млеко који само чекају на нас да их покупимо. Као да је Европска унија једина исправна опција. Занимљиво је да ниједан разлог „ПРОТИВ“ није прихватљив, док је све што може да се подведе под „ЗА“ својеврсно Свето писмо у чију се аутентичност и исправност никако не сме сумњати.

Како сам ја увек била неко ко не трпи ауторитете, ко не трпи наметнуто мишљење (хвала мојим родитељима што су ме васпитали да мислим својом главом), у редовима који следе моје асоцијације кад ми неко спомене Европску унију.

Нисам од оних који се ко пијан плота држе приче да нас Европа не воли, да смо ми савршени, а да је све што стиже са запада лоше, али нисам ни од оних који падају у транс на спомен преговора и Европске уније. Зашто? Зато што ја неке ствари не заборављам.

Кад помислим на Европу сетим се да су пре почетка Првог светског рата Французи продали Србији своје топове, али без  муниције. Она је дошла накнадно, и то неодговарајућа. Ишла је на дораду у Крагујевац, изгубило се много времена у одбрани земље и Срби су то плаћали животима.

Кад помислим на Европу сетим се 1915. Сетим се да су српска војска и део цивила, у катастрофално тешком стању, после преласка пакла албанских планина месецима чекали да им помогну савезници, пре свих Француска и Енглеска. Пашић и регент Александар су писали писма, молили, без успеха. Дневно је на мочварном тлу Албаније умирало у просеку 300 Срба. Французи и Британци нису хтели да пошаљу лађе и евакуишу Србе којима је, на све муке, претило приближавање непријатељске војске.  Историјски ултиматум руског цара Николаја Другог Романова Француској и Енглеској у коме, парафразирамо, стоји да, ако не помогну Србима Русија ће напустити Савез, изаћи из рата и потписати сепаратни мир са Немачком резултирао је тиме да Французи пошаљу своје лађе. У међувремену на албанској обали умрло је више од 40.000 Срба.

Кад помислим на Европу сетим се да је командант здружених снага Солунског фронта, француски генерал, Франше  д’Епере 1918. донео одлуку да битка започне пробојем опорављених српских снага. Француски генерал је послао тада српске дивизије у раље непријатељу без и најмање заштите бочних делова. Срби су  јуришали и гинули, док су „савезници“ на челу са француском командом, чекали исход партије у којој ништа нису ризиковали. Осим Срба. Срби су  успели, али уз још једну страшну цену.

Кад помислим на Европу сетим се да је после рата Влада Француске испоставила Влади Србије рачун за сву  војну и другу помоћ у Првом светском рату. До последње чарапе. Као да су били непријатељи, а не савезници. Србија је подигла кредит да би платила „дуг“ Француској.

Кад помислим на Европу помислим на 6. април 1941. и бомбардовање Београда од стране нацистичке Немачке. Помислим тада и на Ниш, Краљево и све друге градове на које су падале бомбе Трећег Рајха.

Кад помислим на Европу сетим се ,,Мере покајања“, које је после октобра 1941. немачки окупатор увео само у Србији. У тој наредби, главнокомандујући генерал Франц Беме, наредио је да се за сваког убијеног немачког војника погуби 100 цивила, а њих 50 за сваког рањеног, а таоци да се узимају из популације ,,комуниста, људи за које се сумња да су комунисти, Јевреја и одређеног броја националиста и демократски настројених становника“. ,,Мере покајања“ у то време није било могуће увести ни у једној другој држави Европе, јер ни у једној другој држави није постојао организовани отпор против окупатора.

Кад помислим на Европу сетим се 1944. и тога да су савезници те године чак 11 пута бомбардовали град у коме сам рођена. Инфраструктура Београда је бомбардована три пута у априлу, два пута у мају, по једном у јуну и јулу и четири пута у септембру 1944.

Кад помислим на Европу сетим се тога да је током Другог светског рата на југу Србије више људи побила енглеска авијација, него Немци. Чак и онда када су знали да су се Немци повукли из тих градова немилице су бомбардовали.

Кад помислим на Европу сетим се оних игрица савезника који су час подржавали Тита и комунисте, а час Дражу Михајловића и четнике и на тај начин само доприносили распиривању братоубилачког рата у Србији.

Кад помислим на Европу сетим се и оне „стратегије“  Енглеза по којој „Србе треба спутавати у миру, јер су им државне амбиције велике и опасне, а треба икористити у рату, јер су изразито ратоборни„. Сетим се да сам пре неког времена сазнала да је чувени Устав СФРЈ из 1974, који је осакатио Србију, писан по њиховим инструкцијама.  И помислим како у реченици„Бити непријатељ Енглеза опасно је, али бити њихов савезник – кобно је“ и те како има истине кад је Србија у питању.

Кад помислим на Европу сетим се колико су се ’90-их година распадом СФРЈ упињали да нас у сваком смислу оцрне, сатанизују. Нас, народ који је у сваком светском рату поднео невероватне жртве, неретко био топовска храна за њихове амбиције, служио за поткусуривање у реализовању њихових интереса. Одједном су они који су увек били на погрешној страни рехабилитовани у исправне, а Србима је додељена улога главног негативца.

Кад помислим на Европу сетим се Олује и Бљеска, сетим се бомбардовања Републике Српске. Сетим се свих злочина који су спроведени над српским народом уз њихову сагласност или уз спонтано окретање главе у другом правцу.

Кад помислим на Европу сетим се „милосрдних часова демократије“ и три месеца бомбардовања како би нас научили да не смемо да мислимо својом главом и да не смемо да бранимо своје. Прича да смо бомбардовани због Милошевића је глупост у који нико са два грама мозга не верује. Милошевића су могли да убију, баш као што су убијали и пре и после 1999. Циљ је било уништити земљу, убити Србе у појам. Милошевић је био само добар изговор.

Кад помислим на Европу сетим се касетних бомби, колатералних штета, осиромашеног уранијума. Сетим се тога да су нам затровали тло, ваздух и воду. Сетим се тога да је проценат оболелих од карцинома скочио вишеструко, а прави налет треба тек очекивати.

Кад помислим на Европу сетим се ултиматума Мартија Ахтисаријапостављеног Слободану Милошевићу по коме ће, уколико не прихвати Кумановски споразум, Београд бити раван као сто. Исти тај Ахтисари је 2008. добио Нобелову награду за мир коју додељује иста та Европа.

Кад помислим на Европу сетим се Хашког трибунала и његових пресуда по којима су за СВЕ криви Срби. Друге жртве су у рангу светаца, српске жртве нико и не броји.

Кад помислим на Европу сетим се како су једва дочекали да створе малигну творевину и како чине све да Србију додатно распарчају, да нам отму Рашку, да нам отму југ, да нам поделе Војводину, да нас сведу на Београдски пашалук.

Кад помислим на Европу сетим се свих услова које су нам тражили да испунимо зарад илузије зване Европска унија у коју нас никад неће примити. Сетим се свих Срба који су испоручени Хагу, свих који су отерани са позиција које су имали, отпуштени, пензионисани, ухапшени, само зато што су мислили другачије од званичног става. Сетим се свих закона које смо морали да променимо да би уопште причали са нама. Сетим се свих приватизација у којима је уништено готово све оно што је у Србији још увек колико-толико функционисало после санкција и ратова.

Кад помислим на Европу сетим се кредита које су нам додељивали уцењујући нас, а који су представљани као њихова добра воља. Сетим се тога да дугујемо толико да ће и деца наше нерођене деце бити у дужничком ропству.

Кад помислим на Европу помислим на све оно што ГМО храна, на којој упорно инсистирају, носи са собом. Стерлитет и карциноми су прво што ми пада на памет, а већ то је довољно да без обзира на евентуалне предности о којима би могло да се полемише, ГМО од мене никад не може да добије зелено светло.

Кад помислим на Европу сетим се да богатство „Старе Европе“ лежи на отимачини и злочинима почињеним у колонијама широм света. Зарад својих интереса ти велики су својевремено са лица земље брисали целе народе, државе. Данас, званично, нема колонијалног система, али је Европска унија заправо један од начина колонизовања Старог континента на добровољној бази. Сви трче у Унију да буду потрошна роба. Центри моћи, одлучивања, привреде, развоја нису у земљама које су попут Србије желеле да буду део крем друштва. Европска унија је проширивањем за оне најјаче земље обезбедила нова тржишта, нову јефтину радну снагу. Све што је вредело од националних привреда је уништено, да би велики имали несметани пролаз до потрошача. Нова лица у Унији су добила хипермаркете, а фабрике и производнња су остали код великих. Србија је за њих само још једна опција на којој могу да зараде.

Кад помислим на Европу помислим на свакодневна понижења којима смо изложени и као народ и као држава. На пацке које примамо по реду вожње и кад смо заслужили и кад нисмо.  На свакодневно измишљање нових услова, захтева због којих се осећамо као пасторче, као 13 прасе које нико не жели.

Кад помислим на Европу мислим ја и на уметност, историју, ствари без којих је можда тешко замислити живот данас. Волим ја да путујем по Европи, обилазим градове, историјске локације, да радим на сопственој едукацији.  И волим то што Европа има да понуди. Помислим ја тада и на све знамените личности које су показивале нескривену емоцију према Србији и српском народу, али знам да је то био њихов лични став, а не став земаља из којих долазе.

Немам ја ништа против Европе, само памтим све што смо претрпели захваљујући њиховим добрим намерама и поучена тим искуством ни мало им не верујем да нам желе добро. Капирам да сам вероватно не мањина, него и испод мањине. Испод цензуса.  Понекад помислим чак и да се сви који овако мислимо скупимо вероватно не би могли ништа да урадимо. Али опет, кад видим који су то нови критеријуми за погодност, радо прихватам да сам ретроградна.

Историја је учитељица живота, понавља се онима који нису научили ништа. Кад погледамо однос Европе према Србији кроз историју, да ли је потребно да изнова учимо исту лекције?

(Ивин свет, 21. 1. 2013)

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6HT

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: ЕУ, Ивин свет